Vladan Vukosavljević: Duh ili sablast vremena
Srpska kultura dokaz je da nešto može funkcionisati i bez koncipirane strategije. Zapravo – bila je dokaz! Ministarstvo kulture i informisanja izradu kulturne strategije, tog, čini se, milenijumima nedosanjanog sna, stavila je ispred sebe kao glavni zadatak
Novi ministar kulture i informisanja nedavno je izjavio: „Pod uticajem tokova savremenog sveta, i Srbija je učesnik, pa i žrtva tog pogubnog procesa. Insistiraćemo na tome da se polje kulture odvoji od estrade i neukusa, te da se napravi jasna granica između kvaliteta i poželjnog kulturnog svetonazora i onoga što, nažalost, čini deo duha vremena u kom živimo”. Prvo pitanje stoga se gotovo podrazumeva.
Živimo uronjeni u industriju spektakla i zabave. Javne teme su pojednostavljene do granice njihovog obesmišljavanja. U njih svakako spadaju i one koje se dotiču strategije kulturnog razvoja.Koji su načini da im damo značaj kakav bi morale imati?
Zapanjujuća je činjenica da Srbija nema strategiju kulturne politike, niti ju je imala. Šta to to praktično znači? Izostanak strategije je prilika za potpunu konfuziju i improvizaciju na mnogim poljima kulturnog delovanja, pogotovo kada je reč o definisanju značaja ustanova kulture, manifestacija, načina finansiranja projekata… Jer ako nemate princip kog se držite, onda je svaki kriterijum jednako dobar. Smatramo da je strategija u oblasti kulture neka vrsta – ustava kulture! Ustavima se zemlje definišu, opredeljuju se sistemi vrednosti, opredeljuju se objekti zaštite i principi u koje neko društvo u datom istorijskom trenutku veruje. Ustavi su podložni promenama, donose se novi, traži se inovacija postojećih, ali osnovni korpus vrednosti se načelno ne menja. Nameravamo da predložimo javnosti i Narodnoj skupštini nacrt strategije kulturne politike u relativno srednjeročnom periodu od 10 godina, u kom ćemo pokušati da postavimo vrednosni sistem, vrednosne sudove, da odredimo predmete zaštite, rokove za donošenje zakona i propisa, održavanje, obnavljanje i unapređenje institucija i ustanova kulture. Dakle, strategiju kulture smatramo primarnim, suštinskim zadatkom Ministarstva kulture u narednom periodu.
Zbog vidljivosti u medijima, većina ljudi kulturu poistovećuje sa umetnošću. A ona je, naravno, mnogo širi pojam. Uostalom, nekada se znalo šta krasi pojedinca za kog smo govorili da je „kulturan čovek“. Koliko tome doprinosi činjenica što komercijalizovano autorstvo i manifestaciona kultura odnose apsolutnu prevagu nad onom institucionalnom?
Kultura se od Drugog svetskog rata, a verovatno i odranije, polako ali sigurno pretvarala u kulturu zabave. Reč je o globalnom procesu čiji su koreni duboki i raznoliki. Sada se suočavamo s njegovim posledicama. Tu bujicu uništavanja i promene obrazaca kulturnih sadržaja nije lako zaustaviti. Za početak, potrebno je razlučiti pojam kulture od pojma civilizacije. Oni se često koriste kao sinonimi. Ipak, kultura je, zapravo, praishodište svakolikog ljudskog društva i postojanja. Kultura je onaj izraz duhovnih aktivnosti čoveka koji je stvorio preduslove za kreativnost, za doživljaj sveta, za njegove slike i predstave, koji je oslobodio kreativne i umetničke potencijale, oslobodio um čoveka u pradavnim društvima. Istorijski gledano, kultura je starija od civilizacije. Tu postoji jedan suptilni fenomen. Kultura svojim nastankom upravo stvara uslove za razvoj civilizacije. Ugrožavajući sam pojam kulture i kulturnih vrednosti, narodi i države su u opasnosti da izgube svoj osnovni sadržaj. Pa čak i civilizacijske prednosti.Ono društvo koje je nesvesno tih pretpostavki biva dovedeno u veliku egzistencijalnu opasnost. Bez obzira što te slike, predstave, činjenice i posledice nisu u izlogu pažnje javnosti. U materijalnom svetu, čiji merkantilni, trgovački motiv, dominira u svesti čoveka, bar u onom razvijenijem delu sveta, kultura i njeni osnovni temelji jesu ugroženi poplavom industrije zabave i spektakla.To su globalni procesi, koji ne važe samo za nas.To je jedan fenomen u kom je svako društvo ponaosob odgovorno za opstanak i održavanje sopstvene kulture. Tu postoji još jedna stvar – kultura je u najvećoj meri nacionalna.Civilizacija je nadnacionalna.Civilizacijske vrednosti mogu biti predmet preuzimanja. Neodustajanje od čuvanja svog identiteta jeste primarni zadatak svakog odgovornog društva u datom istorijskom trenutku. Onog trenutka kada se dođe do donje ivice opstanka kulture, a to važi za svaku državu, doći će do opasnosti pretapanja u jedno globalno „ništa“. To globalno ništavilo dovešće do pogubnih posledica, na svim nivoima do kojih ljudska društva drže, a to su: moral, identitet, etičke norme, opšta društvena kreativnost. Prema tome, nalazimo se, globalno gledano, u vrlo nezgodnoj situaciji. Na nama je da učinimo koliko možemo. Globalne procese ne možemo zaustaviti, ali štetu svakako možemo umanjiti.
U Novom Sadu, blagodareći letnjim mesecima kada se mnoge priredbe preklapaju, zbir manifestacionih dana odavno prevazilazi kalendarskih 365. S druge strane, institucije poput Srpskog narodnog pozorišta ili Matice srpske žive s problemima koji ozbiljno ugrožavaju njihov opstanak.
Matica srpska i Srpsko narodno pozorište su u najužem krugu temeljnih ustanova naše ukupne kulture. Ali, s druge strane, i one, i ljudi koji njima upravljaju, i Ministarstvo, moraju biti svesni da se od jedne simboličko-romantičarske predstave, koja je sasvim osnovana, moraju odmaći i prilagoditi duhu vremena. Prilagoditi se ekonomskoj održivosti, unapređivati i modernizovati svoj rad. Ideološki, simbolički i kulturološki temelj nesumnjiv je, ali nije dovoljan. Država mora da pomogne i finansijski, ali ne samo finansijski, jer kada je reč o kulturi – nije sve u novcu. Mnogo toga je u organizaciji, idejama, spremnosti za inovaciju i saglasje s duhom vremena. Po koncepciji i načinu finansiranja, po kvalitetu kadrova koji su njom upravljali, Matica srpska bila je jedna od najmodernijih institucija. Poslednjih decenija situacija se menjala. Danas moramo da ohrabrujemo kvalitetne ljude, da stvaramo finansijske preduslove i atmosferu kulturnog napretka koja mora da prožima svaki deo našeg društva. Ulazimo u novu tehnološku eru, koja podrazumeva ogromne posledice. Između ostalog, u prošlost odlaze zastareli institucionalni modeli. Ansambli i ustanove sa 500 ili 700 zaposlenih, kakve imamo, jednostavno više neće biti finansijski održiviTe dve institucije o kojima govorimo svakako će biti obuhvaćene strategijom kulturne politike koju sada izrađujemo, kao ugaoni kamen jednog kulturnog identiteta. Ali ne može se samo od stare slave živeti. Novom strategijom nastojaćemo da stvorimo podsticajne zakonske uslove za ulaganje privatnog sektora u kulturu. Način finansiranja koji, zarad određenih poreskih olakšica, podrazumeva ulaganje u kulturu, u razvijenom svetu uveliko funkcioniše. Naravno, imajući u vidu našu sklonost za momentalnim nalaženjem „sivih zona“, naš predlog biće da pravimo takve zakone koji će ohrabriti privatni sektor da ulaže u kulturu, ali samo u one programe koje podržava Ministarstvo kulture. Time bi se sprečavale zloupotrebe. U suprotnom, imali bismo korporacije koje bi pravile nevladine organizacije. Finansirale bi ih pod vidom ulaganja u kulturu, a usput bi dobijale poreske olakšice. A ko bi vrednovao rad tih NVO? Niko! Zato tek ako Ministarstvo proceni da bi pomoć bila valjana, ono bi pozivalo finansijera, i to bi bio osnov za poresku olakšicu. Dakle, na duže staze, model finansiranja što isključivo podrazumeva državni izvor novca – nije održiv. Ulazimo u novu tehnološku eru, koja podrazumeva ogromne posledice.Između ostalog, u prošlost odlaze zastareli institucionalni modeli. Ansambli i ustanove sa 500 ili 700 zaposlenih, kakve imamo, jednostavno više neće biti finansijski održivi, jer se interesovanje publike menja. Naravno, mora postojati jezgro koje će biti zaštićeno. Recimo, Srpsko narodno pozorište mora imati i klasičan repertoar, pa tačno da na predstavu dođe samo jedan čovek! Bez obzira koliko to košta i koliki je odziv publike, grčka drama ili srpska, od Sterije naovamo, moraju biti na repertoaru. To je nešto što ne sme biti prepušteno tržišnom uspehu, jer ovaj, po zakonu entropije, uvek ima tendenciju podilaženja nižem ukusu. To je večita borba između visoke kulture i tržišta. Ali, u svakom slučaju, postojeći modeli finansiranja, naročito u programskom sektoru, neće biti održivi. Naprosto, to su iskustva evropskih zemalja.
Karakteristika istorijskog razvoja Vojvodine jeste da nikada nije imala dominantan centar. Novi Sad je to postao u posleratnom periodu. S manje od dva miliona stanovnika, Vojvodina ima više od 20 velikih i značajnih kulturnih i nekada ekonomski jakih centara. Pojam potrebe za „demetropolizacijom“ kulture valjda nigde u Srbiji nije toliko izražen kao ovde. S druge strane, činjenica je da jedan Sombor, varoš Laze Kostića, Veljka Petrovića ili Milana Konjovića – danas nema ni knjižaru!
Ovde se mora poći od pretpostavke da je decentralizacija kulture zbilja nužna. Naravno da nailazimo na bezbrojne probleme. Tu je najpre odliv kadrova, jer ljudi u potrazi za poslom i s idejom boljeg života masovno napuštaju manja mesta. Stoga se sa reči mora preći na dela. Shodno tome, nedavno smo okončali projekat nazvan „Gradovi u fokusu“. Oko 150 miliona dinara podeljeno je na šest gradova. Interesantno je da su tri prva laureata bila upravo iz Vojvodine. Ukupni pobednik nije bio ni grad – nego Opština Novi Bečej. Hteli smo ovim konkursima da ohrabrimo manje sredine da se pojave pred Ministarstvom s održivim projektima. Kako investicionim, za obnovu svojih ustanova kulture, tako i sa inovativnim programskim sadržajima. Zanimljivo je to što se veliki broj gradova, posebno onih s juga Srbije, kojima je možda i najpotrebniji – na konkurs nisu ni prijavili! Proces decentralizacije neće se desiti sam od sebe. Najpre lokalne samouprave moraju da pokažu osećaj za kulturne probleme. Ako ganema, ne postoji to ministarstvo koje će zbog prirode okolnosti rešavati tuđe probleme, pogotovo u oblasti kulture. Jeste da živimo u vremenu u kom je profit gospodar logike, ali ja sam ipak optimista.
Novi Sad je poneo titulu „Evropskog grada kulture 2021“. A u ovom trenutku u njemu ne postoje gradska galerija, koncertna dvorana… Muzej savremene umetnosti deli zgradu s Muzejem Vojvodine, te od 1966. do danas nema stalnu postavku! Koliko će Republika pomoći gradu, i da li će voditi računa o tome da priliv novca iz namenskih evropskih fondova bude optimalno iskorišćen?
Izlazićemo u susret očekivanjima da aktivno pomažemo projekat „Novi Sad – evropska prestonica kulture“. Naravno, opredelićemo se za projekte koji će biti održivi i posle, jer ovo jeste laskava titula – ali godina prođe. Iskustva drugih evropskih gradova pokazuju da ova titula služi kao podsticaj i ostavlja trajne posledice po njegov kulturni život. To nije karneval, događaj koji će sazvati turiste, a onda šatre sklopiti i preseliti se negde drugde. Nama sigurno ova opasnost preti, ali mi ćemo kao Ministarstvo kulture strogo voditi računa o tipu i vrsti projekata koji se nude i za koje se traži finansijska pomoć.
Prečesto, a naročito u sferi kulture, sve objašnjavamo floskulom – „nema para“.A mnogo ređe pominjemo ideju, strategiju i što je najvažnije – volju! Neko je sa izvesnim preterivanjem, ali ne bez istine, rekao da smo postali “društvo tučenih žena i utučenih muškaraca“. Kako iznova probuditi aktivizam, preduslov napretka svake ozbiljne zajednice?
Preduzeli smo prve korake u koncepciji obnove zadužbinarstva kada je reč o rekonstrukciji Muzeja istorije grada Beograda. Nadam se da će sledeće godine početi prvi radovi. Povratak poverenja nije lak korak. Promenili su se i etika, i duh, i moral… Ljudi su proteklih deceniju-dve bili mnogo puta prevareni i iznevereni.Naravno da je posledica i velika kriza poverenja, koje treba povratiti. U izradi strategije kulturne politike jedno od najtemeljnijih uverenja jeste srednja ili uska staza kojom kultura mora proći. Govorim o našim okvirima. To je balansiranje između dva izazova. S jedne strane je kulturni etnocentrizam – ako se isključivo fokusiramo na ljubomornu zaštitu i očuvanje vlastitih vrednosti, bez plodonosne razmene s drugima, bili bismo osuđeni na kulturno usahnuće i propadanje. Ali s druge strane nalazi se možda još krupniji izazov akulturacije.To je pojam koji su prvi ustanovili američki sociolozi s kraja 19.veka. Odnosi se na primenu kulturnog obrasca jače civilizacije u odnosu na slabiju. Akulturacija znači brisanje sopstvenog kulturnog identiteta i preuzimanje tuđih obrazaca. Ako smo saglasni oko stanovišta da slabljenje identiteta dovodi do slabljenja civilizacijskog potencijala, a što posledično dovodi do propasti samog društva, onda je akulturacija nezgodniji izazov od kulturnog etnocentrizma. Kultura jednog naroda mora da prolazi kroz Scile i Haribde ta dva izazova. Da bude svesna svoje tradicije, svojih vrednosti, svesna svog dubokog istorijskog svetonazora – i otvorena za ono dobro što dolazi kao obogaćivanje iz drugih kulturnih areala. To je osetljiv posao. Pred oba izazova se lako poklekne. Srednja staza između te dve okolnosti jeste jedini stabilni strateški pravac u razvoju kulturne politike.