Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Miodrag Miša Blizanac: Tihi heroj Novog Sada

Da je samo osnovao mešoviti inkluzivni hor Ison, bilo bi dovoljno. A on ga je, tokom petnaest godina, proveo kroz više od 1.800 koncerata. Osnovao je i deset drugih horova. I što je najvažnije, ulepšao je stotine skrajnutih detinjstava. Na sve to za sebe kaže: „Ja misim da sam samo prosečan Novosađanin koji radi svoj posao“

Jednima je danas važno samo da budu poznati. I za tako nešto spremni su da plate bilo koju cenu. Drugi požrtvovanim radom ostavljaju delo iza sebe. Treći se dive univerzalnim kategorijama ljubavi i humanosti među ljudima, trudeći se da ih stave u prvi plan…

Svi mi koji smo, bogami još sedamdesetih, a uveliko osamdesetih godina, bar povremeno svraćali u Sabornu crkvu u Novom Sadu, ili samo šetali Pašićevom ulicom, gledali smo prizor koji nam je bio toliko uobičajen da smo naprosto prestali da verujemo da može biti drugačije. Crkvom je dominirao prota, protojerej-stavrofor Dušan Blizanac. Uz ovu naočitu pojavu moćnog glasa, pažnju su skretala dva dečaka. Jedan je sasluživao i pevao uz oca, a drugi se, neobuzdano, satima igrao u porti i poput neformalnog domaćina, javljao se svima koji su u nju ulazili.

Da, bilo je baš tako. I dan-danas svako malo me neko podseti na to vreme. Zapravo, kada bih bio najprecizniji, mogao bih da kažem da me starija generacija Novosađana pamti kao sina prote Dušana. Srednja me prepoznaje po tamburici, a najmlađa po horu Ison. Uglavnom, u crkvi su u to doba, danima kada nije bilo crveno slovo u kalendaru, osim mojih roditelja, brata i mene, bile samo još dve ili tri žene. Crkva nam je bila prazna. Patili smo, ali smo znali da moramo ići dalje. Mi smo rodom iz Čuruga. To je jedno uzorno i domaćinsko mesto. Čast mi je što potičem iz tradicionalne porodice koja je davala sveštenike u nekoliko generacija. E sada, iako nije tako izgledalo, meni je izgleda bila namenjena drugačija sudbina. Moj otac Dušan bio je vrhunski poznavalac crkvenog pojanja. Pod njegovim uticajem, sa tri godine otpevao sam svoju prvu liturgiju. Pokojni vladika Nikanor, koji mi je u to vreme bio kao drugi otac, govorio mi je da po svaku cenu moram da koristim talenat koji mi je Bog dao, a to je moj glas. Već u tim danima, dok sam kao dečak obigravao po crkvi, bilo je profesora i muzički obrazovanih vernika koji su ocu govorili da je šteta ostaviti me samo za pevnicom, jer, govorili su – ovo dete je čist lirski tenor. Tako je i bilo. Otišao sam, s vremenom sve više, na onu „civilnu” stranu.

I kako je to u praksi funkcionisalo?

Kod mene se stalno prepliću porodični i profesionalni, građanski i verski aranžmani, pa mi je i samom teško da razlikujem kada se bavim jednim a kada drugim. Što se mog bavljenja muzikom tiče, završio sam nižu muzičku školu, odsek harmonike, kod profesora Bate Bugarina, a solo pevanje učio sam kod profesorice Prizrenke Petković. Sve ostalo je duga priča u kojoj su se ono što sam naučio u crkvi i znanje koje sam stekao u redovnom školovanju, sa nekom mrvicom talenta, pretvorili u vezu koja se nikada nije razmrsila. Kao horski pevač i solista nastupao sam na festivalima sa horovima Muzičke omladine Novog Sada, čuvenim horovima „Svetozar Marković” i „Sonja Marinković”, sa Prvim beogradskim pevačkim društvom i horovima Sveti Stefan Dečanski i Sveti Georgije iz Novog Sada, u kojima sam učestvovao i kao osnivač. Bio sam jedan od učesnika obnavljanja dva najstarija hora u istoriji Srbije: Hora Jedinstvo iz Kotora (1847) i Crkvenog pravoslavnog hora u Sarajevu (1851). Po Srbiji i Evropi pevao sam kao solista na nastupima Verskog dobrotvornog starateljstva za decu i omladinu. Ovako iz rukava, pada mi na pamet bar deset mesta na kojima smo bili: Berlin, Beč, Štugart, Sent Andreja, Budimpešta, Pariz, Rijeka, Trst, Sofija, Solun, Atina… Jeste li se predomislili kada ste mi na početku razgovora rekli da vas interesuje sve ili da nabrajam i dalje?

Budući da do onog za javnost najvažnijeg dela još nismo ni stigli, na ovom mestu stavljamo tri tačke i konstatujemo da ste najpre poznati kao osnivač i muzički rukovodilac hora Ison.

Još pre nego što sam kao profesor istorije počeo da radim u školi „Milan Petrović“, predavao sam veronauku u Sabornoj crkvi. Dešavalo se, kao i danas, da deca stoje ispred crkve i prose. Moj Dušan mi je govorio: „Uvedi tu decu unutra, nahrani ih i reci im to što imaš. Ako ti poveruju, onda si pravi profesor“. Naravno da sam to i učinio. Deo te dece posle je prešao u školu „Milan Petrović”. Prvog mog radnog dana, kada su me ta deca ugledala, oduševljeno su me okružila i vikala: „Dobrodošao, profo! Sada smo opet zajedno!“ Vrlo brzo zatražili su od mene da počnemo da pevamo. U školi su tada postojala tri hora, ali su ih činila deca koja su muzički talentovana. Ja sam napravio četvrti hor, od dece koja su mi i sama rekla da ne znaju da pevaju, ali to jako žele. Rekli su mi: „Samo ti uzmi gitaru, a mi ćemo te pratiti. Pa šta bude“. Da mi je tada neko rekao da će Ison postati ovo što danas jeste, ne bih mu verovao. Sećam se, jednog dana u Plavoj sali naše škole pevali smo pesmu grupe Amajlija „Duboko u tebi“. U jednom trenutku ušao je moj kolega Moša i rekao: „Pa vi zvučite sjajno“. Odgovorio sam mu: „Nemoj da se šališ, to nije moguće“. On mi je ponovio: „Nisi u pravu, ovo je odlično“. Nastavili smo da pevamo i činilo mi se zaista da deca zvuče „ko u klin, ko u ploču”. Požalio sam se Moši, a on mi je rekao: „Mislim da znam u čemu je stvar“. Uzeo je gitaru, počeo da svira, a meni je rekao da se udaljim dvadesetak metara i da kažem šta čujem. Učinio sam to reda radi. Međutim, kada sam se udaljio nekoliko koraka i čuo decu – shvatio sam da pred sobom imam neverovatno zvučnu harmoniju. Vratio sam se među decu, i opet mi se činilo da vlada muzički haos. Onda sam se ponovo udaljio i shvatio ono što je bila ulaznica za sve ono što hor danas jeste. Jednostavno, u Isonu postoji „ono nešto“ što se ne da objasniti.

Ono što svi primećuju jeste neverovatno poverenje koje postoji između vas i dece.

Verovao sam u njih i deca su verovala u mene. Kritičan momenat nastupio je kada sam se oženio i dobio prvo od svoje troje dece. Deca iz hora su mi prišla i kroz suze rekla: „Sada ćeš nas ostaviti, ti imaš svoju decu i otići ćeš od nas kao što su otišli i svi pre tebe. Zaboravićeš nas.“ Obećao sam im da ih nikada neću ostaviti i da ćemo raditi kao i do tada. Nastavili smo da imamo po pet sati proba nedeljno, da jednu pesmu uvežbavamo i po šest meseci. Na kraju smo došli dotle da smo pojedine pesme pravili u dva ili tri glasa, što nam se u početku činilo kao naučna fantastika. Dotle da smo u Mađarskoj, u gradu Pečuju, nastupili pred 10.000 gledalaca. Bio je to Festival horske muzike Evrope. Nastupali smo u udarnom terminu, od osam do pola deset uveče. Za tih sat i po programa otpevali smo spektakularni koncert. Sa inkluzivnom decom koja imaju ozbiljne smetnje u razvoju i nikakvo muzičko obrazovanje – činilio mi se da sam u tom trenutku dotakao nebo. Ljudi koji su nas slušali nisu ništa razumeli, naravno, ali su osećali tu energiju sa scene. I na kraju nas pozdravili aplauzom, suzama, uzvicima. U šali sam rekao deci da je svako od njih te večeri bio kao Novak Đoković koji je proneo glas naše zemlje po svetu. Posle toga sam shvatio da hor Ison nema prava da stane. Mi moramo nastaviti. Taj hor je moje životno delo. Hajde da, možda, spomenem još samo to da smo u Beogradu i Novom Sadu bili gosti na nastupima čuvenog Nika Vujičića, koji nam se obratio i rekao: „Vi imate mnogo veću priču od mene“. A da bi ste shvatili koliko za sve ovo treba ljubavi, volje, požrtvovanja, rećiću vam da je za ovih petnaest godina koliko postojimo umrlo dvadesetak članova hora, dece i odraslih. Ljubav koju smo osećali spram njih uvek nam je bila pokretač da idemo dalje. Ne znam, ne može se sve ovo rečima opisati…

Čini nam se važnim da pomenemo da postoji jedna fraza koja prati vaš rad, a koju nikako ne volite. Reč je o onome kada kažu da je vaša „glavna misija pomoć deci ometenoj u razvoju“.

Ne slažem se sa tom formulacijom. Ubeđen sam da ta deca nemaju nikakav problem, već smo upravo mi ti koji ga nosimo. U osnovi se nalazi naša nedovoljna spremnost za različitost. Kada smo sa horom Ison bili gosti kod partijarha Pavla 2006. godine, on je rekao jednu divnu misao: „Ovo nisu deca sa posebnim potrebama – to su deca sa posebnim blagosolovom“. Uostalom, nema li svako od nas neke posebne potrebe? Neko nosi naočare, neko štap, neko nema hrabrosti da se suoči sa istinom. Deca sa „posebnim blagoslovom“, međutim, uvek su otvorena kao knjiga. Njima je čitav svet na dlanu i oni žive bez greha, a mi smo pobegli od istine.

Da bismo zaokružili čitavu ovu priču, moramo pomenuti vaš salaš u Šajkašu i projekat „Filipus”.

Za samog sebe mogu da kažem da imam srce i ne odustajem lako od svojih ideja. Takva ideja bila je Ison, a takva je bila i ideja vezana za projekat „Filipus”. Godine 2008. godine pokrenuo samu priču. Kada sam ulazio u projekat, nisam vodio nikakvog računa o novcu, jednostavno polazio sam od toga da je i Vuk Karadžić dok je sakupljao pesme i pravio rečnik bio bez para. Nikola Tesla dok je radio na svojim projektima, nije imao novca. Novak Đoković je u početku trenirao bez para… A opet, svako od njih je postao vrhunski u onome čime se bavio. Reč je o salašu na kom su deca u kontaktu sa životinjama, u svom prirodnom vršnjačkom okruženju. Naravno, u prvom planu su terapeutske moći kontakta sa konjima. Radili smo edukacije, povezali se sa Slovencima, Belgijancima, Šveđanima… ali pre svega je važno što su projekat prepoznali roditelji koji su svoju decu dovodili na terapiju. Za razliku od nekih drugih sličnih radionica, gde su deca dolazila na 45 minuta a roditelji to plaćali 30 evra, nakon čega bi odlazili, kod mene se ostaje ceo dan i to, naravno, besplatno. Moja ideja je da takvu vrstu terapije treba da plaća država preko socijalnog osiguranja, a ne ljudi koji inače jedva sastavljaju kraj s krajem. Kod mene deca dolaze na salaš koji nije zoološki vrt. Sve životinje koje se na njemu nalaze deo su terapeutske prakse. Posao je ogroman. Često sam se sećao rečenice koju su mi neki znalci rekli još na početku: Ako imaš jednog konja, to je katastrofa, ali ako imaš dva i više, to je potpuna propast! Ipak, kada završimo radni dan, a deca odu kućama, onda ih upregnem u fijaker i za svoju se dušu provozam. Sloboda koju u tom trenutku osećam nadoknadi mi sav trud što sam pre toga uložio. Mislim da je to najlepša plata koju jedan čovek može da ima.

Ne smemo propustiti činjenicu da salaš u Šajkašu želi da bude samoodrživ.

S vremenom smo počeli da razmišljamo o tome kako da salaš napravimo samoodrživim. Kako zaposliti mlade ljude sa invaliditetom, a da pri tome imaju svoj sopstveni proizvod? A da to ne bude dekupaž ili nešto što svi radimo, već da to bude proizvod koji će realno biti konkurentan na tržištu. Kupili smo jednu staru sodadžijsku mašinu, koja je u pogonu bila pre 140 godina. U Somboru smo je reparirali, a zatim smo pridobili nekoliko ljudi koji su nam profesionalno pomogli. Deca su išla od vrata od vrata i nudila sodu. Gde god smo zakucali, niko nas nije odbio. Ključno za celu priču jeste da su nas prepoznali u Ministarstvu za sport i omladinu Republike Srbije. Dobili smo pomoć da oformimo deci prilagođenu sodaru. Iza nas su dve godine apsolutno svakidašnjeg rada. Uradili smo edukaciju preko stotinu dece. U međuvremenu smo kupili najsavremeniju mašinu za preradu vode, na bazi reverzibilne osmoze, koju NASA koristi za preradu svoje vode. Nedavno smo dobili priznanje da smo jedino samoodrživo socijalno preduzeće u Srbiji. U pogonu je zaposlena samo jedna osoba bez invaliditeta, a svi su mladi sa različitim oblicima invaliditeta. Velik problem nam predstavlja to što u Srbiji još uvek ne postoji zakon o socijalnom preduzetništvu, već samo predlozi o tome, koji su još uvek u fioci. Zbog čitave te situacije iza proizvodnje još uvek stoji udruženje građana. A da bismo celu priču izneli na svetlo dana, morali smo da oformimo manifestaciju koja se zove „Šajkaška zimnicijada“. Naše udruženje „Vera ljubav nada“ svakog 30. septembra organizuje manifestaciju koja postaje sve značajnija, sa preko 200 izlagača i 5.000 ljudi.

Za kraj da odmorimo dušu i zasviramo tamburašku muziku!

Prvi izlet u tamburašku muziku imao sam na radijskom festivalu „Zlatne strune“. Otac je još bio živ i, iako bolestan, došao je u salu da me podrži. Dok sam pevao svoju kompoziciju u Studiju M, prvi put u životu imao sam ozbiljnu tremu. Shvatao sam da tog časa ulazim u veliki svet muzike. Tog 18. novembra 2004. godine, na svom prvom nastupu, dobio sam 92 odsto glasova publike. To je za mene bilo ogromno priznanje. Meni je tamburaška muzika lična karta, ja živim te pesme. Bez ravnice mi nema života. Ja apsolutno volim Vojvodinu. Ne bih moga da odem negde druge a da nemam debeo razlog za to. Razmišljao sam nekoliko puta, ali mislim da bih izdao samog sebe. Tamburaška muzika je moja duša, moje srce. Moja ljubav koja mi daje snagu.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Marija Erdelji

Možda vam se svidi...