Sve nijanse istog
Malo je rečenica na koje se mogu toliko narogušiti kao na onu toliko puta ponovljenu misao da su u Vojvodini „sva sela ista“. Hvala Bogu, za ovih deceniju i po neprekidnog putovanja, stekao sam bezbroj argumenata s kojima lako izlazim na kraj kada je reč o ovako duboko pogrešnim stavom. Ne postoje dva ista sela! Ma šta dva sela… ne postoji jedno selo koje je isto svaki put kad u njega dođem. Ovde mi čak i ne treba toliko neoborivih dokaza. Nije isto kada u jedno selo dođete s proleća, leti ili zimi. Pa onda, zavisi mnogo od doba dana u koje ste stigli. Ako se na glavnoj ulici zateknete u šest ujutro, osetićete potpuno drugačiju atmosferu od one u podne. Opet, već s prvim sumrakom, sve postaje potpuno drugačije. Naravno, nikada nemojte zanemariti vaše vlastito raspoloženje. Da li ste u prolazu i žurbi, da li s nekim treba da se nađete ili ste sami, da li ste pri tome radosni ili ophrvani nekom brigom… Sve to, nekada i presudno utiče na vaš utisak. Pa to kojim ste poslom stigli… Putujete li sami ili s nekim.
Postoji još bezbroj ovakvih pitanja. I sva su važna. E sada, sve ove elemente pokušajte da iskombinujete. Dobićete nešto nalik onoj „mađarskoj kocki“, kako smo je zvali. Možete do prekosutra da je okrećete u milion kombinacija. Na kraju svega, verujte mi na reč, možete pet puta doći u isto mesto, i svaki put ga osetiti i doživeti na potpuno različit način. Uostalom, jedna igra me je nekoliko puta zabavila. Praktikovao bih je u trenucima dok bih pričao s nekim od meštana, koji bi mi tvrdio kako ste živeći u selima ili manjim varošima, osuđeni na prokletstvo da svaki dan kružite istim, potpuno jednakim ulicama, bez novih utisaka koji bi vas oplemenili ili podstaknuli na kakav mentalni ili duševni napor. Onda bi tako raslabljenog i gotovo na suzu spremnog domaćina, ja, kao gost, poveo u šetnju. Naravno, pre toga bih se kroz razgovor uverio da nije od onih okoštalih, koji sa svojom jedinom istinom žive poput školjke u sedefnom oklopu. Poverenje bih poverio samo nekome, ko je poput drevnih nomadskih pastira, sposoban da gleda u mesec, zvezde, sunce, nebo, zemlju, mrak i svetlost, tražeći u njima simbole višeg smisla.
S takvim bih zastao u centru pred portom. Zamolio bih ga da zatvori oči, sačeka koji trenutak i opiše mirise i sve što mu tog trenutka prolazi kroz glavu. Isti ritual ponovili bismo još nekoliko puta. Na iznenađenje onog, koji mi je do pre sat vremena tvrdio kako se po ovih nekoliko sokaka već pola veka vrti kao muva u pivskoj čaši, složili bismo se da je sve izgledalo mnogo zanimljivije nego obično. Na glavnom šoru je drvored, naseljen jatima sova i vrana. Miris cveća meša se s glasnim dozivanjem ptica. U sledećoj ulici je škola. Žamor dece, kada sklopite oči, podseća na šum talasa, uz koji ste bezbroj puta zaspali na plaži. Pa onda stižemo u paorski šor u kom i danas ima ljudi koji drže konje, marvu i koji se vilama služe spretno kao escajgom. Mešaju se mirisi sena, oznojenih životinja i onaj svakome ko se u to razume, prijatno slatkast miris balege što se jutrom iznosi iz štale. Naravno, jedan kraj sela ili varoši izlazi na njive. Vetar donosi sitnu prašinu s njiva koje se protežu sve do ona dva crkvena tornja u selima što se naziru daleko na horizontu. Na drugom kraju, put nas vodi na lenju panonsku reku. Ovde je vazduh mnogo svežiji i tera na razmišljanje.
Ne da nema dva ista sela, ne da u isto selo možete ući pet puta i svaki put osetiti nešto novo… već ako ste od onih kadrih da na svakom zidu naprave prozor, po jednoj jedinoj varoši možete putovati, ulaziti u nova raspoloženja i iskustva. Nije do mesta. Do vas je! Uvek je do vas.
Putovanja po Vojvodini naučila su me da jedna od najmoćnijih pojava ljudskog života jeste ono što bi se moglo nazvati „solidarnost osrednjosti“. Pripadnicima ovog kulta sve je isto. Čitav život provešće između straha i želja. Straha da će nešto izgubiti i želje da nešto dobiju. Izgubiti ili dobiti. Trećeg motiva nema. Takvi će, na primer, pre svakog putovanja dobro proveriti mogu li na putu nešto izgubiti: udobnost, komfor, dnevne navike… I šta će na drugoj strani dobiti: što veću senzaciju, što jače uzbuđenje ili iskustvo koje nikada nisu imali. Ako odnos želja i strahova nije u opuštajućoj ravnoteži, odustaće. To je bar lako. Zapravo, najlakše je uzdržati se od hodanja. Teško je hodati a ne dodirivati tlo. Ovaj tekst namenjen je onima koji u to veruju. Koji su poput onog pesnika koji je čitavog života „tražio i često na volšeban način pronalazio reč kojom se služi tišina, da iskaže sopstvenu tišinu, a da je ne naruši“. Zabluda je da postoji jedna istorija. Svi mi, postojeći jedni uz druge, ispisujemo dve paralelne istorije. Jedna je ona „događajna“. A druga je „suštinska“. Ako se povodite za ovom prvom, može vam se dogoditi da odete na drugi kontinent i pri tome i dalje budete bez radosti. Ovi drugi, izaći će na zemlju, negde na Telečkoj visoravni, ili možda onu iza Melenaca… i pri tome osetiti mudrost koja sva blista od osećaja i emocija.
Nije do mesta. Do nas je! Uvek je do nas.
