Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš: Partenon sred ravnice

Kategorije etike i estetike ne smeju postati arhaični, zaboravljeni pojmovi iz požutelih rečnika. Filozofski fakultet u Novom Sadu stvara ljude koji će nas na to uvek iznova podsećati

 

O tome koliko je visoko obrazovanje značajno za jedno društvo, možda ćemo najbolje zaključiti na posredan način. Dovoljno je da na javnoj sceni dođe i do najmanjeg političkog ključanja, pa da gotovo istog časa počnu priče o sudbini naših fakulteta, statusu studenata, valjanosti sistema akreditacija… Osim pravosuđa, vojske i policije, ne postoji nijedan segment društva koji biva toliko prozivan i medijski (zlo)upotrebljavan. I sve to, naravno, nije slučajno. Ma koliko bili izloženi trivijalnoj stvarnosti, sistemu površnih i prolaznih vrednosti – univerzitet jeste stub ozbiljnog društva. To što je prinuđen da se na milion načina snalazi i bori za često elementarnu egzistenciju ne utiče na njegovu patinu i pozlatu koja se vekovima formirala.

 

U svesti Novosađana, Filozofski fakultet deo je institucionalnog trougla, koji, uz Maticu srpsku i Srpsko narodno pozorište, njihovom gradu daje kulturološki oreol. Kakav je osećaj biti na čelu jedne takve institucije “od posebnog značaja“?

Način na koji je postavljeno pitanje implicira moj odgovor: čast mi je što sam trenutno na čelu ovakve institucije, osećam ogromnu odgovornost i obavezu prema tradiciji koju ova kuća nesporno ima, ali trudim se i da se prilagodim novom, drugačijem kontekstu, u kom dekan nije samo “paradna figura”. Mnogo je administrativnih poslova koje današnji dekani moraju da obavljaju, što je donekle okrnjilo tu mitsku sliku koju u svesti ima najveći broj ljudi kada čuje da je neko izabran za dekana. Današnji dekani se bave i popravkom krova koji prokišnjava, nabavljaju trafo-stanicu i pumpe za vodu, a s druge strane i dalje organizuju međunarodne konferencije, primaju ambasadore, ugovaraju sporazume o međunarodnoj saradnji sa srodnim ustanovama, staraju se da funkcioniše izdavačka delatnost, obnavljaju bibliotečke fondove, podstiču kreiranje novih studijskih programa… Institucija od posebnog značaja, kako vi kažete, u današnje vreme traži da imate sluha za sve potrebe koje ona ima, a ima ih mnogo (i nisu sve uvek u vezi s tim “kulturološkim oreolom”).

 

U vremenu u kom živimo, visokoobrazovne institucije svoju stručnu i „tržišnu“ poziciju moraju potvrđivati iz dana u dan. Imperativ je da se bude dinamičan, prilagodljiv, a opet studiozan i ozbiljan. Šta u tom smislu stoji kao izazov vašem fakultetu?

Filozofski fakultet možda ne može da odgovori na sve potrebe društva, naročito ne one isključivo materijalne. Naši profesori neće napraviti novi materijal otporan na visoke temperature, niti ćemo učestvovati u odabiru neke nove sorte semena žitarica. Izazov je, u tom smislu, za sve one koji se bave društveno-humanističkim naukama – kako odoleti nasilju materijalnog sveta koji želi da naplati sve i odmah. Ipak, teško mogu da zamislim da će etika i estetika prestati da budu bitne… Ili možda grešim?

 

Filozofski fakultet u Novom Sadu potvrdio je u praksi da mu je daleko važniji kvalitet nastave nego broj studijskih programa koji bi bili zavodljivi budućim studentima.

Fakultet je na svom početku imao šest studijskih programa: istoriju, južnoslovenske književnosti, jugoslovensku književnost, engleski jezik i književnost, nemački jezik i književnost, te matematiku sa fizikom (možda je malo poznato široj javnosti da je Prirodno-matematički fakultet nastao od Filozofskog, koji je zapravo bio nukleus budućeg Univerziteta u Novom Sadu).

S vremenom, i u skladu s potrebama društva i kadrovskim razvojem, stiglo se do 49 akreditovanih studijskih programa, na sva tri nivoa studija (osnovne, master i doktorske studije). Možda to nekome može da izgleda i mnogo, ali mi i dalje vodimo brigu da se programi razvijaju skladno, da ne dođemo u situaciju da pravimo programe koji su aktuelni samo tokom jedne sezone. Neki fakulteti imaju i duplo veći broj studijskih programa, pitanje je samo da li su svi podjednako kvalitetni i da li prate razvoj ljudskih resursa. Ako je po sada važećim propozicijama potrebno bar pet doktora nauka, i bar 70% stalno zaposlenih da bi se mogao stvoriti novi studijski program (da ne govorim o prostornim kapacitetima), pitanje je kako je takav rast moguć na nekim institucijama.

 

Privredno jačanje nekih zemalja, njihova promocija u sferi masovne kulture, ali i povezivanje mladih putem društvenih mreža, učinili su da se javi sve veći interes za studiranje jezika poput kineskog, japanskog, arapskog ili onih skandinavskih. Na koji način odgovoriti tom izazovu?

Fakultet je decenijama imao, uz srpski, mađarski, rumunski, slovački i rusinski, i studije engleskog, nemačkog, ruskog i francuskog jezika i književnosti. Uz pomoć kulturnih centara stranih država, a i uz sopstvene resurse, u poslednjoj dekadi na Fakultetu u ponudi jezika imamo i italijanski, španski, portugalski, turski, persijski, kineski i hindi, a planiramo i uvođenje korejskog.

 

Da li smo kao društvo bili spremni za privatno visoko obrazovanje? Mišljenja su po ovom pitanju, čini nam se, potpuno podeljena.

Zanimljivo da se niko ne pita da li smo kao društvo bili spremni za privatizacije državnih firmi, za privatnu lekarsku praksu, privatne medije? Mislim da nije problem što su neke obrazovne institucije u privatnom vlasništvu, pitanje je ko ih i kako kontroliše, kako se i da li primenjuju pravila i zakoni koji važe za sve obrazovne institucije (bilo privatne ili državne) i da li se nepravilnosti sankcionišu. Dakle, nije problem ko je vlasnik, nego ko i kako kontroliše rad institucije. A to bi trebalo da obavlja, valjda, Ministarstvo prosvete, koje se ne deli na Ministarstvo za privatne i državne institucije obrazovanja. Uostalom, na većini privatnih fakulteta, verujem, rade ljudi koji su završavali državne fakultete. Tako da…

 

Postoji javno objavljen podatak da u Srbiji godišnje upisujemo oko 4.000 studenata na doktorske studije. To znači da ćemo za jednu deceniju dobiti 40.000 doktora nauka! Ovo zvuči više kao dobar vic nego izvod iz naučne zbilje.

Ne znam za taj podatak, pa ne mogu da komentarišem konkretan broj. Ipak, meni bi bilo zanimljivo da vidimo koliko je doktorata odbranjeno po disciplinama, na kojim fakultetima, ko su bili članovi komisija za odbranu itd. Tek tada možemo da govorimo o tome da li nečega ima previše ili možda premalo. Imam utisak da je već duže vreme kod nas otvorena sezona lova na sve što ima veze sa visokim obrazovanjem, poprilično neselektivno. Kome koriste konstantno plasirane vesti (istinite, ali i izmišljene) o neuspesima i nevoljama visokog obrazovanja u Srbiji? Možda bi se kompletna slika dobila kada bismo imali povratnu informaciju od poslodavaca o tome koliko su uspešni ljudi koje zapošljavaju, a koji imaju te diplome, te doktorate. Kako se zapošljavaju u inostranstvu ako su te diplome tako devalvirane? Verujem u obrazovanje i ubeđena sam da je dobro da jedna zemlja ima visoko obrazovane građane, umesto funkcionalno nepismenih. Najveće bogatstvo jesu ljudski resursi, obrazovana populacija.

Na ovo pitanje možda mogu odgovoriti konkretnim brojkama koje se tiču Filozofskog fakulteta: od osnivanja 1954. godine odbranjeno je nešto više od 720 doktorskih disertacija, što je oko 11 doktorskih disertacija po godini. S obzirom na to da imamo 17 odseka, da smo mi i Filološki i Filozofski fakultet pod istim krovom, a da imamo i Žurnalistiku i Socijalni rad koji se na Univerzitetu u Beogradu nalaze pod krovom Fakulteta političkih nauka, ne smatram da je 11 odbranjenih doktorskih disertacija po godini neka impresivna brojka.

Takođe, ovde se potpuno krivo smatra da svako ko doktorira ostaje da se bavi naukom na Univerzitetu. Ne, to nigde nije tako. Odbranjeni doktorat znači samo još produbljenije znanje iz neke oblasti, ne obavezno i rad na Univerzitetu.

 

Kada se pokrene reč o društvenim dešavanjima, pogotovo onim s političkim podtekstom, kao po navici očekujemo da studenti i profesori uzmu učešće u njima. Stereotip o buntovnim studentima, koji se kod nas i u Evropi razvio s kraja šezdesetih, živ je i danas. Kako gledate na prozivke, u kojima se svako malo od fakulteta očekuje da aktivno isprati pojave i dešavanja na javnoj sceni?

Svaki kolektiv zapravo je skup pojedinaca najrazličitijih opredeljenja i pogleda na svet, različitog temperamenta, različitih uverenja. Činjenica da se pod istim krovom nalaze neki profesori i neki studenti, od njih ne čini neku homogenu grupu koja treba i može da misli i dela na identičan način. Takođe, svaka osoba ima ime i prezime i pod tim imenom nešto radi (ili ne radi), ja ne bih volela da govorim u ime svih tih različitih ljudi, čak ni u ime mojih najbližih članova porodice. Ne osećam se prozvanom (ni pozvanom) da na ovu temu govorim u ime (stvarnog ili imaginarnog) kolektiva.

 

Nijedan studijski program više nije zamisliv bez stranog jezika. Kriterijumi su u tom smislu znatno podignuti. Imate li utisak da smo usput nekako zaboravili da naglasimo značaj srpskog jezika i to nam je nastava srpskog jezika na studijama podjednako neophodna?

Potpuno se slažem da je ključno poznavanje maternjeg jezika. Bez obzira na to šta studirate ili kojom strukom se bavite. Briga za maternji jezik bi trebalo da bude od strateškog značaja svakom Ministru prosvete. Naš Fakultet vidim kao svetlu tačku u moru nebrige za maternji jezik. Za početak, uvela bih obavezne lektore u svaku javnu ustanovu u ovoj zemlji. Da ne govorim sada o medijima, jer bi za to bio potreban još jedan intervju.

 

Prema istraživanju Kancelarije za saradnju s dijasporom i Omladinskog centra za demokratiju u Nišu, 63 odsto studenata pretežno Pravnog, Filozofskog i Medicinskog fakulteta, nakon studija razmišlja o odlasku iz zemlje. Sasvim sigurno da bi se približno isti rezultat dobio i u drugim univerzitetskim centrima. Kakav je vaš odnos prema ovom fenomenu?

Zanimljivo je da se u ovom istraživanju ne spominju elektroinženjeri i programeri, koji masovno odlaze iz svih univerzitetskih centara. Oni koji vode državu dužni su da stvore ambijent sigurnosti i klimu u kojoj ljudi mogu i žele da se ostvare. To nije lak zadatak, budući da se taj fenomen “odliva mozgova” dešava i drugima i ne samo u ovom trenutku – odlazi se iz Bugarske u Nemačku, iz Rumunije u Francusku, iz Francuske u Kanadu, iz Albanije u Italiju, iz Italije u Ameriku… U ljudskoj prirodi jeste mobilnost i potraga za boljim uslovima života, a na političarima je da se staraju da država bude stabilna i samim tim poželjno mesto za mlade.

 

Između dva rata ponosili smo se svojim „francuskim đacima“.  Školovali smo ih u Evropi da bi se nakon toga vraćali u zemlju. Danas je obrnuto. Može li obrazovni sistem, čiji je deo i Filozofski fakultet, učiniti nešto da se ovaj točak ponovo obrne u pravom smeru?

Profesori treba da rade svoj posao, kao što bi i političari trebalo da rade ono što je u njihovom “opisu posla”. U nekoj idealnoj situaciji, profesori prenose znanja i veštine, a studenti ih usvajaju i koriste te od toga mogu da žive. Činjenica da naši studenti mogu svoje znanje da prodaju svuda u svetu govori nešto i o kvalitetu obrazovanja koje im dajemo. Kreiranje ambijenta u zemlji koji će biti privlačan ne samo domaćim već i stranim studentima (stabilna i prosperitetna država) u ingerenciji je profesionalnih političara.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić

Možda vam se svidi...