Prof. dr Stamenko Šušak: Vera, nada i ljubav
U kancelariji upravnika Klinike za kardiovaskularnu hirurgiju u Sremskoj Kamenici, sa nekim ko je uradio preko 5.000 operacija na srcu, razgovarate na najvišem nivou, o temama kojih se ne bi postideli ni u odajama Hilandara. I onda vam u trenutku postane jasno da pred sobom imate jednu sasvim posebnu ličnost
U poslu kojim se bavi, blizu je onoga što bi se moglo nazvati apsolutnim vrhuncem. Uostalom rukovodi Klinikom koja odavno ima svetske reference. Član je najeminentnijih međunarodnih stručnih organizacija. I opet, u svakom trenutku, ima stav i energiju duboko verujućeg čoveka, koji ni u jednoj situaciji neće dozvoliti da mu se razdvoje „horizontala“ i „vertikala“ njegovog postojanja.
Susret nauke i teologije, samo je prividno „spoj nespojivog“, a kod vas je apsolutno dominantan. Kako vi gledate na ovu „alhemiju“?
Iako dosta dugo izučavam filosofiju i svetootačku bogoslovsku literaturu, ipak, na samom početku našeg razgovora, moram da naglasim, nisam teolog. Verujući sam lekar, pravoslavni hrišćanin. To znači da verujem u Boga i u Božansko stvaranje svega vidljivog i nevidljivog, u stvaranje iz nebića (nepostojanja) u biće (postojanje), a ne iz nerođenih ideja kako je učio Platon, niti u demijurško stvaranje sveta od neke prapostojeće materije kako su tvrdili presokratovski kosmolozi. Bog je tvorac neba i zemlje, dakle cele prirode koja nas okružuje, svega vidljivog i nevidljivog za naše oči i za naša čula. Ako je tako, onda Bog i tvorevina (priroda) nikako ne mogu da budu „nespojivi“. U večnom su jedinstvu. To, naravno, podrazumeva i čoveka koji je stvoren poslednjeg, šestog dana stvaranja sveta. Bog, kao Riznica dobara i Davalac života, čoveka stvara iz zemaljskoga praha, a taj prah sadrži sve tvari – našem oku vidljive i nevidljive – koje su Logosno stvorene u prvih pet dana Šestodneva. Na taj način, kako kaže Sveti Vladika Nikolaj, čovek postade pun tvari, ali i te tvari postadoše pune čoveka. Kao slovesno biće čovek dobija centralno mesto u celokupnoj tvorevini. Data mu je sloboda i odgovornost. Ulazi u prostor i vreme. Ulazi u istoriju. Počinje da izučava svet. Ljudska spoznaja od samoga početka ide u dva smera i to u vidu paralelnih linija u kosmosu koje nemaju tendenciju sjedinjenja u jednoj tački. Prvi smer čine ljudi koji umno-srdačno opšte sa Tvorcem. Njima je sve jasno i nije im potrebna naučna epistemologija i spoznaja. Ceo svoj um i srce usmerili su ka Bogu. Drugi, pak, žive i deluju razumski. Svet posmatraju kroz prizmu svojih pet čula. Donose zaključke. Stvaraju nauku. Istorija teče i na plodnom tlu Platonovih ideja i Aristotelove metafizike u hronosu „koji guta svoju decu“, dolazi do stvaranja zapadnog stava po pitanju Boga, čoveka i celokupne tvorevine. Sve je podložno ispitivanju kroz posmatranje i eksperiment. Čak i sam Tvorac. Nastupa era humanizma, renesanse i prosvetiteljstva. Čovek postade centar sveta. Do izražaja dolazi pozitivizam, bolje rečeno pozitivistički gnosticizam, ateizam i antiteizam. Gnoza i epistemologija „sahranjuju Boga“ i sve se podvrgava posmatranju, sumnji i eksperimentu.Naravno, postoje i verujući naučnici, čak i teolozi koji su istovremeno i naučnici, koji daju poseban pečat ovom drugom smeru čovečanstva. Oni veruju i trude se da (za)date im talente iskoriste u preusmeravanju paralelnog toka epistemološkog smera nauke ka liniji smera večne, umno-srčane kineze čoveka ka večnosti. Primer je nemački nobelovac i fizičar Verner Hajzenberg koji je jednom prilikom rekao: „Prvi gutljaj iz čaše nauke pretvoriće vas u ateistu, ali kada dođete do dna čaše, tamo vas čeka Bog“. Dakle, nauka i napredovanje u nauci ne predstavlja problem u teologiji, jer suštinski – naučna otkrića ne narušavaju čovekov odnos sa Bogom. Teologija govori o Caru Nebeskome, Tvorcu neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog, nestvorenome Bogu, Svedržitelju, Duhu Istine i Riznici Dobara, dok se nauka bavi istraživanjem samo onoga što je Bog stvorio. Teologija, prema rečima čuvenog teologa i mitropolita Jeroteja Vlahosa, objašnjava Boga kao tvorca sveta kojeg On stvara „ex nihilo“ i definiše razloge postojanja svakog bića, dok nauka istražuje način kako celokupna tvorevina deluje u ovome svetu i bavi se materijalnom suštinom (s)tvari, posmatra njen sastav, promene i korist koju može doneti čovečanstvu. U svetlu toga, a na Vaše postavljeno pitanje i po meri mojih skromnih mogućnosti, odgovorio bih da upravo zbog toga – odnos nauke i teologije nije „spoj nespojivog“ nego predstavlja večnu simfoniju i neraskidivo jedinstvo bez obzira na nas ljude (naučnike) koji često zalutamo u promašenu, paralelnu, epistemološku putanju našeg ovovremenog i ovozemaljskog leta ka večnosti.
Kako ove dve krajnosti pomiriti u onim slučajevima u kojima se to čini nemoguće? Recimo, kada su u pitanju uvek otvorene teme: Eutanazije, prekida trudnoće, doniranja organa, smrti kao takve…?
Napredak nauke, tehnike i tehnologije je toliko izražen da se čoveku čini da zna sve. Čak lako pomisli i da može sve, a vremenom i da sme sve. Pitanje, koje se nameće, je očigledno: Da li čovek smê sve što može? Naravno, tu se odmah nameće pitanje o ljudskoj slobodi. Čoveku je sloboda data, ali i zadata. Posmatrajući ga samo kao razumsko biće na prethodno opisanoj epistemološkoj putanji, čovek će nešto činiti ili neće činiti. Ako govorimo, kako rekoste, o „pomirenju dve krajnosti“, a iskustvo nas uči da će čovek kao ambivalentno biće – u većini slučajeva u graničnim (bioetičkim) situacijama ipak prevagnuti da „čini“, onda bi to „pomirenje“ bilo jednostrano i označavalo bi, na neki način, ikonomiju teologije prema navedenim bioetičkim problemima. Upravo zbog toga, moje skromno mišljenje je da do takvog pomirenja ne može doći. Naša Crkva je konstituisala Bioetički Sinodalni Odbor u sklopu kojeg se aktivno raspravlja o svim bioetičkim problemima, tako da ćemo ako Bog da – uskoro imati zvanični stav Crkve o svim bioetičkim nedoumicama. Na većinu pitanja Crkva je već davno jasno definisala odgovore koji se zasnivaju upravo na ljudskoj slobodi kao datosti ali i zadatosti, odnosno da je čoveku sve dozvoljeno da čini ali mu sve nije na korist. Ljudska sloboda je, ipak, zasnovana na odgovornosti i ljubavi, kao i na dostojanstvu datog nam kroz lik Božiji kojeg nosimo.
Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici, svojom veličinom i značajem, suviše je važan da bi ostao skrajnut od dnevno-političkih dešavanja. Decenijama unazad, u tom kontekstu, prozivan je i kada je realno bilo povoda, i još češće, kada nije. Izlazio bi izvan naučnih okvira u dnevno-političku stvarnost. Kako se vi, kao čovek izvan politike, nosite sa ovom činjenicom?
Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici ima skoro poluvekovnu tradiciju. Zamislite, skoro 40 hiljada pacijenata sa oboljenjem srca operisano je u našoj ustanovi. Nekoliko miliona ljudi je pregledano i hospitalizovano. Složićemo se, nema mnogo takvih institucija. Na institutu rade ljudi: Lekari, medicinske sestre, pomoćno osoblje. Svi oni daju svoj veliki doprinos, a sve u korist i dobrobit zdravlja naših pacijenata. Radi se neprekidno, 24 časa dnevno i tako svaki dan tokom kalendarske godine. Sa druge strane, neminovno smo okruženi i političkim dešavanjima u zemlji i okruženju. Mnogi zdravstveni radnici su aktivno uključeni u politiku, tako da su i političari zdravstveni radnici koji aktivno učestvuju u zdravstvenom sistemu. To je dobro. Dakle, i tu postoji jedinstvo. Jedinstvo koje se stalno usavršava u podvigu zbog različitih stavova i mišljenja svakog pojedinca. Dešavaju se lepe stvari. Mnogi naši mladi ljudi su upravo u prostorijama ove ustanove upoznali svog životnog saputnika. Nekima od njih su danas i deca, čak i unuci, članovi našeg kolektiva. Međutim, neretko se dešavajui neprijatne stvari kao i u svakoj drugoj zajednici. Dakle, Institut je živi organizam koji se suočava sa svim lepim stvarima ali i problemima, uostalom kao i sve što bitiše pod nebeskim svodom.
Jedno validno istraživanje kaže, da se svaka tri meseca ljudsko znanje u tehnološkom smislu umnožava. U tom kontekstu, da li pretpostavljate gde su, u godinama pred nama, granice hirurgije?
Već smo se dotakli napretka nauke, tehnike i tehnologije. Taj napredak, naravno, ne zaobilazi ni hirurgiju kao jednu od medicinskih disciplina.To me, kao lekara, veoma raduje ali samo ukoliko taj napredak ne ide izvan svojih granica. Ono što je dobro, jeste to da sada uz pomoć savremene tehnologije operišemo srce kroz veoma male rezove, što neke strukturalne bolesti možemo izlečiti preko katetera, odnosno bez otvaranja grudnog koša, što većinu pacijenata sa akutnim infarktom srčanog mišića, rešavamo bez operacije sprovođenjem perkutane koronarne intervencije. Sve navedeno je značajno obeležilo poslednje dve decenije. Mnogi ljudski životi su spašeni. Šta će biti u godinama koje su pred nama, ostaje da čekamo, da se nadamo ali i da naučno učestvujemo u novim otkrićima, kao i da budemo veoma oprezni u njihovoj implementaciji.
U tehničko-tehnološkom smislu, imate li neku želju koja bi vam trenutno olakšala rad?
Svakodnevno rutinski radimo operacije, kako one planirane (elektivne), tako i hitne. Za sve to potrebno je veliko znanje i iskustvo. Tehnologija i tehnika nam u mnogome pomaže, ali nije od isključivog značaja. Operisali smo sa velikim uspehom i odličnim rezultatima i za vreme embarga, svih prethodnih ratova, kao i za vreme bombardovanja, kada smo u jednom trenutku, instrumente morali sterilisati u takozvanom „partizanskom buretu“. U svetlu toga, želim da naglasim da u hirurgiji centralno mesto zauzimaju pacijent i hirurška ekipa. Instrumenti i aparati su samo sredstva koja nam omogućavaju rad. Mišljenja sam da je na ovome takođe potrebno raditi u budućnosti, jer tehnologizacija medicine vrlo lako može da otuđi pacijenta od lekara, ali i lekara od drugog lekara i medicinskog osoblja. Moja želja, svakako, jeste naučno i tehničko-tehnološko unapređenje rada u hirurškim salama, ali u meri ljudske slovesnosti i svega onoga što nam je kao ljudima zadato.
Rado ističete kontinuitet znanja, koji se formirao na Institutu u Kamenici. Vi ste tu druga generacija. Zašto vam je to važno?
Znanje i kolektivno iskustvo shvatam kao predanje. Predanje je, na neki način, tajna i nju bi trebalo čuvati. Ako je ne čuvate, onda više nije tajna. Tada lako prelazi u zaborav. A zaborav je, filosofski rečeno, oblik nepostojanja. Samo nepostojanje, kroz razmišljanje Kirilova u romanu Dostojevskog „Nečiste sile“, vodi u nebiće i ništavilo, čime se poriče cela ontologija. Kao nastavnik i redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu već treću deceniju radim sa studentima, specijalizantima ali i svim zaposlenima u našoj ustanovi na očuvanju stečenog znanja, njegovom umnožavanju i unapređenju. Borba je, zaista, neprestana i žestoka. Različiti ljudi, veoma izražen neoliberalni individualizam mladih generacija, različiti karakteri ljudi i njihovih interesovanja, generacijski jaz među zaposlenima, različiti pogledi na svet i život uopšte kod mladih lekara i ne zaboravimo – sve manja zainteresovanost mladih da krenu mukotrpnim putem kojim smo mi prošli. Nadam se i verujem da će nam Bog dati snage i mudrosti da sačuvamo „tajnu“ i da dostojno, na kraju našeg životnog puta, parafrazirajući velikog Njegoša, možemo da kažemo: Tešku bitku vojevasmo, ali tajnu sačuvasmo.
Imate li svoju definiciju zdravlja?
Kao lekar ne smem da izostavim opšte prihvaćenu definiciju zdravlja koju je dala Svetska zdravstvena organizacija i koja glasi da je zdravlje stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti. Svi možemo da se složimo sa ovakvom definicijom, jer je ona (samo) deo celokupne istine o ljudskom zdravlju. E, tu se opet krije jedna tajna! Prema navedenoj definiciji vidimo da se čovek u svetlu nauke posmatra kao ambivalentno psiho-somatsko biće, kao individua, koje se sastoji od tela i duše, i koje komunicira sa okolinom što podrazumeva njegovu socijalnu i ekološku komponentu. Medjutim, kao verujući hrišćanin, pozivajući se na hrišćansku antropologiju, čovek predstavlja jedinstvo tela, duše i duha. On nema odnos samo sa okolinom nego i sa samim sobom i nadasve – sa Bogom. On nije prosta individua nego ličnost sa dostojanstvom i datom mu slobodom. On je krstoliko, filosofskim jezikom govoreći, transcendentno-imanentno biće. Svaki čovek, verujući i neverujući, na različite načine, Božijom blagodaću, prolazi ličnu individuaciju. Međutim, to nije kraj puta. Da je tako, onda bi čovek zaista bio samo individua i ne bi se suštinski razlikovao od drugih živih bića. Ne bi bio ličnost. Dakle, svaki čovek bi na kraju svoga puta individuacije trebao da pobedi sebe, svoj ego i da nadiđe sebe. Tada, nevidljivo, opravdava datu mu zadatost, eklisiološkim rečnikom rečeno podobije. Posmatrajući čoveka na taj način, kao telesno, duševno i duhovno biće, na isti način treba da posmatramo i zdravlje kao telesno, duševno (mentalno) i duhovno. Dakle, i u zdravstvenom smislu, opet provejava ne samo čovekov odnos prema sebi i okolini, nego i prema Bogu koji jeste jedini Životodavalac.
Koliko je u poslednjih godinu dana pandemija uticala na rad Instituta u Kamenici, posebno na mnogo puta prozivanu listu čekanja?
Epidemija virusom Covid-19 je celo čovečanstvo zatekla u stanju kada se velike sile bore na svetskom ekonomskom bojnom i vojnom tržištu, kada na javnim berzama sve više do izražaja dolaze kriptovalute, kada se vode polemike o globalnom otopljavanju i ekološkom zagađenju planete, kada se diskutuje o sve izraženijem problemu migranata, kada se veći deo mlade generacije sve više okreće ka novoj vrsti bolesti zavisnosti u smislu virtuelnih mrežnih igara, opsesivnih navijanja i klađenja u virtuelnim kladionicama, kada nauka sve više skreće u vode genetskog inženjeringa, kada se u javnim medijima sve više može čuti o biogeoinženjeringu i… Strah, u neznanju prema nevidljivom neprijatelju, doveo je do toga da smo već godinu dana zatvoreni. Zamislite kako je u takvoj situaciji čoveku koji ne veruje! Ne opšti sa Bogom (nema vertikalu), a zabranjeno mu je opštenje sa okolinom (izgubio je i horizontalu). Ostaje sam sa sobom i strahom u sebi. Ostaje ono čemu je celog svog života težio – individua.Da ne navodimo dalje. U takvoj situaciji, situaciji ljudske moći i nadmoći jednih u odnosu na druge, dođe nam nevidljivi neprijatelj. Neprijatelj sa oružjem koje je nadmoćnije u odnosu na sve ono što je čovek do sada stvorio. Strah je zavladao celom planetom i zatvorio ceo svet. I ovde, moram da naglasim, radi se o velikoj tajni bez obzira da li je virus prirodan ili je stvoren, da li se slučajno našao među nama ili je na neki način pušten. U to, svakako, nećemo ulaziti. Duboko verujem da se radi o Božijem promislu i opomeni čovečanstvu. Strah, u neznanju prema nevidljivom neprijatelju, doveo je do toga da smo već godinu dana zatvoreni. Da ne pominjemo najizraženiju frazu tokom proteklih godinu dana – socijalna distanca, koja označava udaljavanje čoveka od bližnjega, a to znači poništavanje njegove horizontale (imanencije). Zamislite kako je u takvoj situaciji čoveku koji ne veruje! Ne opšti sa Bogom (nema vertikalu), a zabranjeno mu je opštenje sa okolinom (izgubio je i horizontalu). Ostaje sam sa sobom i strahom u sebi. Ostaje ono čemu je celog svog života težio – individua. U takvom stanju telesno-duševno-duhovne samice neminovno počinje da razmišlja o sebi, o potencijalnom ništavilu, propadljivosti i prolaznosti. Javlja se još veći strah – strah od ogromnog bezdana visote i dubine naše potencijalne ličnosti koju nismo izgradili. Kao što prema rečima Svetog Jovana Lestvičnika – zrak sunca, koji kroz prozor uđe u kuću, sve osvetljava, tako da se može videti i najsitniji trun prašine što lebdi u vazduhu, tako i strah koji uđe u srce čovečije pokazuje sve njegove grehe. Teška je to i strašna (samo)spoznaja. Ovakvu situaciju veoma sažeto i slikovito opisao je veliki pokajnik i Psalmopojac David rečima: „Ukloni sramotu moju od koje strahujem“. Verujem da će većina nas iz takvog stanja, ponovnim vaspostavljanjem (za)date nam vertikale, ostvariti ontološku ravnotežu koja se nalazi u arhetipu svakog čoveka. To možemo jedino kroz pokajanje i ljubav kao Božiju blagodat. Zaista, prema rečima divnog svetitelja, Svetog Isaka Sirina, pokajanje je lađa, strah je njegov kormilar, a ljubav Božanstveno pristanište. Ovim bih skromno zaključio da bi strah, koji je zavladao celim svetom, trebao da uvede čovečanstvo u lađu pokajanja i – opet prema rečima ovog ugodnika Božijeg – preveze po smradnom moru života, upravljajući ga ka Božanstvenom pristaništu koje je Ljubav.
Što se Vašeg pitanja tiče, epidemija virusom Covid-19 svakako je ostavila traga na rad našeg instituta. Uostalom, kao i na sve zdravstvene ustanove u svetu. Pošto smo tercijarna zdravstvena ustanova, u prostornom kapacitetu nismo u celini bili u takozvanom kovid-režimu. Ovo se najviše odnosi na Kliniku za kardiovaskularnu hirurgiju čiji sam rukovodilac. Međutim, mnogi naši lekari i medicinski tehničari bili su raspoređeni po kovid-bolnicama i tamo su dali svoj veliki doprinos. Sve to, kao i svi nepredvidivi talasi epidemije, nisu dozvoljavali rad naše klinike u punom kapacitetu kao što je to bilo u vreme pre izbijanja epidemije. Verujem da će ova pošast uskoro da nestane i da ćemo normalno moći nastaviti sa operativnim radom.
Vi ste, realno, čovek sa briljantnim integritetom – ličnim, profesionalnim i porodičnim. Ako biste morali da izdvojite samo jedno načelo, kojeg ste se u životu držali, koje bi to načelo bilo?
Jedno jedino načelo u dubini moga srca jeste samo Bog. Pošto je Bog u koga verujem Nestvorena Trojica Ličnosti – Otac, Sin i Sveti Duh – u svetlu toga bih to načelo nerazdeljivo raščlanio na veru u Boga i život večni, nadu u spasenje i ljubav prema Bogu, bližnjima i celokupnoj tvorevini.
