Prilika bere jagode
Neverovatno, ali istinito. Postoji u nas jedno selo koje je poznatije u svetu nego kod nas. Da li ste vi ili neko vaš bili u Kovačici? Jeste da je na samo 47 kilometara od Beograda, al’ nije usput. Ruku na srce, velika većina nas tamo bila nije. A opet, članovi svemirske posade „Apolo 11“, odmah nakon povratka s Meseca, požurili su u Kovačicu. Francuski predsednik Fransoa Miteran gledao je da ga službena putovanja navedu u Banat. Dolazio je ovde i etiopijski car Hajle Selasije, pa zašto ne bi i on! Bio je Alen Delon… Ma ko nije! A opet, kod nas ima onih koji za Kovačicu ne bi ni čuli da u jednoj epizodi serije „Grlom u jagode“ Bane Bumbar nije u njoj ostavio „fiću“.
Legenda kaže… „Na proslavi povodom 150 godina osnivanja Kovačice 1952, pored meštana, pevača, igrača i vezilja, pojavili su se i seljaci sa svojim crtežima. Smatra se da je utemeljivač kovačičke naive Martin Jonaš, koji je slikao jarkim bojama, vrhunskom tehnikom, smišljeno. Na slikama su velike ruke i noge, jutra obasjana suncem, smiraj dana, kukuruzi… Zuzana Halupova, koja je 2001. preminula u 76. godini, ostavila je iza sebe preko 2.000 slika, od kojih su mnoge u renomiranim svetskim galerijama i privatnim kolekcijama. Iako je imala samo pet razreda osnovne škole, njene slike, sa puno razigrane dece, mnogo likova, koje zrače optimizmom, učinile su da se kovačičko naivno slikarstvo naglo komercijalizuje”. I stvarno!
Dela koja su ovdašnji meštani u početku stvarali ranom zorom ili predveče, kada se vrate iz njive ili bašte s dnevnih radova, dospela su u zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku, postala zaštitni znak UNICEF-a. Svet je brujao o fenomenu koji je nekako promicao kraj nas.
Prošle su decenije. I kao iza svega što je bilo uistinu vredno, ostala su samo dela… i priče. Bezbroj priča.
Ovo je jedna od njih.
Južni Banat. Jun mesec, otprilike sredina sedamdesetih. Kovačica je počinjala da miriše na dolazeće varoško leto.
Jednog prepodneva neko je pokucao na vrata lokalnog fotografa, dok je ovaj u senci iznad kuhinjskog stola držao kutijice s filmovima koje je nekako uspeo da nabavi. Spram sunca, čiji su se zraci čkiljavo probijali u kuhunjicu, bezbroj puta ih je okretao. Pokušavao je da smisli kako da svoj dugoočekivani ulov što bolje iskoristi.
Kucanje nije prestajalo. Pred vratima je ugledao zadihanog meštanina.
– Hajde, požuri u galeriju! Stigli su neki Englezi. Malo čudno izgledaju, ali kažu da su slušali o Zuzani i Martinu, pa bi voleli da vide slike. Upravnik misli da bi trebalo da svratiš!
Fotograf se počešao po glavi. Ima danas i drugog posla. A morao bi da skoči i do Padine da pogleda neki plac.
– Dobro. A ko su oni? Otkud baš sad?
– Neki muzičari. Ruku na srce, malo izgledaju kao da nisu „svi svoji“, al’ šta ja znam… – odgovorio je neodređeno čovek pred vratima.
Fotograf se našao u još većoj nedoumici. Znao je dobro da se o naivnim slikarima iz Kovačice uveliko priča po svetu. Glumci Piter Justinov i Ursula Andres, fudbaler Pele, japanski car Hirohito… kupovali su i hvalili slike ovdašnjih ljudi koje je on znao još od detinjstva. Nije tih godina bilo ništa čudno kada neko velik, iz sveta, osvane u varoši. Ali ovi Englezi, na prvu ruku, nisu obećavali da su od tih.
A i ono za Padinu… dogovorio se još odavno i nije red da izneveri ljude koji su ga čekali. Osim toga, upravo je nabavio nov film za aparat i nije baš raspoložen da ga troši uzalud.
– Ej, znaš šta! Kaži ti da me nisi našao. A da mi ni bicikl nije bio u dvorištu, te da sam garant nekud otišao. Sutra-prekosutra svrati na rakiju da mi javiš šta je bilo!
Još jedan junski dan, nakon što se kratko zatalasao, počeo je da dobija svoj uobičajeni tok.
U sredu, za kariranim kafanskim stolom, lokalni fotograf uzeo je u ruke novine. Privukao ga je podnaslov: „Poznata rok-grupa iz Engleske oduševljena delima Zuzane Halupove i Martina Jonaša“!
U nastavku teksta, pevač grupe objasnio je da su nakon koncerta u Zagrebu poželeli da dođu u Kovačicu i sretnu se s običnim ljudima iz Jugoslavije, koji su bez ikakvog likovnog obrazovanja postali umetnici o kojima govori ceo svet.
Pevač s neobičnim, velikim ustima, našminkan „božmeprosti ko žensko“, zvao se Mik Džeger.
I stvarno je bilo tako. Nakon dva koncerta u zagrebačkom Domu sportova, te 1976. godine, „Rolingstonsi” su svratili u Kovačicu.
Da nije bilo onog placa u Padini i novog filma za aparat, možda bismo imali i sliku da vam to pokažemo i dokažemo.
Lokalni fotograf je spustio novine i okrenuo se prema krupnoj šankerici u plavim borosanama:
– Daj dupli vinjak… I ne pitaj zašto!
