Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Sonta – Mesto koje se voli

Sonta nije ni na jednom glavnom putu, ali ovde to nikome nije važno. Jer selo se, kao malo koje, nalazi u srcima svojih meštana. I tu mu je najlepše

Ako idete na granični prelaz Bogojevo, za Apatin ili Sombor, kroz Sontu i Svilojevo proći ćete, ili slučajno, ili ako to baš hoćete. U svim drugim varijantama, možete ovim pravcima godinama putovati, a da za Sontu I ne saznate. U to smo se i lično uverili. U 18 kilometara udaljenom Apatinu bili smo nekoliko puta. U Somboru, do kog ima 35 kilometara, bili smo u dobrih 50 navrata. A u Sonti, do pre mesec dana – nikada. Jednostavno, ona je tako efikasno ušuškana, kao da joj je to oduvek namera bila. Šteta! Jer ovde ima i istorije, i što je još mnogo važnije – dobrih ljudi.

Zapravo, naša uvodna napomena i nije samo uzgredna. Smeštena u prirodni džep netipičnog vojvođanskog pejzaža, između Dunava, šume, vazda dinamične granice, te u blizini dva velika centra, kakvi Apatin i Sombor jesu bili… Sonta je bila spokojna. Ali, najpre zbivanja iz devedesetih, koja su unela ogroman nemir među ovdašnje Hrvate, i Srbe svakako, pa zamiranje industrije u Apatinu i Somboru, učinili su da se iz Sonte već dugo daleko više odlazi nego što se u nju stiže. Današnji broj stanovnika duplo je manji od onog posle Drugog svetskog rata. Ipak, svemu uprkos, Sonćani imaju neverovatnu meru ponosa. Kada počnu da vam pričaju o svom selu, vi i nesvesno razgovor završavate raspitivanjem o cenama ovdašnjih kuća. Kao da ćete se sutra doseliti. Energija je čudo.

Ali, da krenemo redom… Obično svaka priča o selu počinje činjenicom da je Sonta – Jugoslavija u malom. Većinsko stanovništvo čine Hrvati ili Šokci, zavisi kako se ko deklariše, a tu je i priličan broj Srba, pa Mađara, Roma, Rumuna… I pored činjenice da je u neposrednoj blizini sela granični prelaz sa Hrvatskom, a da smo preko glave preturili to što smo preturili, začudićete se koliko su ovdašnji ljudi iznad bilo kakve situacije koja bi im unela nemir u svakodnevni život. Sonta je uvek imala talenat da miri, a sasvim retko rezultat je bio obrnut. E sada će neko reći: Dosta priče, da vidimo mi kako se u selu danas živi! Pa, evo mu odgovora.

Sonta, zahvaljući ulaganjima, polako ali sigurno menja izgled. Rekonstruisan je vodotoranj, asflatirane su pešačke staze, očišćena je velika divlja deponija. Novo dečije igralište je investicija vredna oko milion dinara. Nakon igrališta, izgrađena je teretana na otvorenom, zatim je napravljeno i odbojkaško igralište. Postavljen je seoski mobilijar u vidu klupa, kanti za otpatke. U planu je izgradnja pijace. Radiće se na čišćenju seoskih kanala, sređivanju trotoara. Mnogo lepši izgled dobilo je i kupalište.

Kultura je posebna priča. Omladinsko kulturno umetničko društvo „Ivo Lola Ribar“ obeležilo je nedavno pola veka postojanja. Za KUD „Mažoret“ iz Sonte možda niste čuli, ali vreme vam je. Popularne mažoretkinje, prošle godine su se čak okitile zlatom na evropskom prvenstvu. Obradovalo nas je kada smo čuli da ova grupa, iznikla u Sonti, ima i sekciju u Apatinu! Osim ova dva društva, u Sonti postoji i KUD „Šokadija“, koje čuva i neguje običaje i tradiciju Šokaca. Od pre nekoliko godina u Sonti deluje i Udruženje „Centar za kulturu i obrazovanje Sonta“, a koje je nevladino i neprofitno udruženje.

Sami Sonćani vole da kažu i ovo… U selu postoje i dve crkve, katolička i pravoslavna, Osnovna škola „Ivan Goran Kovačić”, vrtić, ambulanta, i sve ostalo što je potrebno za pristojan život. Takođe, tu su i dve organizacije – Udruženja penzionera i Kampersko društvo, sa blizu 200 članova. Ono što se u Sonti ne propušta jeste tradicionalni kirbaj. Reč je o proslavi seoske slave, Svetog Lovre. Svakako najznačajnija manifestacija u selu jeste Grožđebal. Uz niz propratnih dešavanja, najatraktivniji deo Grožđebala je tradicionalno venčanje kneza i kneginje, čime se pokazuje običaj vezan za sonćansku svadbu očuvan do današnjih dana. Što se sporta tiče, aktivni su fudbalski i ženski rukometni klub, koji ima čime da se pohvali.
Naravno, nije sve idealno. Ali, tu se malo šta može učiniti. Broj stanovnika se smanjuje, a kako i ne bi, kada statistika kaže da je oko 700 Sonćana u skorije vreme otišlo u inostranstvo. Granica sa hrvatskom praktično prolazi pored sela. Sonćani u ogromnom broju koriste dvojno državljanstvo, hrvatsko i srpsko, što će reći da imaju papire za odlazak u zemlje Evropske unije. To je pogodnost koju obilato koriste. I tu se već malo šta ima dodati ili oduzeti.

 

LEGENDA O NEVENKINOM BIRCUZU

Priča o Nevenkinom bircuzu u neku ruku jeste i istorija sela u poslednjih 100 godina. Od kada je domaćin prve pravoslavne familije u Sonti Milan Bačić, 1924. godine otvorio kafanu, malo šta se u selu dogodilo a da se nje nije dotaklo. Milana je nasledio sin Ljubomir. Danas gazduju njegova ćerka Nevenka i zet Ivan. I da se zna: Kafana „Bačka“ je najstarija kafana u Vojvodini, koja radi bez ijednog dana pauze. Fajront se nije oglašavao ni u vreme ratova. Nevenka nam u istinitoj šali otkriva da je sisala do svoje pete godine. Samo dve ili tri godine kasnije, umela je da na crevo povuče rakiju i vino i pretače ih u drugo bure. U bircuzu radi od kada zna za sebe. Pamti balove koji su se u njoj organizovali, ali i prve rokenrol svirke i suknje na žipone. Njen bircuz odavno je prerastao u sonćansko kulturno dobro.

 

ODUVEK I ZAUVEK

Ako geografija sela nekome igra ulogu, onda su to u prvom redu poljoprivrednici. Evo i direktnog razloga. Sonćani se pretežno bave ratarstvom. Zemlja se prodaje po ceni od dve do maksimalno 4.000 evra po jutru. Već u nedalekom Staparu cena se duplira – ali i kvalitet zemlje. Geografija! U nekoliko porodica se već druga ili treća generacija bave ovom delatnošću. Tu su i mlađi ostali. Kupuje se zemlja i obnavlja mehanizacija. Među njima je i Zoran Bačić. Radi oko 300 hektara zemlje i nema više nijednu dilemu. U istoj kući su mu žena, sinovi, roditelji. Uz kuću nove mašine. On je Sonćanin oduvek i zauvek. Dve trećine njegovih vršnjaka iz školske klupe više nije u selu. Zoran ih razume, ali sluša razum i srce. I jedno i drugo mu govori da je ispravno postupio što je ostao.

 

HERCEG I ANDREJ

Andrej Đurkov je iskusio dramu svakog mladog čoveka u selu. Otići ili ostati? On je otišao – ali se vratio. Ako se u početku i čudite tome, kada ga vidite pored njegovog lipicanera, svako čuđenje namah prestaje. Andrej i njegov Herceg tandem su koji se ne razdvaja. Kaže nam ovaj, još uvek gotovo dečak, da bez konja „život ne bi mogao ni da zamisli”. Herceg je kupljen na Kelebiji i sin je čuvenog Titana. Andrej ga odnedavno preže u ganc novi fijaker, koji je kupio u Sloveniji. Takva zaprega, sa sve konjem, košta koliko i krajnje ozbiljan automobil. Ali u domu Đurkovih takva poređenja se ni u šali ne prave. Razlog je jednostavan: Konj nema cenu! Kada ih vidiš ovako zajedno – stvarno shvatiš da nema!

 

DOBAR DAN, UČITELJICE!

Ako počnete da pregledate neki od materijala posvećenih aktivnostima i manifestacijama koje treba da pokažu šta je Sonta bila a šta danas jeste, primetićete ime koje se neprekidno ponavlja. I zaista. Jovanka Stepanović u porodici ima tri generacije prosvetnih radnika u sonćanskoj školi. Pola sela bilo joj je u klupi. Uz to, ona je i voditelj dramske trupe „Čika Savo Škobić”, koja deluje pri OKUDU „Ivo Lola Ribar”, do skoro je bila član ciganske muzičke grupe „Mundre”, tvorac je spektakularnih manifestacija „Zdravo živo, komšija”, nosilac aktivnosti vezanih za božićni vašar… neko ko je apsolutno uvek tu kada su u pitanju promocija Sonte, ostanak mladih na selu, kulturno- umetnička delatnost, ekologija i humanitarni rad. I sve možete Jovanku pitati, osim jedne stvari: Zašto voli Sontu? Tada počne da plače i odgovor izostane. Ili je zapravo, upravo to – njen najiskreniji odgovor.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Možda vam se svidi...