Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Prvi Sneg

Ni u svojim šezdesetim Petar Čeh nije smatrao da treba da menja svoje navike. Uostalom, one su mu bile jedino što je u životu smatrao istinski svojim. Sve ostalo je delio. I kancelariju u knjigovodstvenoj agenciji u kojoj je godinama otaljavao posao, i auto kojim se, bez ikakvog reda i rasporeda, služila ženina ćerka iz prvog braka. I svaki kutak u stanu. Ali, navike mu nije mogao oduzeti niko. Vikend-izdanja „Politike“, kutiju od zimskih čizama u kojoj je držao kese sa čajevima nabranim na potezu od Kosmaja do Kučajskih planina, koje je do beskraja kombinovao tražeći idealan lek za giht što ga je sve češće i upornije spopadao.

Navika koje se posebno držao i od koje nije odstupao bez obzira na doba godine bilo je izvođenje patuljastog šnaucera Pinčija u večernju šetnju. Petru nije bilo jasno kako je ovaj, bez obzira na prebacivanje sa letnjeg na zimsko računanje vremena, u osam uveče nepogrešivo stajao ispod povoca što je visio na čiviluku u predsoblju. Bez obzira na ženinu potrebu da mu „samo još nešto kaže“, na prehladu koja ga je hvatala dva puta godišnje, na Zvezdinu utakmicu koja je počinjala iza Dnevnika na prvom… lenjo bi, svako veče, vezivao povodac oko Pinčijevog vrata i polazio u šetnju. Sat vremena. Ni minut kraće ili duže. Iz Višnjićeve ulice do Mosta slobode i nazad.

Tako je bilo i one decembarske večeri kada je pao prvi sneg. Izašao je iz stana bez javljanja. Kvaku na vratima namerno nije popravljao, jer bi mu izostanak njene škripe i potmulog treska stvorio osećaj da na izlasku treba da se oglasi makar jednim: „Onda ništa… izašao sam!” Ovako je samo naglo otpuštao kvaku iz ruke, a ona bi svojim glasanjem poslala poruku o njegovom odlasku. Narednih sat vremena bili su treći čin uhodane predstave koja se zvala „Život Petra Čeha, administratora ovdašnjeg“.

Slučaj je hteo da je baš te večeri Petrova žena Marta dobila jedan od onih neobjašnjivih napada nervoze, koja joj se povremeno iz listova nogu penjala do ispod srca. Pomislila je da bi joj svež zimski vazduh mogao koristiti. Uzela je kese za smeće i ponela ih do kontejnera na uglu Miljanove i Kosovske. Iako je to bilo na drugoj strani od one na koju su zasigurno otišli Petar i Pinči, Marta se primicala raskršću ulica na novosadskoj Podbari, na način koji je njenu nervozu samo još više podgrevao. Pre nekoliko godina deca su, jureći biciklom niz ulicu, naterala malog šnaucera u beg. Najmlađe dete, koje se i samo poplašilo, zadnjim točkom bicikla prešlo je psu preko šape. Od tada je Pinči imao hod vrljav poput očiju Martine svekrve. Nije bilo dileme… Trag u snegu bio je Pinčijev. Tim pre što je ispred njegovih išao trag stopala čoveka koji je vukao noge na način onoga kome je već odavno svejedno. Marta je rešila da prati tragove u snegu.

Završavao se na ćošku Trga republike i Šumadijske. Dok su joj se trnci iz ramena spuštali ka laktovima, nije obraćala pažnju na prolaznike što su sa mešavinom iznenađenja i neke skoro pa porodične brige posmatrali ženu koja u kućnim klompama stoji na snegom prekrivenom trotoaru i podiže glavu ne bi li pročitala neonski natpis iznad vrata lokala. Kao da joj je jato svitaca pred očima ispisalo četiri obična, škrta slova: „Alas“.

Iza ledenog stakla ugledala je Pinčija. Na parčetu kartona, namenjenog otresanju cipela, ležao je gurajući njuškom grudvu koju je neko slučajno ili u šali ubacio u predvorje kafane. Poput deteta koje pilji u poslastičarski izlog, pogledom je tražila Petra. Našla ga je u uglu kako sedi sam i ispija neko obojeno piće, iz onakve čaše u kakvoj je ona krajem februara držala prve visibabe. Posmatrala ga je nemo nekoliko sekundi. Ili minuta… Te zimske noći, nad Podbarom, mesec je brojao sate, a zvezde minute.

Šljapkajući klompama na putu ka kući, Marta se prvi put u životu pitala da li je ona sve ove godine bila dovoljno dobra žena, kada ju je Petar tako uporno, svake večeri, pod izgovorom da ide da prošeta psa, napuštao ne bi li uronio u dim onog užasnog prostora koji je maločas gledala… Jednom davno, svekrva joj je posle nedeljnog ručka prebacila da su sve žene poput kafanskog ili kućnog stola. Na prvom je sve pod konac, ali za njega sedaš samo ako imaš para. Drugi može da bude skroman i u neredu, ali ka njemu ideš uz dobrodošlicu i punog srca. Šta li je ta stara Žabaljka htela da kaže nije joj bilo jasno, a tada nije imala volje da pita. A možda je trebalo!

Da je tada pitala Julku Čeh, rođenu Genčić, sa sve onom smešnom golubije plavom punđom, šta misli… možda sada Petar ne bi u društvu zakasnelih prekupaca sa Riblje pijace ispijao drugi vinjak pre spavanja. I možda bi njih dvoje spavali u istoj sobi.

Da ga je srcem pozvala za sto u dnevnoj sobi, takav kakav je bio ispod heklanog miljea iz tetkine nikad korišćene devojačke spreme, možda bi sa svojim mužem, ove i svih večeri godinama unazad, tražila „mala kola“ na nebu iznad Žeželjevog mosta.

Umesto što je, dok joj trnci kolaju niz kičmu i oduzimaju levu ruku, svako malo zastajkivala i praznila klompe od snega što joj je kvasio čarape, čiju hladnoću odavno nije osećala…

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...