Berba
Kad se kod nas Bačvana spomene berba, obično mislimo na branje kukuruza, a ako se posebno naglasi berba grožđa i pita „jeste l’ oberbili vinograd“, onda tu već nema dileme. Odavno smo mnoge vinograde povadili, vinogradu gazda mora da kaže i dobro jutro i laku noć, nemamo mi za to kade, a i nismo baš take ždere da nam treba pun podrum vina. Deda je očo odavno, baba skomolo, a ovi današnji prešli na gazirano. Poplesniviće od tog, ko što su poplesnivili podrumi od kad niko po vino ne silazi.
Usukali klipovi brkove od svile odavno. Sa umke se već nedeljama vidi samo žuta farba. Kanda da smo se zelene već zaželeli, a tek je krenula jesen. Kad nam dođe jesen, radujemo se berbama i svatovima. U poslednje vreme se sve ređe čuje „kec kume, izgore ti kesa“. Biće da je izgorela ko kukuruz i sparušila se ko grozdovi na čokoću. Ovo malo vinograda što ih imamo po Bačkoj i danas berbimo ručno, al smo se od kukurza odavno odrodili. Sude mu mašine, obično noću, onako na spavanju, na prepad. Kažu da mašine bolje rade noću, kad je veća vlaga.
U berbu se išlo rano zajutra, ko što se na njivu i ide. Od svog paorskog alata, na taj se poso nosio onaj najmanji. Za berbu kukuruza dovoljan je samo prljak. To je alat koji se nosio u jednoj ruci, okačen o prst ili dlan, i bio je veoma važno pomagalo. Služio je da se napravi onaj prvi rez na ljuštikama koje obavijaju klip kukuruza, da se lakše pocepaju i odvoje. Posle je trebalo samo klip otkrjati od stabljike i vuriti ga na gomilu. E, to bacanje je bila prilika da se iskvitaju stari računi. Ako je neko nekog pecko s proleća, u kopnji, kad su njive još golišave bile, ako ga je uvredio, sad je bila prilika da se iskusuraju. Kad berači uđu u redove i malko odmaknu od kraja, oko treće-četvrte gomile bude lepa prilika da onaj prvi, uvređeni, trefi s klipom onog drugog što ga je s proleća uvredio. Za to je bila samo jedna prilika, drugi put bi već bilo sumnjivo da je namerno. Ako ga trefi iz prve u glavu, onda su kvit. Klip malko opameti čoveka. Ako omaši, čekaće dogodine. Možda će i on njemu vratiti u kopnji, smisliće posle Đurđevdana šta je bolje.
Obrane klipove su berači bacali na gomile. Pravili su ih na udaljenosti, da mogu da dobace precizno, da ih posle lakše pokupe. Za to su koristili korpe ili su ih svi zajedno sa gomile ručno ubacivali u kola. E, ta zaprežna kola natovarena klipovima kukuruza bila su prava ikebana. Za kočijaša je bila spremna jedna duža daska, da stane odgore na lotre, oma tu nuz levče, da ne sedi na kukuruzu. Ko je imo još duže daske, mogao je da ih doda sa strane, da više kukuruza stane. Nije se smelo preterivati ako konji nisu bili kadri, al‘ to su već kočijaši znali kolko čega sme da se natovari. Oko lotri i u šaragama obično su pozabadali uspravno klipove, vrjovima na dole, jedan do drugog. Bila je to kao neka brana, da ne spada kukuruz s kola usput po vagašima i čapašima. Milina je to bilo videti kako je pedantno i precizno ograđeno, ko kad deca nacrtaju u crtanku.
Klip se brao da bude čist, bez svile i ljuštike, i takve su samo ubacivali u čardak. To što mi u Bačkoj zovemo čardak Sremci zovu kotobanja a Banaćani kotarka. Kukuruz, fala bogu, nismo krstili drugim imenima. Vodilo se računa da strv ne ubacuju u čardak, da se ne legu žgadije, da ne prave od tog sebi gnegzda. Navek se vodilo računa da se ne poplaše mačke koje su satima čučale i vrebale na pajantama u čardaku, nek tamane miševe, to im je i bio poso.
Kad se kukuruz obere, dovuče u selo, napuni čardak i prljkovi se sklone digod da se ne zagube, počinjala je seča kurzovine (danas je to kukuruzovina, valjda od silne kuknjave). Sekli su je vagovom, sve dok komunisti nisu doneli čekić i vagov preveli u srp. Seklo se navek pod uglom i vodilo se računa da se na taj poso ide u celim opancima, da kogod ne proburazi nogu na taj oštar vrčak od čapura.
