Stana Đember, predsednica opštine Čoka
Čaša uvek može biti do „pola puna“ ili do „pola prazna“. Tako i neko mesto, može biti definisano kao – malo. Pa u tome naći nerešiv problem. A neko će upravo u toj činjenici, videti sjajnu šansu za budućnost. Stana Đember svakako spada u ove druge
Pitanje svih pitanja, širom Vojvodine, jeste ono demografsko. Iz te realnosti, proizlazi mnoštvo vezanih problema. Uostalom, ako ste predsednik opštine koja sa osam naseljenih mesta, ima oko 8.500 stanovnika, onda vam ništa ne treba objašnjavati. Sve vam je jasno. U takvoj situaciji najvažnije je sačuvati hladnu glavu, zdravu logiku i – ići korak po korak. A Stana Đember, već pet godina, upravo to i čini. Ipak, naš razgovor počinjemo jednim specifičnim problemom.
Poslednjih dvadesetak godina, pokazalo se da su lokacija i razvoj putne mreže, presudni za ekonomski razvoj jedne opštine. Mnogo je primera koji govore u prilog tome. Na primer, opštine: Pećinci, Ruma, Inđija, Stara Pazova… višestruko su prosperirale, samo zahvaljujući blizini aerodroma i auto-puta. Sa druge strane: Nova Crnja, Plandište, Bela Crkva, Titel… muku muče da privuku iole ozbiljniju investiciju. Kako u ovom ključu, gledate na poziciju Čoke?
Naravno da sam mnogo puta čula kako je Čoka u saobraćajnom smislu „slepo crevo“. Ali ne mora to da bude samo prepreka. Može da bude i izazov. Imamo mi blizinu Mađarske. I blizinu Rumunije. Imamo dobar geografski položaj kada je u pitanju turizam. Ne mislim tu konkretno na Čoku. Evo vam jedan paradoks. Pitali su me: „Tu gde ste predvideli industrijsku zonu, nalaze se termalne vode. Što niste pokušali da otvorite banju“? Jednostavno sam im odgovorila: A hajde vi meni kažite, ko će doći da se banja, pored dve livnice? Ako je tu već ta termalna voda, možda bi jednog dana te livnice mogle da je iskoriste za grejanje. Bilo bi dovoljno da se otvori samo jedan ozbiljniji proizvodni pogon, i sigurna sam da bi se neko od onih koji ovde još uvek nisu prodali svoju imovinu – vratio. Čak sam čula i za slučajeve da ljudi koji su je već prodali, nameravaju da kupe neki od stanova kojih ima dosta u prodaji. Vidim da se nazire mogućnost nekog njihovog povratka. Uostalom, sigurno je da se nisu snašli svi koji su otišli. U poslednjih godinu i po dana, nastupila je ekonomska kriza i tamo gde je niko nije očekivao. Logično je pretpostaviti, da će biti onih koji će se zbog nje vraćati. Vi u samoj Čoki možete kupiti dvosoban stan po ceni od 10 do 15.000 evra. U selima poput Vrbice ili Crne Bare, kuće se prodaju za par hiljada evra. Sa druge strane, najavljena je velika investicija u putnu mrežu kroz Banat. Sve će postati blizu. Mislim da samo treba povezati neke činjenice i shvatiti da život u ovoj sredini itekako ima smisla.
Osim transfernih sredstava iz republičkog budžeta, za sve, a naročito za opštine ovog reda veličine, veoma je važno, da se na osnovu osmišljenih projekata, konkuriše za sredstava na što više „adresa“. Koliko u tome uspevate?
Konkurišemo non-stop. Mi smo neko ko je aplicirao na svim konkursima na kojima smo ispunjavali uslove. Na oko 80 odsto konkursa smo i prošli. Dobili smo sredstva na konkursu za dodatna sredstva u poslu komasacije. Na svim konkursima za atarske puteve u opštini. Konkurisali smo za vodovod. U samoj Čoki imate možda još samo kilometar i po vodovodnih cevi koje nisu zamenjene. U svim našim naseljenim mestima, azbestne cevi su zamenjene u 70 odsto slučajeva. Ono što nas tišti jeste što su hemijske analize pokazale da nam voda nije za piće. To je problem ne samo nas i Banata, već i šire. U Padeju postoji velika javna česma, koja radi na bazi prerade vode mineralima i ona se pokazala savršenom. Voda je potpuno očišćena od arsena i teških minerala. To je sada jedna od najboljih voda u Vojvodini. Nosimo se mišlju da u svakom mestu napravimo eko česmu. Postavilo se pitanje „pa zar da ljudi u 21. veku idu na česmu“? Odgovorila sam, da je bolje da idu na česmu nego u prodavnicu! Problem pijaće vode, rešili bi generalno prečistači. Recimo da nađemo načina da to uradimo. Ali šta ćemo sa ruralnim područjem? Ljudi drže stoku, polivaju bašte… Šteta je koristiti prečišćenu vodu u te svrhe. Ne zaboravimo da je cena kubika prečišćene vode tri puta veća. Koliko bi se to odrazilo na platežnu moć stanovništva? To su dileme koje ostaju. Što se tiče kanalizacije, Čoka je već ima. Mrežu treba širiti i u ostala mesta. Zapravo, to su tri velika posla, koja bi u narednom periodu trebalo objediniti: Provlačenje gasne mreže, postavljanje prečistača za vodu i kanalizacije. To mora da bude jedna celina.
Nedavno ste sa nadležnim pokrajinskim sekretarijatom potpisali ugovor o dodeli bespovratnih sredstava za sufinansiranje radova na nastavku postupka komasacije. Koliko je ovaj projekat važan za Čoku?
Ne da nam je važan već je prioritetan. U ovom projektu sam potpuno od 2018. godine. I evo, nadam se da će do jeseni građevinski reon biti gotov. Obavili smo kompletan premer, ukrupnjavanje zemljišta, definisali smo i uredili kanale, vetrobranske pojase, atarske puteve… Ljudi su orali puteve toliko da nisu mogla dva traktora da se mimoiđu. Definisana je industrijska zona između Čoke i Sente, u veličini od oko 800 hektara. Sada krećemo da pravimo manje parcele od 5 do 10 hektara. I sada konačno imamo temelj da nekome nešto ponudimo a da tu ponudu zasnivamo na rešenim imovinsko-pravnim odnosima. Naš katastar nažalost radio je na podlogama od Marije Terezije. Komasacija je složen i skup posao, ali u ovom momentu i jedini pravi lek da se krene sa mrtve taćke.
Stiče se pomalo apsurdan utisak da je Čoka je u velikoj, bivšoj Jugoslaviji, koja je tada imala oko 20 miliona stanovnika, bila prepoznata više nego danas, na prostoru koji je nekoliko puta manji. Deca su odrastala na „Čokinoj pašteti“, Gordana Perkučin i Eržebet Palatinuš bile su sportski idoli, ovdašnja vina bila su brend kojem nije trebala reklama… Kako se sa distance duge dve pa i tri decenije, vi sećate ovog vremena?
Svi se sa nostalgijom sećamo tog vremena. Postoji jedna lepa izreka: Uvek su neka teška vremena. A onda kada dođu nova vremena, setimo se – da su ono bila bolja vremena! Lepo je bilo to doba. Industrija mesa je bila garant kvaliteta. I ne samo ona. Sve što se ovde radilo, imalo je nezvaničan sertifikat „izuzetnog“. Ako uzmemo u obzir duvansku industriju, „Mentu“, vinariju, livnicu… Velika je greška bila što je Industrija mesa do te mere bila okosnica privrede. To u ekonomskom smislu nije dobro. Njenim pucanjem moglo se desiti da ova opština i ne opstane. Dovoljno je da vam kažem da je ona na svom vrhuncu, zapošljavala 1.200 ljudi. Čoka danas ima oko 4.000 stanovnika, pa vi gledajte koje su to proporcije. U susretu sa tim uspomenama, postoji i dalje neki žal kod ljudi, ali od žala se ne živi. Moramo biti realni. Možda će u nekoj budućnosti u zgradi bivše Industrije mesa i biti neka prerada. Ako bi se našao ozbiljan investitor a država stala iza toga, onako kako se to u takvim slučajevima čini, onda bi se taj pogon mogao nazvati „Čoka“ jer to je ime koje je još uvek neka vrsta žiga koji garantuje kvalitet. Inače, u skladu sa vašim pitanjem, mi smo polako već počeli da otkupljujemo sve ono što je nekada neko prodao. Kupili smo za naše komunalno preduzeće „staru drvaru“, preko puta Doma zdravlja. Pred kupovinom smo stare mešaone, gde nameravamo da napravimo kulturni centar sa šetalištem, jer ga Čoka nema. Ne može ni da ga ima, jer bi u tom slučaju ceo saobraćaj morali da usmerimo prema školi, što naravno nije dobro. A ovo bi bilo idealno mesto za šetalište, zbog parka koji je preko puta a divan je. Nažalost nemamo novca da kupimo dvorac a voleli bi. Vlasnik ga je dobio kroz tečaj i prodaje ga. Duboko se nadam da ćemo naći kupca i vratiti dvorcu stari sjaj. Uopšte, trudimo se da iz skromnog budžeta vratimo ono što je neko nekada budzašto prodao. Popisali smo sve objekte, koji se urušavaju. Baš kao i sve objekte u privatnom vlasništvu koji se ne održavaju. Želimo da uradimo jedan projekat da vidimo na čemu smo i šta možemo da rešimo. Ako imate plac i infrastrukturu, uvek ga možete ponuditi nekome ko će tu da osmisli život. Radimo subvencionisanje poljoprivrednika kada je u pitanju osiguranje njiva a od ove godine, želimo da subvencionišemo malu privredu. Imamo naše knjižare, cvećare, frizerske salone… želimo svim tim ljudima da pomognemo da ostanu ovde. Sve u svemu, svesni smo onoga što je bilo. Ali ne osvrćemo se za tim pukog sentimenta radi. Ako gledamo u to vreme, činimo to samo zato da bismo videli šta od njega i danas možemo da učinimo živim i korisnim. A hvala Bogu, ima toga dovoljno.
Šta je ono što Čoka danas ima da ponudi nekome ko bi odlučio da u njoj ostane?
Mnogo ljudi ima napuštene kuće. To više i nisu kuće nego placevi. U tim baštama mogu da se postave plastenici. Imamo sada te velike markete u kojima bi proizvodnja mogla da se plasira i od čitavog posla bi sigurno moglo da se zaradi. Ja tu vidim budućnost, koju će opština sigurno podržati. Recimo, u Vrbici imate ulicu u kojoj se polovina kuća sama od sebe ruši. Ako bi opština to uzela, srušila objekte i pripremila placeve, na njima bi ljudi mogli nečim da se bave i od toga da žive. Iz te Vrbice, za tili čas ste u Čoki. Zašto neko ko ne želi više da se sreće sa negativnim posledicama urbanog života, ne bi pokušao ovde da osmisli svoj život? U neposrednoj blizini su vam dve reke sa šetalištima, uređena vikend naselja… Sa ovim iskustvom i ja sam odavno mogla otići negde drugde. Ali to mi nikada nije bila namera. Svoj život sam uvek videla ovde.
Prema poslednjem popisu iz 2011. godine, na celokupnoj teritoriji opštine živelo je 11.398 stanovnika. Za očekivati je da je ovaj broj danas i nešto manji. Pitanje svih pitanja, stoga je ono demografsko, a naročito kada govorimo o mehanizmu kojim bi se zadržali mladi ljudi.
Danas na teritoriji opštine imamo negde oko 8.5000 stanovnika. Zvanično nešto više jer većina se nije odjavila. Mnogi su zadržali i zvanične adrese i imovinu. To mi daje nadu da bi sa dobrom pričom mogli da učinimo nešto za njihov povratak. Neka sledeće godine zaživi samo pet hektara nove industrijske zone. I zaposli se samo 10 ljudi – već si učinio jedan korak. Bilo je ovde raznih megalomanskih projekata. Prema jednom od njih, između Čoke i Sente, trebalo je da radi 3.000 ljudi! Da li je uopšte potrebno naglašavati da je sve od ovih pompeznih planova – ostalo mrtvo slovo na papiru. Mi se ne zalećemo. Sve gradimo na temelju kojeg imamo i sa onim čime realno raspolažemo. Idemo realno, pa makar to bilo i sporije. Generalno sam protiv kukanja i pristupa prema kojem je „tamo negde“ uvek bolje i lepše. Ubeđena sam da je sreća tamo gde si je stvorio i gde si pronašao sebe.
Na strani opštinskog sajta, naslovljenoj „postavite pitanja predsedniku“, kao prvi čovek opštine ostavili ste svoju ličnu mejl adresu i broj mobilnog telefona! Koliko vam je važan ovaj stepen otvorenosti i direktnog pristupa?
Jako volim neposredan kontakt sa ljudima. U manjoj sredini on je apsolutno važan. Daću vam jedan primer. Ti po zakonu imaš pravo da uradiš neku intervenciju na svojoj kući. A komšija neće da te pusti, jer eto smatra, da njega to ugrožava. Onda bi mogao da angažuješ advokata i da ga tužiš. Da li za to imaš para i ako ih imaš, da li je to baš idealan i najbolji način da ih potrošiš? E onda ja pozovem komunalnog inspektora i nas dvoje izađemo na teren. Popričamo s ljudima i – rešimo problem. Ima dana kada ne mogu, ali u svakom slučaju nedeljno primim najmanje 5-6 ljudi. Volim da sam među svetom. Meni je najveća nagrada, kada su deca za Dečju nedelju, tražila da posete predsednicu opštine. Kada idem ulicom a dete vikne „ćao Stano“! To je ta prednost male sredine, koju treba da iskoristimo. Ne samo ja, nego ceo ovaj tim, treba da bude servis građana za sva pitanja koja ih tište.
Šta je ono što po vašem mišljenju Čoki najviše nedostaje, da bi bila varoš na pravoj meri?
Sada da izađeš na ulicu i postaviš ljudima pitanje koje se odnosi na njihovu glavnu želju, naravno da će reći – veće zaposlenje. Ali nije da ga baš nema. Zapravo je slika takva da kada uđeš u javne radove, ne možeš da nađeš radnika. Pitajte bilo kojeg poljoprivrednika, da li može da nađe dobrog nadničara? Ne može. Tako da je to, malo onako… varljiva kategorija. Ne volim onaj populistički pristup, kada nekome pričaš ono što znaš da on voli da čuje. To nije dobro. Ljudima uvek treba reći istinu. A sve vreme ostati svestan mesta i situacije u kojoj živiš. Pitali su me recimo, zašto ne napravimo biciklističku stazu između Čoke i Sente? Pa zato što je konfiguracija terena, takva kakva jeste i što bi to suviše koštalo. Komasacijom smo predvideli širi put, na kojem će sa strane biti ucrtane dve trake i to će biti sasvim dovoljno. Kao i ono „zašto ne pravimo bazen“? Pa zato što pet kilometara odavde imamo Sentu. Treba biti realan. I korak po korak raditi dobre stvari.
