Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Zmaj s mošorinskog brega

Jedan je to breg, al’ ima dva imena. Ako se gleda s titelske strane, onda je, kao i u zemljopisnim kartama, Titelski breg. Ako kogod dođe s mošorinske strane, onda Mošorinci ni ne šuminjaju da spomenu Titel. Tu je navek bio Mošorinski breg. Taj što mu je bio kum verovatno nije mario što je s druge strane Titel, ne vidi se od brega.

Išli smo jedared Lala iz Mošorina i ja na breg, da mi pokaže di šta ima gore. Divanio je o salašima, di je koji bio i čiji su bili. Onda mi pokaže jedan bunar, zdravo dubok.  Na bregu su bunari naopako duboki, daleko je voda od vrčka brega. Seti se Lala da je tu malko ušreg bio još jedan, i veći i dublji bunar od tog. Divanio mu njegov deda da je on upamtio da su i njemu divanili za taj zdravo velik bunar. Taj je bunar, kažu, imo zdravo dobru vodu. Danju su svi išli da iz njega poje konje. Kad ih tu napoje, ko da dobiju krila, nijedan stojo nije i nije držo glavu ko oni sodarski konji. Popiju kabo vode i teraj, dokle god se vidi. Iz reda u red, iz brazde u brazdu, ne staju i ne sustaju. Kako sunce krene da seda prema Šajkašu, tako se i konji malko uznemire na bregu. Frkću, duvaju i dižu rep ko da će da krenu u galop i samo ćule uši. Nisu oma paori znali koji im je andrak, mislili su da možda vetar od Vilova nosi miris neke kobile u teranju, pa su im pastuvi radi da se late drugog posla. Navek je taj breg i od gore i od dole miriso na ljubav.

Posle su tek ukopčali što se konji uznemire predveče. Kaže Lala da je na taj najveći bunar noću dolećo zmaj. Pravi, velik, s krilima. Zmaj, zapravo, onaj što bljuje vartu. Nije dolazio da gasi žeđ, kanda da zmajevi i ne piju vodu. Da piju vodu, ugasili bi taj njin fitilj, pa kako bi onda vatru palili. Nije ondak bilo šibice ko sad.

Dolazio taj zmaj da gasi drugu vatru, ljubavni žar. Taj ga je, kanda, više peko i svrbio. Svi ti zmajevi su bili veliki kurvari i zdravo su voleli ženske. Nisu bili baš neki lepotani, pa ni cure baš nisu nešto trzale na njih, al’ su se snalazili. Dođu i ukradu princezu, najlepšu iz sela, najlepšu udavaču iz svatova il’ šta već čuju da di kakva ima. Ni na kume nisu bili ladni.

E, taj zmaj kad doleti na taj veliki bunar, ondak malko stane da se odmori i da uvati malko danfa. Divanio mi Lala… Stane zmaj na sek, pa zažmuri i skoči u bunar. Ne skaču zmajevi ko mi, zbog nesrećne ljubavi il’ bankrota. Taj zmaj je znao tajnu! Bunar je bio pod zemljom povezan s Mutnjačom. Mutnjača je voda na tromeđi Mošorina, Šajkaša i Đurđeva. Nije to ni tako blizu brega, pa taman dok zmaj dognjura do Mutnjače, počne zora da rudi. Zavuče se u trsku i vreba. Dolazio tu narod da pere vunu, krpare, konje da kupa i marvu da napoji, a bilo je i kupača. Zmaj samo ćuti, sluša i drži stegnute zube da slučajno ne upali trsku. Čim čuje smeh, ciku, vrisku i bućkanje kad kogod pliva ženski, zna zmaj da je prilika. Ne bi svaka zaplivala u Mutnjači i ne ciči svaka isto. Umu zmajevi da ošacuju. Ondak zmaj prne iz trske ko sarka, nisko po vodi, zgrabi tu bećarušu što se praćaka i brčka i begaj s njom na breg. Džaba oni s obale za njim vuraju grudve zemlje i larmaju, taj ne odustaje.

Posle su se mlogi vladali ko zmajevi, tuda. Odatle, malko bliže Žablju, bio je Tandarin salaš. Prvi kupleraj za salašare u Šajkaškoj. Da se svrne i da se popije koja za zdravlje i sreću, a i da se, ako ustreba, skine maler. Ume čoveka da krene maler, ništa mu ne ide kako treba, kako god da radi. Ondak ima samo jedan lek. Al treba birati da je garavuša, malko špricovana.

Bile su i dve udavače tu blizu, na jednom salašu. I kod nji su se mlogi školovali. Druge škole u blizini nije bilo, a naopako da budu neuki.

E, sad tu više ništa nema. Došli neki s ovcama. Kažu lovci da di ovca prođe, tu više ništa nema. I paori ne volu kad im ovce na žitu zanoće, tu više ništa ne rodi. Sve ovce s papcima izgaze, to su ko one udavače s dugačkim noktima. Ništa ne umu sem da grebu i da se rimuju.

Možda se i onaj zmaj zasitio. Možda se i poplašio. Da li je neko čuo da se koji zmaj oženio? Možda je taj s Mošorinskog brega bio jedini, pa mu neka stala na rep. Zato se i mano gnjuranja. A možda se i bunar zarušio, pa i kad bi teo, nije imo kojud. Od kad nema zmajeva, nema više ni kupača na Mutnjači, salaši porušeni, nigde nikog. Momci na jednu stranu, udavače na drugu. Nit se žene nit udaju. Moraće neko da skine maler, da nas krene. Makar opet kopali bunar na bregu. I da podmetnemo jedno jaje od aždaje pod gusku, na proleće. Da zapatimo jednog zmaja, pa nek raste i uči da gnjura, da nam opet svima bude lepo.

 

pripremio: Bora Otić

Možda vam se svidi...