Lovćenac – A oklen si ti?
Nismo sigurni da se sa Telečke visoravni, čak i za najvedrijeg dana, može ugledati Lovćen. Ali ništa zato. Ovde ga ionako nose u srcu
CETINJE U RAVNICI
Nikada se nismo slagali sa teorijom da su u Vojvodini sva sela ista. Naprotiv! Bili smo u više od 100 i tvrdimo – svako je posebno na svoj način. Ovaj naš stav selo Lovćenac diže na kvadrat. Takvog zaista nigde nema. Ako bi vam neko vezao oči, pa vas helikopterom spustio u centar sela, život biste stavili na opkladu da se nalazite negde usred Crne Gore. I izgubili biste.Nalazili biste se u bezmalo geografskom središtu Vojvodine.Ali utisak vas ne bi prevario.Od jezika, navika, do lokalne ikonografije i naziva ulica – ovo je autentičnije crnogorsko selo od mnogih duž matične države. Ne čudi stoga da je Opština Mali Iđoš, kojoj Lovćenac pripada, još 2010.prva u Srbiji uvela crnogorski jezik u zvaničnu upotrebu.Recimo, u susednom Vrbasu, jedinoj opštini u Srbiji u kojoj su ispunjeni zakonom propisani uslovi za uvođenje crnogorskog jezika u službenu upotrebu, ni posle šest godina i silnih inicijativa ovaj predlog nije zaživeo.
A sve je počelo 15.oktobra 1945, kada su u tadašnji Sekić, koji su upravo napustile Švabe što su u njemu živele od 1786, stigli kolonisti iz Barskog, Cetinjskog i Bokokotarskog sreza. Ukupno 1.056 porodica.Sa njima zajedno stigao je i zavet da se rodni kraj ne sme zaboraviti ni po koju cenu. Tako i bi.Apsolutno sve ulice, firme, klubovi, škola, bibilioteka, oduvek su nosili imena vezana za Crnu Goru. O kućnim običajima i manifestacijama da i ne govorimo. U svemu ne treba zaboraviti da je kolonizacija u Vojvodinu za crnogorski živalj bila tektonski poremećaj. Vozovima „bez voznog reda“ stiglo je 38.250 Crnogoraca, što je bilo više od 10 odsto tamošnjeg stanovništva! Iako su se masovno naselili i u Vrbasu, Kuli, Zmajevu… nigde se svest o zavičajnom poreklu do danas ne čuva toliko dosledno i snažno kao u Lovćencu – prestonom mestu crnogorskog duha sred vojvođanske ravnice.
PRINCEZA KSENIJA
Nema ničeg tačnijeg od devize – politika nije sve, ali je u svemu! I zaista… Nakon razdvajanja zajedničke države i sticanja nezavisnosti Crne Gore, Lovćenčani su se osetili prozvanim da učine najviše što mogu kako biočuvali crnogorski nacionalni identitet na ovom prostoru. Najvažnija uloga pripala je Udruženju Crnogoraca Srbije „Krstaš”.I to je bio početak nesporazuma. Deo Crnogoraca izjavio je da se slaže da identitet treba čuvati, ali ga ne treba stvarati tamo gde ga nema. Pri tome su mislili na jezik, ali naročito na crnogorsku crkvu. Mi se ovoga puta držimo devize Borisa Dvornika, čuvenog frizera iz „Malog mista“: Neću politiku u moju butigu! I zato primećujemo samo oku lepe stvari.
A gde ćeš lepše od dece u kitnjastim narodnim nošnjama. Društvo „Princeza Ksenija“ jedinstveno je upravo po tome što u nizu sekcija radi isključivo sa decom. Mirjani Stevović to ne pada teško.Naprotiv.Kao vaspitačica, pratila je ove mališane kroz čitavo odrastanje. Čak i najmlađi među njima nepogrešivo će vam reći mesto iz kog su mu pradedovi stigli u Lovćenac. Pričaju o Čevu ili Crmnici kao da su tu odmah iza Feketića. Mala Milica jedva da je trećak, a recituje kao da je stigla ravno sa Ivanovih korita. I to treba poštovati. Nevolja je samo što će na jesen u školu poći 25 prvaka. U vreme kada ju je pohađala Mirjana Stevović bilo ih je 90.A otac joj je pričao da je škola nekada okupljala 1.600 đaka! Gledajući ove pred nama, „lepe k’o upisane“, pri ovom podatku čoveku malo zazebe oko srca.
RAJSKO DOBA
Radovan Markišić je sekretar Mesne zajednice Lovćenac.Što bi se reklo, naš prirodni domaćin. Pričamo sa Radovanom i saznajemo za dve priče. Obe su iz kategorije „život je čudo“.Prva je ona lična i zvuči sjajno, iako je gotovo neverovatna. Tri generacije Markišića rođene su u tri različita veka! Otac mu je rođen 1899.godine, Radovan se rodio 1971, a njegov sin 2003. Priča za „Politikin zabavnik“ i rubriku „Verovali ili ne“.
Drugi deo našeg razgovora takođe je bio krajnje životan.Tiče se čitavog sela i mnogo je manje pozitivan. Naime, saznajemo da je seoska dika Poljoprivredno dobro „Njegoš“, nekada najmoćnije u Vojvodini, propalo u katastrofalnoj privatizaciji. Dovoljno je reći da je nekada zapošljavalo preko 650 radnika.Danas ih je jedva tridesetak. Do godine 1948. u Lovćencu je bilo pet zadruga:13 jul, Cetinje, Udarnik, 1. maj i Lovćen,a svaka je brojala od 180 do 200 porodica. A onda su se, logično, tih pet zadruga spojile u jednu. Rodila se najmoćnija zadruga u ondašnjoj FNRJ, pa i šire. U „Njegoš“ je ušlo 885 domaćinstava, a zadruga je imala 8.456 katastarskih jutara obradive zemlje. Prehrambena i mlinska industrija iz Bačke Topole, fabrike ulja i šećera, pa „Carnex“ iz Vrbasa, imale su u „Njegošu“ najpouzdanijeg partnera. Posao se širio. Konfekcija „Lovćenčanka“ zapošljavala je 120 radnica. Kafa iz lovćenačke pržionice „Pak centar“ prodavala se širom zemlje. Bila je tu i odlična ciglana.Zadruga je podigla odmaralište u Budvi. Političke delegacije iz čitavog sveta koje su stizale u posete našim državnicima, gotovo po pravilu dovođene su u Lovćenac da vide ovo čudo socijalističke privrede. A onda, krajem devedestih, sve je krenulo nizbrdo. Rasli su dugovi, menjali se direktori, da bi 2010.stečaj ispisao poslednju stranicu jedne nestvarne priče. U katalogu AIP „Njegoš“, izrađenom u vreme privatizacije, stajala je i ova rečenica: „Bez postojanja ‘Njegoša’ nema ni napretka našem mestu“. Iz današnje perspektive, bili bismo srećniji da ova rečenica nije izgovorena. Ne zvuči na dobro.
GENI SU ČUDO
Ako vam kažem da je Radomir Nikolić 17 godina bio načelnik Opštinskog štaba teritorijalne odbrane, primićete taj podatak kao svaki drugi. Međutim, kada malo počnete da istražujete po Lovćencu, shvatićete da, ako ne ispod svakog, a ono bar ispod svakog drugog kamena koji podignete – čuči Rako. Koje god teme da se dotaknete, on vam je pouzdan informator. Bilo nam je najzanimljivije kada smo ga ugledali na fotografiji s kraja šezdesetih. Lovćenački VIS „Zlatne strijele“ sa sve Rakom kao vokalnim solistom. A pazite, bilo je to vreme kada ni ozbiljni gradovi još uvek nisu imali grupe momaka koji su prašili kao Bitlsi i Stonsi.
Kada je shvatio da se razumemo u fudbal, Radomir Nikolić je prosto poskočio.Znate li, recimo, da su u timu Jugoslavije koji je 1978.igrao protiv Španije onu čuvenu utakmicu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Meksiku, bila i dvojica momaka iz Lovćenca – Danilo Popivoda i Miodrag Kustudić. Pored bar još desetak poznatih fudbalera, trenutno su aktuelni Andrija Kaluđerović, koji je donedavno igrao za Zvezdu, i Savo Pavićević, reprezentativac Crne Gore.A ako bismo zaređali po ostalim sportovima, trebao bi nam jedan članak samo za tu temu. Genetika je čudo!
ZAMALO KAO CRMNIČKI
Milo Ljutica razmišlja na način na koji bi zapravo to svaki pripadnik njegove generacije morao da čini. Logika kaže ovako… Lovćenac se nalazi na po 15 kilometara od Vrbasa, Srbobrana i Bačke Topole. Na idealnoj je sredini auto-puta Novi Sad – Subotica. Treba vam samo zdrava ideja, koju ćete pretočiti u plan, s kojim ćete zainteresovati i neki od raspoloživih fondova da vam pritekne u pomoć. Umesto da čekate da vam neko dođe u kuću i ponudi posao, stvorićete ga sami. A opet, nije tako. Na prste se mogu izbrojati mladi Lovćenčani koji su se odvažili i upustili u ozbiljnu preduzetničku misiju.Milo se nije pokajao.Sa hektara vinograda dobije preko 6.000 litara najkvalitetnijeg Vranca. Možda nije isti kao onaj u zavičajnoj Crmnici, ali je odličan. Uskoro će proširiti vinograd i postati ozbiljan takmac velikim vinarijama. Do tada, sigurnost će mu pružiti živinarska farma na kojoj sa drugom hrani 70.000 pilića. Milo misli da mu je to što živi u malom mestu, a na obodu gradova, idealna pozicija i vetar u jedra. Čudi se samo kako to njegovim vršnjacima, a i onim mlađim odnjega, još uvek nije jasno.
BAČKA KUĆA
Za sebe kaže: „Pripadam grupi specifičnih urbanih nomada, a to je najbitnija duhovna odrednica, koja se odmotavala od Pule, preko Rijeke, posebno Dubrovnika, Kazablanke i Praga… Usput se bavim raznoraznim poslovima (inženjer, pomorac, novinar, samostalni privrednik…) da bih mogao pomalo i pisati, po uzoru na američke pisce“. Vladimir Kuljača, Paštrović od Lovćenca, pisac i putopisac, ponudio nam je (a može li biti drugačije) zanimljivu priču. Te 1945.Petar Kuljača je dobio najneobičniju kuću u selu. Podigli su je Mihael Hang i žena mu Terezija, po projektu Danila Kaćanskog, poznatog novosadskog neimara. Kćeri Hangovih, Hermina i Helga, provele su u njoj prve godine detinjstva.Sudbina je htela da umesto njih, u kući koja predstavlja redak izdanak modernističke arhitekture u seoskoj sredini, odrastu Vladimir i Velimir, sinovi Petra Kuljače. Danas je „Bačka kuća“ spomenik kulture. Vladimir želi da ona svedoči o istoriji ovog bačkog mesta u kojem su vojvođanske Švabe zamenili kolonisti Crnogorci. I jedni i drugi, svojevremeno su do Sekića, danas Lovćenca, iz svoje postojbine putovali po 1.400 kilometara. I jedni i drugi su napustili svoja ognjišta i svili novo.Bačka kuća priča o tome. Hermina i Helga su dva leta, sa svojim porodicama, boravile u njoj. I to jeste život.
