Aleksandar Đorđević Saša: „Napolju“ je svet drugačiji

Nedavno je proglašen za najboljeg nastavnika na prostoru bivše Jugoslavije. U vreme kada je mislena imenica i vaspitanje rođene dece, on o tuđoj brine na takav način, da su mu i Finci pozavideli

U redu to, što je on jedan od samo dva odsto muškaraca, vaspitača u dečijem vrtiću. Čak i to što je čitavu stvar podigao na mnogo viši nivo i postao vodič kroz vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta. Nego je stvar u tome što on ništa ne ume da uradi „onako redovno“, kao sav ostali svet. Kada je vaspitač, on odmah ponese titulu „Najbolji nastavnik bivše Jugoslavije“. Biti najbolji u bilo čemu, među 20 miliona ljudi, nije mala stvar. Kamoli biti „najbolji nastavnik“. A kada poželi da bude vodič kroz vaspitanje i obrazovanje, on to učini sa toliko elana i mašte, da mu međunarodni eksperti priznaju, da je otišao nekoliko godina ispred Skandinavaca, koji su svetski prvaci u ovoj oblasti. Ma on čak ni knjigu o rodnom selu, ne ume da napravi kao drugi. Nedavno izašla monografija „Šimanovci“, jedna je od tek nekoliko najboljih knjiga ove vrste, ikada napisanih. Zapravo, reklo bi se da mu je samo ime i prezime „onako obično“. Aleksandar Đorđević… A onda saznate da mu je otac „Zaratustra iz Šimanovaca“, pedagog, pisac i verski analitičar Mirko Đorđević. Pa je i tu stvar daleko od uobičajene. I stoga nam se događa, prvi put za 13 godina, da smo na ovim stranama razgovarali sa ocem… i sinom.

Razvoj nauke i tehnologije, u poslednje dve decenije, drastično je izmenio naše poimanje sveta. Svakako da je promenio i odnos prema tradicionalnom vaspitanju dece.

-U pogledu na decu uopšte i rad sa njima, počev od dece predškolskog uzrasta, dakle starosti do sedam godina, u porodici a i u dečijem vrtiću, ovo je naročito vidljivo. U početku dečiji vrtići su smatrani i bili samo “čuvališta“ i “zabavilišta“ u kojima su decu predškolskog uzrasta okupljale “školovane čuvarke i zabavilje“, i u kojima su ona kao što kaže naziv, samo čuvana i zabavljana.Danas su to institucije čija je namena čuvanje, briga i odgoj dece predškolskog uzrasta, a cilj vođenje dece tog uzrasta kroz njihovo vaspitanje i obrazovanje, i da se kod njih postigne ukupni razvitak svih sposobnosti i tako priprema za dalje – osnovnu školu i život.

Mnogo puta, čuo sam rečenicu koja se najčešće pripisuje katoličkom redu jezuita: „Dajte nam dete do njegove sedme godine života. Posle toga, radite sa njim šta god hoćete… ono je naše“! Ispada da je suprotno uvreženom shvatanju, za formiranje ličnosti važniji period pre škole. Upravo, škola predstavlja samo korektiv vaspitanja kojeg smo već usvojili?

-Svaki trenutak je važan u životu čoveka, ali da, rano detinjstvo je najvažnija razvojna etapa u životu svakog čoveka. Pre svega prvih 2000 dana koji su ključni. Dakle otprilike do sedme godine deteta, ili dok je dete u vrtiću. Zbog čega? Pre svega zbog početka razvoja mozga, temelja njegovog kasnijeg života. A kada je “temelj“ dobar, nadogradnja će ići, odnosno ide nekako lakše. Kada su “temelji“ onoga što kreiramo dobri, onda ne postoji bojazan i ne može se desiti da najmanje loše iskustvo sruši sve što smo gradili.

Zbog čega se rad sa decom u predškolskim ustanovama, u javnosti tako dominantno smatra ženskim poslom?

-Pa zbog toga što i u svetu i u Srbiji, od kada je sveta i veka i tog posla, on je “rezervisan“ i rade ga uglavnom osobe ženskog pola-žene. Po jednom istraživanju na tu temu u svetu, to se odnosi i na Srbiju, muškarci čine dva procenta vaspitno-obrazovnog osoblja u dečijim vrtićima i ostalim institucijama koje se bave i rade sa decom tog uzrasta. Razlog tome su kriterijumi koji se baziraju na vekovima starim stereotipima, između ostalog da je čudno i neuobičajeno, da jedan ovakav posao mogu i treba da rade i muškarci. Gledano iz mog ugla, muškog vaspitača u dečijem vrtiću, zašto da ne… uostalom, deca (za sada) imaju i oca (muškarca) i majku (ženu), i to je onda najbliže tome da izgleda kao da su u porodici i porodičnom okruženju, što može da olakša i olakšava njihov boravak u dečjem vrtiću, i pripremu za dalje, osnovnu školu i život. A opet, posao vaspitača u dečijem vrtiću, ili kako se sada to moderno kaže edukatora ranog obrazovanja i vodiča kroz vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta je ono čime sam oduvek želeo da se bavim.

Vrtić bi trebao da bude mesto prvog kontakta sa svetom. U praksi međutim, on se pretvorio u „malu školu“. Konkretno uperiod sticanja veština neophodnih za polazak u školu.

-Jedan od osnovnih postulata u poslu vaspitača u dečijem vrtiću i radu sa decom predškolskog uzrasta, od svog početka do danas, a nadam se i verujem i ubuduće, a na tragu Fridriha Frebela, nemačkog pedagoga i školskog praktičara, iz 18 veka,osnivača prvog dečijeg vrtića u svetu, i njegove tvrdnje da decu predškolskog uzrasta, nije dovoljno samo čuvati i zabavljati, već sa njima treba i raditi. Ali ne kroz stvarnu nastavu, već kroz igru. Slobodno, ali pod nadzorom, kao biljke u vrtu (“jer dete je seme u kojem se potencijalno sve nalazi“), a najnovija saznanja u svetu na tu temu to potvrđuju. Dečji vrtić nije škola! I ne treba da bude. Zadatak vaspitača u dečijim vrtićima nije da, između ostalog, decu u njima uče slova i brojeve i da čitaju, pišu i računaju. Već da ih kroz igru i igrolike aktivnosti „upoznaju“ sa slovima i brojevima. Da oni postoje i čemu služe.I tako, a ne onako, pripreme za osnovnu školu i dalji život.

Svakodnevno se suočavamo sa jednim fenomenom, koji je postojao i ranije ali je danas apsolutno eksponiran. U pitanju je vršnjačko nasilje, kojem se u pedagogiji posvećuje ogromna pažnja. I opet rezultati nisu onakvi kakvim bismo očekivali da budu?

-Po mom mišljenju, Srbija je lepa zemlja u kojoj žive dobri ljudi. Ali problem je kada roditelji imaju decu, deca žive, a vaspitači u dečijim vrtićima i učitelji u osnovnim školama, rade posao sa decom, u vreme koje je, pa, u najmanju ruku turbulentno i kataklizmično. To sve dovodi i dovelo je do toga da nam se događa što nam se događa, i sve što ide uz to, u svoj svojoj kompleksnosti. Pa i vršnjačko nasilje, i to i u mlađem uzrastu. Po meni, najbolja prevencija je celodnevni i u kontinuitetu vaspitno-obrazovni rad sa decom, već od dečijeg vrtića. Rad koji će uključiti i obuhvatiti sve odrasle u tom lancu: roditelje, vaspitače u dečijim vrtićima, učitelje u osnovnim školama, ostale odrasle… kroz programe u kojima se tako radi. To je ključ.

Na ovom mestu, svakako moramo pomenuti Vaš projekat „Moja Srbijica“, koji je dobio najširi odjek. U formi putopisne dečje emisije, emitovan je na Radio-televiziji Vojvodina.

-Na tragu najnovijih saznanja o radu sa decom u dečijim vrtićima i osnovnim školama u cvetu, i kako treba i može u tim institucijama sa njima da se radi, od septembra 2021. godine u dečijim vrtićima u Srbiji počinje da se radi po novom programu. A u osnovnim školama u Srbiji se kao fakultativni predmet uvodi planinarenje. I u jednom i u drugom slučaju sa idejom i krajnjim ciljem da se odrasli (roditelji, vaspitači, učitelji…) i njihova deca kroz zajedničke vaspitno-obrazovno saznajne izlete okupljaju, viđaju, druže… na nekom mestu za učenje u Srbiji koje to omogućava i koje je po srpskoj meri i u skladu sa srpskom kulturom i tradicijom. I tako na taj način zajedno prođu kroz celu Srbiju, i ceo predškolski, odnosno osnovno školski program Republike Srbije i spreme se za dalji život. Program je nastao i napravljen je na osnovu tih saznanja i u vezi sa tim pilot projekata i primera dobre prakse u radu sa decom u dečijim vrtićima i osnovnim školama u Srbiji. „Moja Srbijica“ sa svojim programom „Aj’ (mo) napolje“, jeste jedan od tih projekata i primera dobre prakse, i kako bi moglo da se radi. U malo izmenjenom i prilagođenom obliku, obliku putopisne televizijske emisije za odrasle i decu, emitovala se na svim javnim servisima Republike Srbije sa nacionalnom frekvencijom, pa i na Radio televiziji Vojvodine.

U vašoj biografiji, nailazimo na podatak da ste „profesionalni pisac i pripovedač terapeutskih pedagoških priča“. Šta bi to konkretno značilo?

-Terapeutsko pedagoška priča je jedan od najnovijih vaspitno-obrazovnih alata u radu sa decom u dečijim vrtićima. U pitanju su namenski pisane priče na određene teme iz domena vaspitanja i obrazovanja dece u dečijim vrtićima, koja koristi metaforu iz priča kao indirektno sredstvo za rad sa decom na temu. A čiji je krajnji cilj da im prenese poruku iz priče i tako pomogne deci da lakše prođu kroz temu. Odnosno da decu ako su već u temi, uz pomoć priče povedu i provedu kroz edukacijsku rehabilitaciju, i tako im pomognu. Sve u svemu da kroz priču utiču na i regulišu ponašanje dece predškolskog uzrasta u dečijim vrtićima. Najpoznatiji stručnjak na svetu za “lečenje pričama“ je Australijanka Suzan Perou. Vaspitač, učitelj, nastavnik, profesor, pedagog, edukator… koja putuje po celom svetu i vodi seminare za zainteresovane vaspitno-obrazovne radnike, roditelje, ostale… na temu i o tome kako priče mogu da budu i jesu “moćna alatka“ i pomognu u izazovnim situacijama u vaspitanju i obrazovanju dece, pre svega mlađe, u dečijim vrtićima i osnovnim školama. Kao vaspitač u vrtiću i neko ko strastveno voli knjige, i koristi knjige i priče iz knjiga u svom radu sa decom, pratio sam njen rad, kontaktirao je, priključio se jednom njenom seminaru i tako i sam postao sertifikovani stručnjak za lečenje pričama. Na tragu toga i kao krajnji produkt mog rada na temu, na Radio stanicama Srbije, pokrenuo sam radio emisiju za odrasle i decu: “Klik-golicava pitanja“, odnosno odštampao knjigu, u kojoj sam sa decom pričao na razne teme i deci dao priliku da javno kažu kako vide sve(t) oko sebe.

Vaša profesionalna biografija gotovo je fascinantna. Proglašavani ste za najboljeg vaspitača u zemlji. Odakle tolika inspiracija?

-Po Sretenu Adžiću, jednom od prvih srpskih pedagoga, s kraja 19. veka, “vaspitački posao je božanski – njime se stvaraju ljudi“. Pa shodno tome posao vaspitača u dečjim vrtićima je važan posao u svakom društvu i svako vreme. Pa i u našoj zemlji, Srbiji danas. Zbog toga volim što sam vaspitač u dečjem vrtiću, što radim taj posao. I iz toga crpim inspiraciju za svoj rad.

Iz svojih Šimanovaca, svakodnevno putujete na posao u Beograd. Menjate nekoliko prevoza da bi stigli od kuće na posao i nazad – autobus, tramvaj i trolejbus. Ali ostajete verni Sremu!

-Zbog onoga što moj zavičaj jeste, i kakvi su ljudi u njemu,odnosno zbog onoga što moj posao jeste i šta mu je cilj, a što sam već pomenuo… da je vaspitački posao božanski posao, kojim se stvaraju ljudi, odnosno da je Srbija i u njoj Vojvodina i Srem, lepo mesto u kome žive dobri ljudi, ja volim i ponosan sam na to gde sam i šta sam. Ili što bi rekli moji lokalci, “divan je kićeni Srem (i Šimanovci) u njem“! I “zato šta da kažemo: kojekude, po duši nas našoj bećarskoj, samo kad’ smo mi nama ta’ki ka’ki smo“.

Ne samo da su Šimanovci Vaša sudbina, ali i izbor, već ste svom selu, posvetili i kapitalnu monografiju, čija prava promocija tek predstoji?

-Sve je počelo kao hobi pre desetak godina, najpre kao neobavezno sakupljanje podataka, fotografija, mapa i ilustracija o mestu i njegovim stanovnicima. Bez jasnog cilja šta ću sa tim. U međuvremenu putevi i interesovanja su se ukrstili sa nekim Šimanovčanima ili osobama koje su poreklom iz mog sela: Slobodanom Čavićem fotografom, Mirjanom Vidanovski, grafičkim dizajnerom iz Milana, poreklom iz Šimanovaca, Ksenijom Đorđević Leonard, profesorkom iz Monpeljea u Francuskoj, poreklom iz Šimanovaca, Gordanom Vidanovski, dizajnerkom i ilustratorkom iz Šimanovaca, Draganom Patković, fotografom iz Beograda, poreklom iz Šimanovaca, Aleksandrom Mandićem, ekonomistom iz Šimanovaca, trenutno na mestu predsednika mesne zajednice Šimanovci, Zoranom Vojkićem, ekonomistom iz Šimanovaca, trenutno, zamenikom predsednika opštine Pećinci, kojima Šimanovci administrativno pripadaju, i mnogim drugima. To je sve na kraju rezultiralo knjigom o našem selu Šimanovcima i njegovim stanovnicima. Na našu sreću, jer nam je srce puno i ponosni smo, Knjiga o Šimanovcima je lepo primljena u javnosti, otišla je daleko i ima je širom sveta. Od Šimanovaca, preko opštine Pećinci, Srema, Vojvodine, Srbije, Evrope, Amerike pa sve tamo do Afrike i Australije. Gde god ima Šimanovčana. U čast i spomen na naše lepo mesto. Na ponos i diku svih nas.

Nakon svega, ima li uopšte neosvojenog prostora za nove planove?

-Što bi se reklo, u srednjem sam dobu svog života – ako mi dragi Bog i priroda da, želja mi je da uradim bar još nekoliko lepih stvari do kraja svog radnog i životnog veka. Jedno je da napišem i odštampam (avan)turističko vaspitno-obrazovno saznajnu knjigu, praktikum, vodič za odrasle i decu mlađeg uzrasta (predškolskog i osnovno školskog uzrasta) “Moja Srbijica“. I drugo da sa grupom u ovom intervjuu spominjanih sumeštana i prijatelja, kao sublimaciju svega, osnujemo udruženje: “Volimo Šimanovce“, odnosno Zavičajni muzej Šimanovaca. I da radimo na promociji i afirmaciji naše lepe zemlje, našeg mesta Šimanovaca, i svih dobrih ljudi koji žive u njima.