Ilija Tucić: Svet u orahovoj ljusci

Bane Krstić iz „Garavog sokaka” rekao je da je, posle dugog oklevanja, zbog „Malih vojvođanskih priča” rešio da, prvi put u životu, kupi naočare za čitanje. Nadamo se da će i on, kao i nekoliko hiljada čitalaca ovih priča, upravo izašlu knjigu „Priče ravnice” dočekati spremni

 

Iako su, u dva izdanja odavno rasprodate, „Male vojvođanske priče” poredili sa prozom Veljka Petrovića i stihovima Mike Antića, njihov autor Ilija Tucić bio je najsrećniji kada bi mu čitaoci govorili da bi sve to i oni sami hteli da napišu, „samo je njegovo lepše”. Knjiga skrojena od emocija, isečaka iz porodične hronike, istorije i humora nikoga nije ostavila ravnodušnim. Upravo ovih dana, iz štampe su izašle „Priče ravnice”, 53 nove priče. Iako se tematski drže istog okvira, od početne želje za humorom i ličnom anegdotom, sve je, čini se, evoluiralo u pravcu veće zrelosti i čvršće postavljenih likova. Uprkos tome, voleće je svako kome su se dopale „Male vojvođanske priče”.

 

Iskreno, da li ste mogli da predvidite sve ono što se sa ovom knjigom u protekle tri godine događalo?

Ni u najoptimističnijim prognozama. Bezbroj je neverovatnih primera. Svojevremeno nam se javila jedna gospođa koja radi u Subotičkoj mlekari i poručila 20 knjiga. Bilo nam je to malo čudno, pa smo je upitali o čemu je reč. Odgovorila nam je da uskoro ide u penziju i želi da kolegama sa kojima je radila uruči poklon po kom će je se sećati. Odlučila se za moju knjigu. Opet, mnogi su knjigu naručivali za svoju decu, rasutu po celom svetu. Kažu da su želeli da im poklone nešto autentično iz rodnog kraja, što će moći da čuvaju. Izbor je padao na „Male vojvođanske priče”. U interesantnije momente svakako spada i to da se kao poštovalac knjige javio i monah iz jednog katoličkog samostana u Hrvatskoj! Knjiga je predstavljena u Advokatskoj komori Vojvodine na njihov zahtev. U jednoj od knjižara „Delfi” bukvalno su me zamolili da objavim treće izdanje knjige, jer „više nemaju snage da objašnjavaju ljudima da je više nema”. Mogao bih još da nabrajam. Malo bi bilo ako bih rekao da sam iznenađen reakcijama koje su pratile ovu knjigu.

 

Knjige „Čelobašte”, „Male vojvođanske priče” i najnovija „Priče ravnice” sadrže dobrano preko 100, svi se slažu, neobičnih i autentičnih priča. Šta vas je sve vreme rukovodilo, na šta se naslanjala ideja sa kojom su stvarane?

Pola Srbobrana još uvek se dobro seća lokalnog trgovca i po potrebi dobošara Georgija Debeljačkog. Kasnije se zamonašio. Kao oca Maksima sreo sam ga u manastiru Krušedol. On me je podsetio da kod nas u Bačkoj postoji ono što zovemo „karov“. To je kao neki kratak drveni kolac, koji se na jednom kraju zaoštri i pobode tik sa unutrašnje strane kapije. Možeš da imaš kapiju veliku, široku, gizdavu… ona je jaka samo onoliko koliko je jak karov kojom si je podbočio. Ako je on slab, kapija će se, bez obzira koliko velika i teška bila, otvoriti čim se na nju nasloniš. Ali ako je karov čvrst, nema sile s kojom ćeš makar i daščanu kapiju oboriti. E sada, svako od nas mora da ima svoj karov. Da ima nešto što će ga podbočiti. Ako je to u tebi jako, može se život na tebe nasloniti koliko hoće. Nećeš u sebe pustiti nevolju. Ali ako je slab ili ga, ne daj bože, nemaš, ulaziće ko hoće. U neko doba shvatio sam da je pisanje – moj karov. Posle je bilo lako. Ne privlači čovek u život ono što hoće, već ono što jeste. A ja sam Vojvođanin zasigurno u osmoj, a neki kažu i 12. generaciji. Kada živiš u ravnici, onda ti je svaka građevina, svaki čovek na horizontu – tačka prema kojoj se upravljaš. Svetionik. Zamešen od iste zemlje od koje i ti. Inspiracija je svuda oko tebe.

 

Osim tog motiva, ima li još nešto zbog čega punih 10 godina ispisujete priče koje doslovno i jesu „priče ravnice”?

Motiv je svakako i to što sve vreme i ja sam učim i dobro se zabavljam. Uživam u pričama, poput one iz Vršca, nastale u vremenu u kojem je Jovan Sterija Popović bio na samrti. Naime, po Vršcu se počeo pronositi glas da najumniji među njima polako umire. A budući da je Popovića kuća bila na jednoj od glavnih varoških ulica, te da kroz nju vodi put kojim se izlazi na pijacu, uzeli su na sebe jedan neobičan zadatak. Pred Sterijinom kućom istresli su kukuruzovinu, koju su pažljivo raširili duž puta. Obilazili su je i vodili o njoj računa. U ono vreme, naime, na pijacu se i nije išlo drugačije nego volovskim kolima čiji su točkovi grubo i bučno poskakivali po kaldrmi. Stoga su Vrščani, da kola ne bi remetila san njihovom Steriji, pred njegovom kućom raširili kukuruzovinu. Meni se ova pažnja čini vrednijom nego da su mu podigli slavoluk ili nešto tome slično.

Sa druge strane, neprekidno upoznajem zanimljive ljude, koji svi do jednog u moj život unesu po neki zanimljiv kamenčić. Tako me je naš svetski dramaturg, sada nažalost pokojni Jovan Ćirilov, rođeni Kikinđanin, učio kako da putujem po sobi. Ćirilov, koji je bio veliki svetski putnik i koji je stigao do svih šest kontinetata, govorio mi je kako je najveća uzbuđenja, najviše vrhove svesti i snova dosezao na putovanjima – po sopstvenoj sobi! Knjigu im je posvetio. „Putovao sam često, po sobi. Pravio korake, kratke a uporne. Od stola do stolice, od lampe do kredenca, i od dovratka sve do police.” Učio je i mene kako se to radi. Ostaće mi zauvek žao što je umro dve nedelje pre beogradske promocije „Malih vojvođanskih priča”, na kojoj je, po sopstvenoj želji, hteo da govori.

 

Književni kritičari ovu vrstu literature vole da zovu „zavičajnom” književnošću. Ima li za vas ovaj epitet realno pokriće, ili u njemu vidite i želju za ne uvek dobronamernom, vrednosnom ocenom?

Nevolja je samo što mu po toj logici i Homer dođe kao zavičajni pesnik. I Balzak. I Tolstoj. I Crnjanski. I Kavafi. Zapravo, malo je pisaca koji u ovom ili onom smislu to nisu. Što neko reče, književnost vam je kao sir – mora da ima lokalno obeležje i znak porekla, ali mora da bude i dovoljno dobar da bi ga cenili drugde, poželjno svugde. Vrhunski sir uvek je pivnički, pešterski, provansalski… bez porekla je kao čovek bez adrese. Tako je i sa literaturom. Ako je prava, uvek je ukorenjena, od Iriga do Aleksandrije, uvek – naša i svačija. Baš kao i ljubav. Nije važno šta volite. Osobu, dete, grad, neko mesto u prostoru… Ako je iskrena, ljubav je ljubav, bez obzira na to kome su okrenute emocije.

 

Mnogi su „Male vojvođanske priče” doživeli kao jednu sasvim neobičnu knjigu, koja je, verovatno i zbog toga, naišla na odjek koji ste pomenuli. Koliko vas je ona učinila poznatim, u smislu da „Priče ravnice” kucaju na već otvorena vrata?

Poznatim? Osim nekolicine retkih koji se na prste mogu nabrojati, ko je ovde uopšte „poznat”? Imam na tu temu jednu dobru anegdotu. Stevan Šalajić je 42 godine bio glumac, a onda i prvak drame Srpskog narodnog pozorišta. Odigrao je u pozorištu preko 200 uloga, dva puta dobio „Sterijinu nagradu“ i „Dobričin prsten“. Igrao na filmu i televiziji. I onda jednog dana, taj Stevan Šalajić, zadesilo se tako, izađe da stopira na drumu prema Čereviću. Stane mu neki čovek. Primi ga u kola i kada ga je malo bolje pogledao, krene da se raspričava sve birajući ton i reči, ne bi li ostavio utisak što veće ljubaznosti. Počne da se raspituje za ženu i decu. Šalajić se rastopio od sreće što je njegova glumačka slava stigla i ovde, na drum prema Čereviću. Kad ga odjednom vozač upita: „A što ne nabavite opet onog dobrog sira?“ „Kakvog sira?“ Na to se ovaj za volanom ukipi i skoro pa osorno izgovori: „Pa zar vi niste onaj trgovac u Čereviću kod koga kupuje moja žena?“

 

Nakon četiri knjige sa pričama o Vojvodini, deset godina rada u „Vojvođanskom magazinu”, tekstova sa tematikom rasutom od Bezdana do Alibunara… imate li osećaj da ste taj prostor ipak malo mitologizovali? Modernim rečnikom, jeste li stvaran život „propustili kroz foto-šop”?

Verovatno sam na mnogo mesta uopštio sopstveni sentiment. Stvari sam svesno gledao kroz sopstvene naočare. To je ono što čini razliku između novinarskog i književnog teksta. Uvek sam spontano polazio iz prvog, a završavao u ovom drugom. Ipak, sentiment je jedno, a idealizovanje stvarnosti nešto sasvim drugo. Zato sam se, kad god mi se učinilo zgodnim, trudio da razvejem neke naše „urbane legende” u kojima volimo da uživamo. Na prvom mestu je, naravno, ona najomiljenija, da smo mi ovde Austrougari, dakle kulturološki i civilizacijski superiorniji od onih koji žive južno od reke Save. A zapravo, mi smo ovde proveli isto toliko vremena pod Turcima, od 1526. do 1718, kao i pod Austrougarskom, od 1718. do 1918. Bačka se dva veka zvala Segedinski sandžak. A, recimo, Sremska Mitrovica je imala 14 džamija. Isto to važi i za mit o našoj veličini. Znate li koliko je stanovnika imao Novi Sad kada je proglašen Slobodnim kraljevskim gradom? Verovali ili ne – 4.000. Pre smo „Atinica” nego Srpska Atina. Uostalom, o kakvoj mi to superiornosti možemo da govorimo, kada od 465 naselja u Vojvodini – 450 nema kanalizaciju! A pola Banata i dan-danas pije tehničku vodu. Upravo, ako zagrebete po tekstovima koje sam pisao, videćete da mi je jako važno da ljubav prema ovom mentalitetu i podneblju bude zasnovana na istini. Samo je takva ljubav prava. Mera našeg samopouzdanja ne sme da bude određena našom stvarnom ili lažnom veličinom, već nečim mnogo dubljim od toga. To „dublje”, to je ono za čime tragam.

 

Kako se uopšte dolazi do prave priče ? Nekako, stiče se utisak da su nam sva sela ista. Svi imaju slične probleme i žale se zbog istih stvari. Gde je „ono nešto” što pravi razliku?

Dva su pravila iz kojih proizlaze sva ostala. Najpre, ne postoje dva ista sela! Simboličan primer sreo sam u Feketiću. Do susednog Lovćenca i Malog Iđoša možete i peške stići. A opet, u Feketiću raste vrsta višnje koja ne uspeva čim izađete iz seoskog atara. Imaju endemsku vrstu višnje. Kao čovečja ribica u Postojnskoj jami. Takvih primera imate koliko hoćete. Recimo, Nadalj je bio najudaljenije mesto u Šajkaškoj oblasti, koja se nalazila pod vojnom upravom. Četiri kilometra udaljena Turija bila je u „paoriji”, pod potpuno drugačijim režimom vlasti. To je dovelo do razlike u mentalitetu i pogledu na svet. A selo do sela. Takvih primera imate bezbroj. Dakle, sva su nam mesta različita.

Drugo pravilo jeste da nema kukanja. Ne volim ga ni u monologu, a kamoli u dijalogu. Šta bi bilo da svako počne da priča kako je život nepravedan i kako je baš njega zakinuo. Pričao sam na tu temu o jednom republikanskom borcu koji je streljan u prvim danima Španskog građanskog rata. Vod kojem je povereno pogubljenje izveo je zatvorenike jednog ledenog zimskog jutra da bi zajedno peške otišli do mesta za streljanje. Mada su vojnici imali šinjele i rukavice, drhtali su od zime. Zatvorenik koji je na sebi imao samo jaknu od laganog platna trljao je rukama od zime ukočeno telo, žaleći se na nepodnošljiv mraz. U jednom trenutku, komandir voda, razjaren žalopojkama, povikao je: „Prestani da od sebe praviš mučenika! Pomisli na nas koji po ovoj odvratnoj hladnoći – moramo i da se vratimo“. E zato je bar život pravedan. Nema nazad i ne vraća se niko. Nema žalopojki. Ako se držite ova dva pravila, na dobrom ste putu da nađete pravu priču.

 

Svi vole da prepričavaju anegdote ili vesele događaje sa svojih putovanja. Hajde da napravimo izuzetak. Sećate li se nekog neprijatnog događaja, nečeg što biste radije zaboravili?

Bude toga. Recimo pre dve-tri godine, na jednoj manifestaciji u Šatrincima, sasvim slučajno upoznali su me sa Slobodanom Pavkovićem, legendom Vojvodine. Da bih se pohvalio, a sasvim sigurno računajući na to da ću ga impresionirati, izdeklamovao sam mu tim Vojvodine koji je 26. marta 1972. igrao protiv „Hajduka”. Bio sam tada mali i paralisan od uzbuđenja, jer me je tata prvi put u životu poveo na utakmicu. Elem, samouveren i osmehnut, istresao sam Bobetu ondašnji sastav: Svilar, Vujkov, Mokuš, Trifunović, Novoselac, Rutonjski, a u navali Lerinc, Pavković, Nikezić, Ivezić, Ličinar. Napravio sam dramsku pauzu sekund-dva i pogledao u Bobeta, siguran da će ostati preneražen činjenicom da, usred Srema, na livadi u Šatrincima, naleće na čoveka koji napamet zna tim u kojem je igrao pre više od 30 godina! Na moj užas, Pavković je, mrtav hladan, pomalo uvređenim tonom, pre nego što se okrenuo i otišao, procedio samo jednu rečenicu: „Stavio si me na levu polutku, a ja sam bio ‘desetka’”.
Kakav maler! Jedini igrači kojima sam u nabrajanju slučajno zamenio mesta bili su Ivezić i Pavković. Umesto da Bobetu dam dres sa brojem 10, koji uvek nosi najveća zvezda u timu, poput Pelea, Maradone ili Mesija – ja sam ga poslao na „osmicu”. I on se čovek uvredio… Osetio sam se kao glumac koji se 30 godina pripremao za ulogu, naučio tekst koji upola noći ume da izgovori – i onda doživi debakl na sceni.

 

Na kraju obično pitamo imate li neku misao ili moto kojim se rukovodite?

Imam jednu, meni dragu, kažu autentičnu vojvođansku poslovicu. Nastala je u vreme kada je svilena buba gajena širom Banata i kada se u Beloj Crkvi određivala cena svile na evropskim berzama. Ona kaže: „Strpljenje i dudov list pretvori u svilu!” Ipak, volim i one mudrosti koje čovek pokupi sam, u skitnji po ravnici. Tako sam negde sreo čoveka koji mi je pričao da obratim pažnju na dve česte travke na našim livadama. To su krpiguz i popino prase. Prvi ti se zalepi za čarapu tako da ga ručnim prebiranjem jedva skineš. Naprosto uđe u teksturu onoga za šta se zakači. Na trenutak pomislite da ste u nevolji. Onda shvatite da je ova diskretna, ružnjikava travka, koja se trudi da ostane neprimetna, zapravo potpuno bezazlena. Popino prase je nešto sasvim obrnuto. Ono je živahno i susretljivo, do te mere da gotovo nema deteta kojem nije poslužilo kao igračka i koje ga nije propustilo kroz spojene dlanove. A zapravo, iza ove bezazlenosti, krije se opasnost. Ako bi, ređe detetu, češće nekoj životinji, popino prase ušlo u uho, tako zabodeno u „kontra” smeru, u kojem ga je gotovo nemoguće izvaditi, umelo je da dovede i do smrtnog ishoda. Zato, kada nekoga upoznajete, obratite pažnju da li je taj neko sličniji krpiguzu ili popinom prasetu. Tih i neupadljiv – ali bezazlen. Ili pak simpatičan, razigrani laskavac, koji će vas pre ili kasnije uvesti u kakvu nevolju! Ko bi rekao? Lekcija o životu nalazi se odmah tu, kraj vaših nogu.

A u prologu „Priča ravnice” stoji rečenica: „Ne moraš biti ni svetac ni mudrac da bi istina ušla u tvoj život”. Prepuštam vama da odaberete koja vam je od ove tri misli najdraža.

 

Tekst: Boris Čongradin
Foto: Čila David