Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Andrej Tišma: Vera, zavera i – nada

Kada ti je otac slavan pisac, imaš diplomu Akademije u Pragu i izlažeš svoje radove od Pešte do Njujorka, svet je tvoj! Njegovoj duši, dovoljan je, ipak, samo onaj deo sveta između Futoškog i Dunavskog parka

                   

Odavno se već ne ljuti na one koji za njega i posle 650 izložbi i različitih nastupa širom sveta kažu: „Ono je Tišmin mali!“ Sada, u šezdesetim, to mu dođe čak simpatično. Teško se ovde izlazi iz očevog šinjela. A ako vam otac u gradu u kom živite ima ulicu i spomen-ploču na kući u kojoj je stanovao, tako nešto dođe skoro pa nemoguće.

 

Činjenica da ste sin jednog od najvećih pisaca srpske književnosti nije vas mogla ostaviti ravnodušnim.

tisma1Moj otac Aleksandar Tišma nije u naš porodični, svakodnevni život unosio elemente svoje književničke karijere. On je to držao sasvim odvojeno. Išao bi redovno po podne u svoju kancelariju u Matici srpskoj, a kasnije u kabinet ogranka SANU da na miru odsedi, pročita i ispravi ranije napisano ili piše novo. Kada nije mogao da ode, zbog vremenskih ili zdravstvenih prilika, sedeo bi zatvoren u svojoj sobi satima i radio okružen dimom cigarete, a majka i ja nismo ga u tome ometali, niti mnogo ispitivali šta radi. Kada je bio s nama, bio je kao i svi obični ljudi, srdačan, nasmejan, brižan, ponekad strog. Retko je pričao o onome šta trenutno piše. Za bavljenje umetnošću imao sam punu podršku oca, tim pre što je i on sam bio umetnik, i to potpuno posvećen. Otac me je puštao da se sam borim za svoje mesto u društvu i kulturnom životu. Privatno mi je davao podršku, ali me u javnosti nigde nije “gurao”. Za to sam mu zahvalan, jer sam na taj način rano stekao samopouzdanje i posvetio se sopstvenom putu.

Što se tiče negativnih strana ovoga srodstva, osetio sam netrpeljivost  nekih ljudi koji su bili protivnici moga oca, a on ih je imao, jer je dugo bio urednik Izdavačkog preduzeća Matice srpske. Kasnije su mu se preko mene svetili. Pisci čije je rukopise odbijao ili dao loše mišljenje o njima, a bilo je tu veoma poznatih imena, podmetali su mi nogu prilikom objavljivanja mojih knjiga ili zapošljavanja, ali, srećom, bilo ih je relativno malo, a i nisu na kraju uspevali u svom naumu.

 

I vi i on zapravo ste veliki hroničari ovog grada. Imate li svoju ličnu mitologiju Novog Sada?

Detinjstvo sam proveo u okolini Futoškog parka, naime, rođen sam kod kuće, u Sarajevskoj ulici br. 2, samo dvestotinak metara od parka. Tu kraj Jodne banje sam prohodao i još uvek nalazim trake onog trotoara s kamenčićima na kojima sam načinio prve korake. Zatim smo se u mojoj četvrtoj godini preselili u ulicu Cara Dušana, koja se nadovezuje na Sarajevsku, pa posle, kad je tata dobio stan, u Đorđa Magaraševića. Pa sam i kasnije, početkom osamdesetih, sa suprugom i ćerkom kao podstanar živeo kraj tog parka, u Paje Jovanovića. Futoški park mi je omiljeno mesto u gradu. Drugo drago mesto na koje odlazim i danas kada šetam jeste kupalište Štrand. Tu me je još kao malog otac dovodio na biciklu. Bile su to prve radosti spajanja s prirodom; peskom, vodom i suncem. Naravno, šetnja uz Dunav je poseban doživljaj. Kejom od Varadinskog mosta, koji sam nekad često prelazio idući peške u Petrovaradin, gore na Tvrđavu ili starim ulicama iza kapije, a ponekad do Oficirskog štranda, pa još dalje do restorana “Šaran” na rukavcu Dunava. Takođe, volim da šetam u kraju od Riblje pijace do Podbare, jer sam i tu proveo deo mladosti, dok sam stanovao u Kosovskoj ulici, blizu Zmajeve gimnazije, koju sam završio. Kada odem u one isprepletene uličice oko Almaške crkve, prosto kao da sam u nekom drugom vremenu. Dešavalo mi se nekoliko puta da nakon duge šetnje po Podbari, koja je po mom osećaju trajala sat ili dva, pogledam na sat, a kazaljka se pomerila za samo petnaest minuta. Čudni su tamo odnosi vremena i prostora, a to me baš i privlači.

 

Koliko bi vam bilo lakše da ste svoju decenijsku umetničku akciju vodili iz nekog od velikih umetničkih centara, poput Berlina, Amsterdama, Njujorka…? Koliko vam je u ovom smislu Novi Sad uzeo, a koliko dao?

Teško je znati šta bi bilo da je bilo, ali znam da kada sam i boravio u tim svetskim centrima, gde sam i nastupao, izlagao ili predavao, nisam nikada imao želju da u njima živim, da tamo ostanem. Čovek se verovatno najbolje i najprirodnije oseća tamo gde je rođen. Dešavalo mi se nekoliko puta da nakon duge šetnje po Podbari, koja je po mom osećaju trajala sat ili dva, pogledam na časovnik, a kazaljka se pomerila za samo petnaest minuta. Čudni su tamo odnosi vremena i prostora, a to me privlačiI ako živi daleko odatle, uvek ga vuče neka nostalgija da se vrati. Dosta sam putovao po svetu, ali retko turistički, uglavnom nekim poslom. U Njujorku sam povodom svoje samostalne izložbe boravio mesec dana, tamo sam upoznao mnogo umetnika krajem osamdesetih. U Parizu sam boravio desetak puta, jednom čak mesec i po dana, kao dvadesetogodišnjak, zatim sam išao tamo na velike izložbene manifestacije kao novinar i kao kustos izložbi, izvodio performanse. Imao sam u Parizu i promociju svoje knjige poezije na francuskom, 1996. godine, držao sam predavanje na Institutu visokih studija umetnosti 1991. Takođe, u Amsterdamu sam boravio više puta i kao novinar i kao izlagač, pa u Stokholmu bio kao književnik, u Londonu, Milanu i Bremenu sam boravio povodom samostalnih izložbi, pa u Marseju bio gost video-festivala 2008. i mnogo toga još. Ali, uvek sam se radovao povratku u Novi Sad. On mi je baza za sve poduhvate. Ovde počinje moja stalna veza sa stotinama ljudi, umetnika, galerista, urednika, sa časopisima, kulturnim ustanovama… tako da se u Novom Sadu osećam kao na vrhu sveta. Ništa mi ovde ne nedostaje u smislu informacija, a valjda mi i priroda ovog grada, njegova multikulturalnost i položaj kraj velike evropske reke daje osećaj prožimanja sa svetom.

 

Pre tačno 25 godina osnovali ste „Institut za širenje ljubavi“, kada mnogi sadašnji „profesionalni mirotvorci“ o tako nečemu nisu ni sanjali. Kako ti se ova akcija čini danas, s otklonom od četvrt veka?

tisma2Da, bilo je to u novembru 1991, kada je u našoj zemlji, tadašnjoj Jugoslaviji, buktao rat. Osnovao sam taj institut da bih okupio sve snage dobra, ljude koji osećaju ljubav za druge ili su osetili ljubav drugih prema sebi, ili su čuli za takve primere, da bih se time borio protiv mržnje, agresivnosti i razaranja koji su dominirali u tom periodu oko nas u obližnjim gradovima i medijima. Hteo sam da pokažem da ljubav i dalje postoji, samo ju je teže uočiti u tom okruženju zla. Institut je imao tri odeljenja: za ljubav prema čoveku, prema prirodi i prema umetnosti. Pozvao sam ljude iz čitavog sveta putem poštanske mejl-art mreže, u koju su bile uključene hiljade umetnika, urednika časopisa, galerista, teoretičara i istoričara umetnosti. Tražio sam da mi šalju primere ljubavi iz pomenute tri oblasti i pokrenuo sam časopis “Ljubav”, gde sam dvojezično, na srpskom i engleskom, objavljivao te priloge. Dobijao sam mnogo materijala iz brojnih zemalja: SAD, Italije, Nemačke, Mađarske, Francuske, Holandije, Belgije… u formi tekstova, grafika, predmeta – koje sam snimao i objavljivao, i slao časopis besplatno svim saradnicima i svim zainteresovanima. Časopis je izlazio do leta 1993. Neki ljudi su ga dalje umnožavali i slali drugima, tako da je kasnije, krajem devedesetih bio uvršten u veliku svetsku izložbu alternativnih publikacija u Njujorku.

 

Mnogo ste se se bavili malim kulturama i jezicima, poput naših, u sudaru s globalnim procesima. Neki kažu da je jedini zadatak malih naroda da prežive istoriju koju stvaraju veliki. Na osnovu vašeg iskustva, kakve su nam šanse da uspemo?

Veličinu jednog naroda ne čini samo broj njegovih stanovnika, već i broj žrtava koje je podneo, njegov doprinos razvoju čovečanstva. Tako gledano, srpski narod je ogroman. Treba ići svojim putem, oslonjen na svoje korene, duboko skrivene energije gena i svest o značaju, uz samopoštovanje, i braniti svoje vrednosti, kao i do sada kroz istoriju. U svojoj umetnosti, najpre u mejl-artu od sedamdesetih do devedesetih, širio sam tu istinu i naše specifične vrednosti, a kasnije sam putem interneta nastavio širenje tih poruka. Mogu reći da sam dosta uspeo iz ove “male” Srbije. Tako sam doživeo da mi se jedan Švajcarac, koji je devedesetih vređao Srbe i tražio da se bombarduju, kasnije javno izvini šaljući taj tekst u svetsku mrežu komunikacija, Kosmos je u čoveku i ako želi da pobegne od sebe, ne može, ma koliko daleko da ode. Zahvaljujući nekada mreži majl-arta, a sada internetu, povezan sam bukvalno sa čitavim svetom. A centar, čvorište svih zbivanja nalazi se u mom radnom prostorui čak pokrene posebno istraživanje umetnika iz Srbije za svoju enciklopediju. Takođe, jedan Amerikanac s kojim sam polemisao u časopisima o ratu u Jugoslaviji i koji je podržavao blokadu naše zemlje, počeo je da šalje protestna pisma svojim kongresmenima sa zahtevom za ukidanje blokade, a pojedini kongresmeni odgovorili su mu da se ni oni ne slažu sa politikom svog predsednika Klintona te kako su i oni protiv takvih mera. Jedna profesorka iz Amerike, koja je sa svojim učenicima gledala moj sajt o bombardovanju Srbije 1999, pismom mi se izvinila, svaki od dvadeset troje njenih učenika u posebnim pismima izvinili su mi se za zlo koje nam je njihova zemlja nanela. Moj veb-sajt posvećen prvoj godišnjici ulaska KFOR-a na Kosovo, u kojem sam prekopirao izgled njihovog oficijelnog sajta i samo promenio tekstove i slike, dajući pritom istinit opis situacije – uz fotografije masakriranih srpskih civila, srpskih kuća u plamenu i miniranih manastira – imao je 3.000 poseta dnevno iz čitavog sveta. Bio je to moj specifičan način borbe, koja i danas traje, mojim sredstvima, u formi umetnosti s mnogo elemenata stvarnosti i istine.

 

Suprotno imidžu koji neguju umetnici vašeg profila, imidžu svetskih putnika kojima je dom svugde gde im je lepo i gde su prihvaćeni, vi nikada niste odlazili iz Novog Sada. Okrenuti ste svojim malim svakodnevnim, najčešće porodičnim ritualima.

tisma3Kosmos je u čoveku i ako želi da pobegne od sebe, ne može, ma koliko daleko da ode. Zahvaljujući nekada mreži majl-arta, a sada internetu, povezan sam bukvalno sa čitavim svetom. Centar, čvorište svih zbivanja nalazi se u mom radnom prostoru. Raspolažem tehnikama za pravljenje videa, muzike, veb-sajtova, transformaciju i animaciju slika, teksta. Šta će mi više? Gde bih putovao, šta bih tamo tražio? A proputovao sam zaista mnogo. Sve je unutar čoveka, i mikro i makro kosmos. U svakom delu celine sadrži se čitava celina, na principu holograma. Ostaje mi samo da širim dobre talase, da se čovečanstvo što pre usmeri u dobrom pravcu.

 

Promovišete Novi Sad u svetu duže od četiri decenije. Očekujete li neku vrstu spontane zahvalnosti? U kakvom ste odnosu vi i grad, koji je sve vreme vaša jedina suštinska pozornica?

U jednoj svojoj pesmi koja je osamdesetih objavljena u zagrebačkom književnom časopisu “Oko” opisao sam kako grad u kom živim treba da se odnosi prema meni, između ostalog da mi podigne spomenik još za života i da iz aviona bacaju letke s mojim imenom i mojim stihovima. To je možda suviše poetska vizija. Ali, ja sam, recimo, sebi organizovao “Dane Andreja Tišme” u Piceriji “Oskar” 1991, koji su trajali četiri dana, u okviru kojih sam otvorio svoju izložbu, držao predavanje, prikazivao svoje video-radove, izveo performans, svaki dan ponešto. Znajući da mi grad neće tako nešto napraviti, bar dok sam živ, ja sam ih predupredio.

Zahvalan sam gradskim institucijama što su u ove četiri i po decenije omogućile mnoge moje izložbe, koncerte, publikacije, performanse, predavanja, ali nadam se da sam i ja time mnogo dao gradu, tako da su nam računi čisti.

 

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Možda sve zajedno; mojih oko pedeset samostalnih izložbi i oko šest stotina učešća na izložbama i festivalima u oko četrdeset zemalja sveta, desetak knjiga poezije i dve knjige proze, jedna antologija poezije, pet knjiga o umetnosti, oko hiljadu šeststo objavljenih likovnih kritika i intervjua, šezdesetak kustoskih izložbenih projekata, oko šezdeset performansa, sedamdeset umetničkih web-sajtova, četrdeset video-radova, stotine digitalnih printova… Možda je moj najveći uspeh što sam sve to uspeo da uradim i ostanem isti onaj radoznali i pomalo šaljivi umetnik s početka sedamdesetih, kada sam kretao u ovu avanturu.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić i privatna arhiva

Možda vam se svidi...