Đurđevkinja iz Vojke
Još kadgod, pre onog rata, a mlogo posle od kad je Vojka napravljena, Vojčani su išli kojekuda. Otojuč je Vojka napunila šet vekova, opravili Vojčani veliku slavu, ispekli vola u porti, narod se veselio za sve svoje i opštinske novce, igrali i pevali, siti i napiti. Još od kad su, za vojevanje i hrabrost, dobili frajštinu oko Čortanovaca, od onda tamo imaju i vinograde. Njima je to bilo časkom, da nedeljom zajutra upregnu, zapovede mladoj da pristavi žutu supu, a oni otkasaju tih tridesetak kilometara da naberu ceger lepog i friškog grožđa. Da imaju posle ručka.
Tako su i hmelj nosili. Upregnu, pa ajd časkom do Čelareva. Ondak je to bio Čib.Nije se iz Vojke išlo preko Novog Sada. Išlo se sremački, Sremom na Krčedin, pa skelom preko Dunava na adu i odatle udare preko na Đurđevo i onda Velikim drumom izbiju tu di su sad Nemanovci i Pejićevi Salaši, pa ondak idu u Čib da prodaju hmelj u pivaru.
Tako je bilo i te godine, kad je deda Laza išo sa svojim komšijom Švabom, Lepkerom. Bila rodna godina, hmelj rodio zapravo, a oni pošteno natovarili na kola pa žeravi samo frkću. I njima je bilo lakše kad su stigli u Bačku, tuda je svugdi po ravnom. E, al’ sunce je već sedalo, treba da danu dušom i konji i kočijaši. Reše da zanoće u Đurđevu, pa sutra da nastave put. Tako je bilo.Šta je još bilo ne zna se, uglavnom – to je i oženilo Lazu.Zagledo se u lepu Bačkulju Draginju, Đurdđevkinju.Predaju oni hmelj u pivaru, uzmu novce i u povratku, istim putem, natovare udavaču i ajd’ za Vojku da teraju kera, da se volu i vesele.
Laza se podelio 1910.godine, podigo novu kuću i sa Draginjom i dva sina očo tamo da živi. Šta mu je Draginja u miraz donel niko ne pamti.Al’ pamte da je umela svašta.
Došo rat, ode Laza da grli pušku umesto Drage i vrati se sa Soče tek 1919. Draga ostala sama da odrani decu. Snalazio se Laza i na frontu. Divane da se karto s oficirima, pa kad ih okarta, on novce pošlje kući, da imaju njegovi za život dok se ne vrati.
Draginja je bila kadra svašta da skine, a umela je i da namesti. Bilo je bećaršaga i kadgod, dok nije bilo televizije da svi to vide.Ondak, kad se dvoje zaigraju pa se slepe, i nisu kadri da svako ide svojoj kući, zovu Draginju.Umela je to da obaje i da ih razdvoji. A umela je i da ne divani o tom, da ne gubi mušterije, a i da selo ne laje o tim što se volu naćulenih ušiju, da kogod ne naiđe.
Dok je Laza na frontu bio, derani rasli i cirkuzirali većma neg svi Sremci zajedno. Nije Draga mlogo marila što jašidu žerave. Nisu oni ni jašili, neg su stojećki terali žerave u galopu. Popnu se na konje, ustanu i – teraj. U galop! Nikad ni jedan pao nije. Namestila Draginja da budu sigurni i da ih nešto čuva.Umela je.
Ondak došlo da se ide u partizane, zaratilo se. Kud će Sremci, neg da brane Srem. Vidi Draginja da će njen deran u šumu. Ukadi dobro peć, sve varnice skakale ispod vatralja kad je zgrtala pepeo i žeravicu. Zatvori vrata od pećke da se ne ladi i ajd u avliju. Uvati matoru kokošku, smota je u kecelju da ne leprša i da je ne očupa, pa se vrati u kuću.Otvori pećku i gurne kokošku u nju.Kokoška protrči kroz pećku. Malko začeprka da skoči koja varnica s danceta, iskoči, stane i protrese perje ko da je iz prašine izašla i – ajd natrag, da kljuca po avliji.
Izađe i Draginja za njom, zagrli sina i kaže mu da ide u partizane i da se ne boji.Vratiće se živ i zdrav.Tako je bilo.Pitajte Vojčane ako ne verujete.
