Činjenica je da Inđija poseduje dve potpuno funkcionalne, komunalno opremljene radne zone, koje pri tom imaju izuzetan geografsko-saobraćajni položaj. Blizina Beograda (koji je odavde na četrdesetak kilometara) i Novog Sada (na nepunih35 kilometara), aerodroma, glavnih saobraćajnih pravaca u zemlji (Koridor 10, auto-put, magistralni i regionalni put, železnica koja vodi ka najfrekventnijim pravcima, blizina reke Dunav) postavljaju Inđiju u sam vrh ponude u Srbiji u smislu potencijala i atraktivnosti za investiranje. Uz to ne treba zaboraviti da je severoistočna radna zona u Inđiji, najmodernija i naopremljenija površina te namene ne samo u Srbiji već i u čitavoj jugoistočnoj Evropi. Uzimajući sve ovo u obzir, i sam grad je u poslednjih desetak godina doživeo veliki preobražaj. A ovo opet, otvara pitanje: Koje su granice infrastrukturnih kapaciteta, kada je Inđija u pitanju?

Opštinski čelnici i ljudi od struke ističu da kada je u pitanju struja, nema nikakvih limita. Elektro-struktura je takva da bi grad mogao imati i duplo više stanovnika nego danas, pa bi opet sve normalno funkcionisalo. Kada govorimo o putnoj infrastrukturi, stvari stoje izvanredno, ako ne računamo jedan davnašnji san koji čeka svoj trenutak. U pitanju je dakako obilaznica. Ogroman broj putničkih i teretnih vozila, što zbog objektivne potrebe, što zbog želje da izbegne auto-put, prolazi duž čitavog naselja, koje je već samo po sebi dovoljno frekventno. Na operativnost onih koji u Inđiji privređuju, te na kvalitet svakodnevnog života onih koji ovde i žive, izmeštanje tranzitnog saobraćaja imalo bi kapitalan značaj. Konačno, kada je u pitanju vodovod, jasno je da ovde predstoji još mnogo napora.

Širenje industrijske zone i intenzivna stanogradnja, kada je kapacitet vodosnabdevanja u pitanju, bili bi infrastrukturni problem za svaku sredinu. Rešenje je u regionalnom vodovodu, koji bi omogućio i snabdevanje iz drugih resursa. Svi ovi segmenti (struja, putna mreža, vodovod i kanalizacija) neophodni su da bi Inđija mogla da se razvije u pravi moderan grad, kao viziji ka kojoj sve vodi. Sa stopom nezaposlenosti koja je najmanja u zemlji, ovo je sredina koja privlači sve veći broj radnika, stručnjaka i što je još važnije, mladih porodica. O ovom fenomenu, na drugom mestu već smo pisali.

A na ovom mestu, važan je još jedan segment. Infrastrukturni razvoj nije vezan samo za grad već i za njegovo zaleđe. Svaka ulica u svakoj mesnoj zajednici Opštine Inđija je asfaltirana. Bez obzira na veličinu sela i to da li govorimo o Beški ili Slankamenačkim Vinogradima, do svake kuće vodi asfalt. Svugde je urađen vodovod, rešava se problem kanalizacije, koja je svugde infrastrukturni problem „broj jedan“.

U konačnom zbiru, stvari su jasne. Inđija je spremna da ostvari svoje snove.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Infrastruktura – KORAK PO KORAK se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Мало је оних који су за Инђију кроз векове, урадили оно што је учинио Ђорђе Војновић. Био је личност у којој се много тога стекло. Ерудита који се бавио економским, друштвеним и националним питањима. Један је од најзаслужнијих за изградњу Соколског дома (данас зграда Културног центра Инђија). Војновић је поседовао велику библиотеку од преко 6.000 књига, укључујући и 70 ретких књига, коју је као легат поклонио Народној библиотеци „Ђорђе Натошевић”. Неколико месеци пре смрти, крајем 1974, Ђорђе Војновић је даровао своју кућу на коришћење општини Инђија, заједно са збирком уметничких слика и предмета. У гласовитој „Кући Војновића“ данас се организују бројне културне манифестације: изложбе ликовних радова уметника, промоције књига и часописа, музичке активности, позоришне представе, семинари, презентације и бројни скупови различитих удружења.

На трагу свега што је за Инђију учинио 2004. године основано је Завичајно друштво „Ђорђе Војновић“. За непуних 20 година свог постојања Друштво је постало једном од узданица културног живота у Инђији. Организовало је низ значајних активности, од књижевних и музичких вечери, изложби слика, културно уметничких манифестација, до штампања часописа „Канделабар“. Један од оснивача је био и Димитрије Мита Чортан по којем дечија песничка манифестација данас носи име, а у организацији је Завичајног друштва.

Данас Друштво, на челу са агилном председницом, професорицом српског језика и књижевности Наташом Косановић, броји око 100 активних чланова. У овој години је поред књижевних вечери организовало и читав низ активности које су биле у дијапазону који напросто бар неким од садржаја, мора сваког да задовољи. Па је тако приређено гусларско вече; такмичење рецитатора за средњошколце и студенте Србије; организовало је радионице почетног шивења за ученике основне школе; радионицу израде декора за торте као и радионицу свесног дисања. Ученици инђијске Гимназије су представили знамените личности општине.

У оквиру Друштва је и Кордун, изворна група која на свом репертоару има песме Кордуна и Срема са којима су се представили на Рајцу, у Чонопљи,  Аранђеловцу, Крушедолу, Београду, Инђији, Крчедину, Марадику… То ни издалека није све. Одржане су и вечери јапанске и афричке културе. Монодрама Петра Божовића по тексту Матије Бећковића у организацији Друштва одиграна је у Културном центру.

Преко „Куће Војновића“ и Завичајног друштва његовог имена, мисија Ђорђа Војновића живи и даље. Рођен је поткрај 19. века, живео до позних година оног наредног. Очигледно да је и у овом 21. његова мисија у сигурним рукама.

Не треба сумњати да би се тиме поносио.

Текст: Нада Јокичић
Фото: Един Хоџић и архива Завичајног друштва „Ђорђе Војновић“

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Знамените личности – МИСИЈА КОЈА ТРАЈЕ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ponekad zaista imamo razloga da budemo ponosni sami na sebe. Recimo, u vreme kada je to malo ko činio, pisali smo o izletištu “Kozarica”. Da bismo naglasili značaj ovog bisera fruškogorskog turizma, koji je u međuvremenu poprilično zaboravljen, iskoristili smo jedan zanimljivi podatak. Naime podsetili smo se činjenice da za izletište na Stražilovu znamo svi. Opevano je i razglašeno dokle god nam glas dopire. A glasovito Stražilovo je izletište treće kategorije! Na ovom mestu dobija na značaju podatak da se kod Čortanovaca nalazi izletište prve kategorije. Decenijama je ovaj podatak gotovo nepoznat. Upravo se kod Čortanovaca, na čitavom toku Dunava od Novog Sada do Zemuna, nalazi njegov najizrazitiji deo. Ovde je reka široka 800 metara. Uostalom, kod Čortanovaca se gotovo tri kilometra šume naslanja na Dunav! Oko 220 hektara Nacionalnog parka „Fruška gora” ovde se spušta direktno na Dunav.

Na izletištu „Kozarica“. nalazi se verovatno najniži planinarski dom na svetu! Pripada planinarskom društvu „Železničar“ iz Inđije. Smešten je na fantastičnih 80 metara nadmorske visine. Priča o njegovoj zgradi podsetila nas je na kakav filmski scenario. Za vreme Drugog svetskog rata jedan nemački oficir prispeo je u Inđiju na dužnost. Ispostavilo se da nije mogao bez rodnog kraja. Da bi ublažio nostalgiju, naredio je da mu iz Austrije donesu kompletnu alpsku kuću. Tako je i bilo. Železničkom kompozicijom prispela je u delovima i na licu mesta je sastavljena. Oficir je u njoj živeo sve do kraja rata. Prošao je rat, otišao oficir – a kuća je ostala. Šezdesetih godina, rodila se sjajna ideja. Kuća je ponovo rasklopljena i preneta na „Kozaricu“. I evo je i danas ovde.

Pisali smo na ovom mestu još onomad o “Kozarici”, na način na koji se sportski komentatori s vremena na vreme, sete zaboravljenih legendi, pa otvore rubriku “kucamo na vrata zaboravljenih asova”. A onda se ove godine dogodilo nešto što smo mogli samo da priželjkujemo. Prvi put od kako postoji, planinarski dom “Kozarica” potpuno je rekonstruisan. Požuteli sjaj, zamenili su nova stolarija i zidovi, a postavljeni su i novi podovi i pločice. Rekonstruisani su toaleti, postavljene nove vodovodne, kanalizacione i električne instalacije, prečistač otpadnih voda a obavljeni su i drugi brojni „sitniji“ radovi. Rekonstrukcija „Kozarice“ radila se zajedničkim sredstvima Ministarstva trgovine i turizma i Opštine Inđija. Vrednost projekta iznosila je osam miliona dinara. Preostaje nada da će i na ovaj način, izletište vratiti ne samo ljubitelje prirode kojima je svojevremeno bio omiljena destinacija, već i da će se približiti danima u kojima su ga novinari često nazivali „Najpopularnijim izletištem u Jugoslaviji“.

A na njemu se nalazi i izvor „Savinac“. Ime je dobio prema legendi koja kaže da je Sveti Sava u 13. veku na ovom mestu izašao na Dunav i kod današnjeg manastira Kovilj izmirio brata Stefana Prvovenčanog i mađarskog kralja Andriju Drugog. Kasnije će, u vekovima koji su usledili, ovo biti poprište brojnih značajnih događaja. U 15. veku Kozaricu je često pohodio i tu se odmarao despot Vuk Branković, kada je iz Kupinova išao u Slankamen. Za vreme Slankamenačke bitke, 1691. godine, ovde je svoju vojsku odmarao vojvoda Jovan Monasterlija sa 12.000 konjanika koja su se na strani Austrije borila protiv Turaka i čijom su zaslugom i junaštvom Turci pobeđeni. U neposrednoj blizini na kraju šume nalazi se dolina Kosturnica, mesto gde su pokopani izginuli u Slankamenačkoj bici. Prvo obeležje na Kozarici jeste drveni krst, koji je postavljen i osvećen daleke 1848. godine na Ivandan.

Čortanovačka šuma, sa izletištem „Kozarica“, izvorom „Savinac“ i naravno, popularnom plažom, zapravo možda i ne mora da teži povratku stare slave. Dovoljno je to što nam je svima usput. I što su stvoreni svi potrebni uslovi da je posetimo.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Priroda i turizam – PRIČA O „KOZARICI“ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Vreme je za Krčedinsku adu napravilo pun krug. Nekada je na njoj vrvelo od života, a da za ovo rečno ostrvo osim meštana okolnih sela, niko nije znao. Sada je obrnuto. Broj stoke koja na njoj obitava, uveliko se prepolovio. A opet, pod uticajem medija i društvenih mreža, njena slava nadaleko se pronela. Gotovo da više i nema onih koji za nju nisu čuli. Tehnički gledano Krčedinska ada je deo Specijalnog rezervata prirode „Koviljsko – petrovaradinski rit“. Obala ade duga je oko 10 kilometara, a površina joj iznosi gotovo devet kvadratnih kilometara. Narodski rečeno, nalazi se vrlo blizu „Beščanskog mosta“ te se do obala sa kojih se može posmatrati stiže veoma lako. Koviljski rit je teže pristupačan, ali se do obale sa sremske strane stiže krajnje jednostavno. Međutim, onda na scenu stupaju razlozi zbog kojih je mnogo veći broj ljudi za Krčedinsku adu čuo, nego što je na njoj zaista bio.

Najpre treba pogoditi doba godine. Za velikih kiša, Dunav će progutati adu kao parče gibanice. Nevešt posmatrač neće je ni primetiti. Doba od juna do septembra čini se idealno. A i tada, ako nemate čamac i poželjno domaćina koji je vešt poznavalac ovdašnjih voda, teško da ćete kročiti na ovu oazu prirode, koja toliko asocira na Vojvodinu staru.

Meštani Kovilja, Gardinovaca, Šajkaša, Čortanovaca, Beške, Krčedina i Slankamena, vekovima su ovde doterivali stoku, koja se napasala praktično preko čitave godine. Tek kada bi zapretile velike kiše, mrazevi i snegovi, stoka bi se skelama vraćala u zimovališta. Posebnu draž čini to što je ovde moguće naći i neke zaboravljene, autohtone vrste: Podolska govečad ili svinje mangulice na primer. Konji, krave i magarci se podrazumevaju. Doduše, nekada se ovde napasalo uveliko preko 1.000 grla stoke. Danas jedva upola od toga. U bavljenju ovom vrstom „otvorenog“ stočarstva valja naći računicu, a teško je doći i do ljudi koji će boraviti na ostrvu i stručno nadzirati čitavu stvar. Lako je razumeti da je u modernim vremenima ovaj posao manje isplativ pa i izazovan, u odnosu na samo generaciju ili dve unazad. Naravno, čitavom ovom šarenilu, pridružuju se i brojne divlje životinje. Jeleni i divlje svinje lako doplivaju sa obale. Na malom prostoru, ovoliki broj životinja skoro da odaje biblijski prizor ukrcavanja na Nojevu barku. Nešto što se odavno više nigde ne da videti. Za stanovnike velikih gradova ovo je više od atrakcije.

Sve bi bilo potpuno idilično da se, kao i uvek u sličnim pričama, nije umešao čovek. Reč je o gazdovanju Krčedinskom adom. Vrlo brzo saznaćete da je u središtu problema spor između Javnog preduzeća „Vojvodinašume“ i fizičkih lica koja u skladu sa vekovnim nasleđem, smatraju da na ostrvu mogu da čine ono što su oduvek radili. Nekadašnji zadružni deo ade preuzele su „Vojvodinašume“. Za razliku od vlasnika životinja kojima trebaju pašnjaci, država želi da ovo parče raja na zemlji pošumi i popravi sastav vegetacije. Jedni sade drveće i postavljaju prepreke ne bi li ih zaštitili od životinja. Drugi žale za autentičnom slobodom koja je ovde oduvek vladala.

Sve većem broju turista najvažnije je nešto treće. Krčedinska ada je sama po sebi toliko jedinstvena da se naprosto mora očuvati. Leti je ona nezaobilazna meta svih turističkih brodića koji špartaju između Čortanovaca i Slankamena. Svake godine sve ih je više. I kakva god sudbina ostrva bila jedno je sigurno – bilo ga je i biće!

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Turizam i priroda – OSTRVO DOBRE NADE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ako ništa drugo, na našim putovanjima po Vojvodini jednu stvar smo nepobitno naučili. Čim dođeš u mesto – prvo gledaj gde je glavni drum. Ako je blizu i ako je „važan“, opusti se i ne brini. A ako si negde gde te je napustio lični osećaj za navigaciju, negde gde se put jedva nazire ili na tački gde se, ne daj bože, „okreće autobus“, u problemu ste i ti i oni koji tu žive. Što bi rekli jevrejski trgovci – sve je u lokaciji! E pa, u tom deljenju karata, Inđija je odlično prošla. Smeštena je bezmalo na geografsku sredinu između dva najveća grada. U relativnoj je blizini aerodroma, Dunava, na auto-putu, dok onaj regionalni čitavom dužinom prolazi kroz nju.

A zapravo, sve je počelo od saobraćajnice koju u ovom nabrajanju često zaboravljamo. Razvoj Inđije usko je povezan sa razvojem železnice koja je u ovo mesto stigla 1883. godine i to iz dva pravca – Subotice i Zagreba, a prema Beogradu. Ovo je malu varoš postavilo na raskrsnicu dva ključna balkanska železnička toka, a odličnu regionalnu povezanost Inđija je zadržala sve do današnjih dana.

Pruga Subotica–Novi Sad–Inđija –Zemun počela je sa radom 10. decembra 1883. godine i tog istog dana od Inđije ka Sremskoj Mitrovici. Izgradnja ove pruge je bila deo saobraćajne strategije Ugarske proklamovane i sprovodene od 1848. godine. Bila je jedna od osnovnih pruga sever-jug na pravcu Budimpešta-Zemun, a to je ujedno bila centralna pruga u sadašnjoj Vojvodini. Smatralo se da je pravac istok-zapad sporedan, tako da je izgradnja pruge Zemun-Zagreb, u pojedinim deonicama početa da se gradi tek posle 1870. godine. Pruga je, prema beleškama Antona Lukića u knjizi “Indigena”, pre 1883. godine uveliko građena, od Inđije ka Petrovaradinu preko Čortanovaca probijanjem Čortanovačkog tunela i od Inđije ka Zemunu. Tada su građene železničke stanice, signalizacije, čuvarske kuće uz prugu i prelazne rampe. Krajem 19. veka u Vojvodini je mreža pruga bila najgušća u Evropi, a Evrope u svetu . Vojvodina je imala 3 puta gušću mrežu pruga od Engleske gde je železnica rođena. A koliko je sama Inđija bila povlašćena, više nego uverljivo govori sledeća činjenica.

Na glavnoj ruti međunarodnih i putničkih vozova Inđija je dobila železničke “čvorove” iz tri putna pravca. Međudržavni pravci “račvali” su se upravo u Inđiji, i to iz pravca Mađarske ka Beogradu, iz Beograda ka Bugarskoj, Grčkoj i Turskoj i konačno ka Austriji, Italiji i ostalom delovima Evrope. Za Inđiju je to značilo neuporedivu prednost u odnosu na ogromnu većinu drugih mesta.

Izgradnja pruge i unapređenje železničkog saobraćaja i povoljan železnički položaj za Inđiju je značio izgradnju mlina, fabrike žestokih pića, ložionice i hotela u blizini železničke stanice. Olakšanim prevozom drvene građe Inđija dobija dve fabrike nameštaja koje izvoze svoje proizvode na strano tržište, pojavljuje se potreba i za ciglom i opekom, te je upravo pruga, doprinela izgradnji dve ciglane u blizini železničke stanice. Sama zgrada železnicke stanice u Inđiji, građena je od 1883 do 1886. u austrougarskom stilu. U neposrednoj blizini železnicke stanice izgrađena su četiri hotela. A još 1920. godine Inđija dobija taksi službu. Život Inđije i njenih stanovnika odvijao se, pre gotovo vek i po, upravo u blizini železničke stanice.

Danas železnica nema toliku ulogu u životu ove sremske varoši. Ipak i danas, iako samo čežnjivo gleda za „Sokolom“, međunarodnim vozom koji spaja Beograd sa Novim Sadom, a u bliskoj budućnosti i sa Suboticom, odnosno Budimpeštom, Inđija nije bez aduta. Regionalni voz koji se u njoj zaustavlja nudi u saobraćajnom smislu sasvim pristojno rešenje. Ipak, dve stvari valja upamtiti. Ekonomski razvoj Inđije nije od juče. On traje vek i po. A na samom njegovom početku nalazila se železnica. U najmanju ruku, slava joj!

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Saobraćaj – NA POČETKU BEŠE VOZ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Selo se odvajkada zove Novi Karlovci. No, budući da je bilo okruženo livadama prekrivenim poljskim cvećem, kog narod zove „sase“, nastao je ovaj nadimak. S vremenom, pokazao se življim od zvaničnog imena. Do te mere da je u žargonu postao neuporedivo frekventniji. Čim mrdneš iz atara, Karlovci se očas zagube. Ostaju samo Sase. Naravno, ovdašnji žitelji se ne bune. Naprotiv. Reklo bi se da su na ovaj „špicname“ i te kako ponosni.

Za jednog od njih smo sigurni. Kada bismo rekli da mu je „ceo Srem stao na olovku“, zvučalo bi kao da je Branko Oreščanin pisac. A on je slikar. I to kakav slikar! Njegovi crteži olovkom probijaju granicu realnog i ulaze u čudesno. I baš takav je njegov Srem, njegove Sase, Stara Pazova… Akvareli i ulja samo zaokružuju delo prema kom će se jednog dana rekonstruisati vreme, ljudi i predeli čitavog ovog podneblja. E sada, niko u svom selu nije prorok. Pa ni Branko Oreščanin nije u Sasama prvenstveno genijalan slikar. On je ovde i dalje Bane Oraški, golman kakvog FK „Polet“ nije imao. U doba kada je on branio, prostor iza mreže smatrao se VIP ložom, gde su odabrani stajali da gledaju njegove bravure. Sasama trebaju obojica. I Branko i Bane!

Skroman kakav jeste, o sebi kaže: „Rođen sam 12. avgusta, na majku Angelinu, 1949. godine u Novim Karlovcima (Sasama) u Sremu… U dvadesetoj godini života počeo sam profesionalnu karijeru u slikarstvu. U početku sam crtao olovkom i zato i danas volim da stvaram slike u grafici olovkom. Posle olovke ovladao sam tehnikama akvarela, tempere i ulja na platnu. Moje slikarsko opredeljenje je isključivo čisti realizam sa blagim primesama ekspresionizma u tri tehnike: crtanje olovkom, akvarel i ulje na platnu. Mojih slika za ove 54 godine ima na svim kontinentima. Poseduju ih kako obični ljudi, tako i vrlo važne ili popularne ličnosti“.

Ono što nam je posebno važno, a Sasanima i Sremcima još i više, jesu Brankove monografije. Svaku od njih treba videti i doživeti. Tu su dve monografije posvećene „Staroj Pazovi“, pa još dve o Vojvodini. Jedna o poznatim ličnostima i ljudima i druga o lepotama prirode i naselja. Naravno, zar bi se moglo pretpostaviti da Oreščanin nema dve monografije o Sremu i još jednu pod nazivom „Mojim Sremcima“. Ima toga još. I biće još.

Zapravo, možda bi najispravnije bilo reći da između slika i knjiga Branka Oreščanina i nema mnogo razlike. U svakoj njegovoj slici nalazi se priča. U svakoj priči slika. I sve su tematski potpuno zaokružene. Tipični predeli, istorija i tradicija protkane ličnim sećanjima i – ljudi. Pre svega ljudi. Oni sadašnji i oni u minulim vremenima koji do slikara dolaze kroz prozore duše. I zato su slike i crteži Branka Oreščanina poput poruke u boci, bačene u neki daleki okean. Ako dođe neki sudnji dan, posle kojeg Srema više biti neće, ono najvažnije ostaće sačuvano.I kad-tad iznova nađeno da ponovo krene.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Umetnost – SREM U SLICI I REČI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Pretposlednjeg dana avgusta, u Inđiji je svečano puštena u rad solarna elektrana japanske kompanije „Tojo Tajers“. Jedan od osnovnih ciljeva za izgradnju sopstvene elektrane za kompaniju „Tojo Tajers“ bio je smanjenje emisije štetnih gasova i doprinos dekarbonizaciji privrede. Ukupno 12.900 solarnih panela proizvodiće preko 8 megavata struje za potrebe proizvodnje guma u ovom pogonu. Podsetimo, ova kompanija zapošljava preko 530 radnika, gume izvozi u ceo svet, a ovim potezom, prelaskom na solarno poslovanje proizvodiće čistu energiju I napraviti značajne uštede. Benefiti su brojni i za lokalnu zajednicu.

I dok se u ogromnoj većini drugih sredina, ovakve vesti dočekuju sa nepodeljenom radošću, u Inđiji koja je odavno lider u oblasti invesicionog ulaganja, ovo je i prilika da se progovori o „slatkim mukama“ koje postaju sve vidljivije. Naime zbog ogromnog obima poslova koje opština pruža, radne snage je sve manje. Ako govorimo o ljudskom resursu, onda treba znati da Inđija na godišnjem nivou ima oko 500 svršenih srednjoškolaca. Kada njima pribrojimo i ono nešto nezaposlenih, dobijamo sasvim solidnu osnovu. Ipak, u skladu sa ovdašnjim investicionim fenomenom, ni to nije dovoljno. Kada su u pitanju inženjeri mašinstva, elektrotehnike ili saobraćaja, kao i stručnjaci neki drugih profila, oni su svakako deficitarni. U nekim oblastima do radnika je teško ili čak nemoguće doći. Na ulicama Inđije sve češće se čuju jezici koji su do juče bili potpuno nepoznati. Neretko, radnici stižu i iz udaljenih zemalja Azije ili nekih uobičajeno egzotičnih destinacija.

Na tragu ove teme, konstatujemo da je Inđija bila i biće otvorena za sve. Ipak, nedavna svečanost bila je prilika da se još jednom podsetimo na reči gradonačelnika Vladimira Gaka koji je svojevremeno izjavio da je zbog punjenja lokalnog budžeta, sa jedne strane, bolje da se zapošljavaju radnici sa prebivalištem na teritoriji opštine Inđija.

-Kada govorimo o naplati poreza, nama bi ostajalo 60 odsto pod pretpostavkom da se pronađe radnik sa prebivalištem u Inđiji. A ako radi recimo radnik iz Pazove ili Rume, nama ostaje samo tri do četiri odsto a ostalo ide mestu prebivališta. – rekao je predsednik Opštine Inđija. – Zbog svega toga, u perspektivi bi idealno bilo da dolaze veći objekti, koji zahtevaju manji broj zaposlenih.

Sagledavajući ono što se u Inđiji čitavu deceniju događa, prvi čovek opštine ima želju da grad, suprotno opštoj tendenciji demografskog pada, dobije još 4.000 stanovnika. Naravno, ovo bi bilo ogroman izazov. Ali, nije li upravo uloga lidera da podstiče inovacije i razvoj novih ideja. A Inđija jeste lider po mnogo osnova.

Kako ovde vole da kažu: „Rešenje uvek postoji. Sve ostalo je samo izgovor“!

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Inđija.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Ekonomija – SLATKE MUKE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.