Ima da nas ima
Odavno već putujem po Vojvodini i redovno nešto pribeležim. Jedno sam iz iskustva naučio. Gde god odeš, pa naiđeš na domaćina voljnog da ti pripoveda o svom selu, čim krene da ti sladi priču neverovatnim podacima o bogatoj istoriji, slavnoj prošlosti i nekadašnjoj veličini – prekini ga! I pre nego što ovaj uzme dah, spreman da nastavi dalje, pitaj ga: Pošto su kuće u selu? Vrlo često dobićeš odgovor: Pa zavisi… Ako u njih treba nešto uložiti, ima i za pet hiljada. Ali ako hoćeš „ključ u ruke“, da bude utegnuta ko mlada pred venčanje – moraš dati više. One najlepše, koštaju bogme i 15.000“! Sve pršti od istorije, stvarne ili izmišljene veličine, a najlepša kuća u selu, košta manje od garaže na novosadskoj Detelinari. I umesto da uđeš u priču koja bi trajala letnji dan do podne, sve ti bude jasno u prve tri rečenice! A kada smo već kod ovog poređenja, u kojem ulično parking mesto u Zmaj-Ognjenog Vuka, košta više od građanske, švapske kuće na glavnom šoru u Novom Bečeju, red je da kažemo još nešto…
Pričao sam sa jednim čovekom, kojem se može verovati. I rekao mi je nešto o čemu danima razmišljam. U hladu drvoreda, jedne ulice, koja gotovo sramežljivo izlazi na subotički gradski trg, razgovarali smo satima, u ono doba, kada se dan kao tempera, rastapa u veče.Siguran u ono što govori, kao da se odavno s tim pomirio, moj sagovornik mi, „otvarajući temu“, kaže da ona naša tradicionalna podela na Bačku, Srem i Banat, predstavlja još samo folklor. Važan koliko i naše sećanje na detinjstvo recimo.Ali u stvarnosti, sve ide drugim tokom.
Naime, poslednjih dvadesetak godina, onih 80 kilometara puta od Beograda ka Novom Sadu, sada već sasvim očigledno, postaje „svet po sebi“. Kolima je to put, koji se pređe za tek nešto više od sat vremena. Vozom će se to realno činiti za 40 minuta. I u jednom i u drugom slučaju, za merila savremenog sveta – zanemarljivo! Jedan London u prečniku ima taman toliko. Ova dva, geografski tako bliska a najveća centra u državi, prave most čiji su stubovi obe Pazove i Inđija. Zapravo, pred nama, tu između auto-puta i Dunava, od Surčina do Petrovaradina, kao da se rađa jedan megalopolis, sastavljen od dva grada, tri varoši i dvadesetak sela, sa preko dva miliona stanovnika. A to je znatno više nego što ima čitav „ostatak“ Vojvodine.
I ne bi u tome bilo ništa loše, da ovaj mega grad u nastajanju, ne pokazuje težnju ka potpunoj samodovoljnosti. Pre svega u ekonomskom, medijskom, infrastrukturnom, pa u političkom i svakom drugom smislu.
Izvlačeći poentu, prijatelj mi kaže:
-Zar misliš da će, ne političare, već one koji tu sutra budu živeli, u bilo kojem smislu interesovati šta se zbiva u: Beloj Crkvi, Novom Kneževcu, Malom Iđošu, Čoki, Baču, Šidu, Titelu, Odžacima… ? Za njih će to biti samo turistički pojmovi… Pa uostalom, pogledaj fruškogorska sela! Fruška gora je interesantna samo kao mesto za vikend odmor, na pola puta između Beograda i Novog Sada. Za ljude koji tamo žive, već odavno nikog nije briga. Da se sutra sva ta sela pogase, realno niko se počešao ne bi… I tako će i drugi proći. A najstrašnije je to, što sve ovo i onima iz belog sveta, itekako odgovara… Možemo mi do jutra i sutra da pevamo o tome kako su „Srem, Banat i Bačka tri srca junačka“ – kada su karte drugačije podeljene. Mi ti dragi moj, igramo ajnc i raub… a odavno se prešlo na preferans.
I šta nam je činiti kad sve ovo znamo?
Kada saznaju da pišete o Vojvodini, počnu ljudi da vam šalju, podsetnike sa stotinama arhaičnih reči, s receptima za kuvarancije tipa „al se kadgod dobro jelo”, s anegdotama, istorijskim podacima, imenima… receptima za ladnjaču, listaru, fan-koh, grenadir marš. Daleko od tog da meni sve to nije drago. Al’ jednog sam svestan… Vojvodina stara jeste divna uspomena koju treba negovati, ali ona se više vratiti ne može.Hrabro pogledajte u ogledalo, pa priznajte sebi da današnja mlađarija nit planira da nosi opakliju, nit je preterano zanima šta je ona nekada bila. Prošlost je prošlost. Budućnost je budućnost. Život je ono između. I tako treba da bude.
Zato o Vojvodini staroj treba da razmišljamo, al’ ne sa suzama u očima.
Ne možemo je vratiti, al’ možemo otkriti njen smisao, ono vredno na čemu je počivala. To nešto trebalo bi prepoznati u sebi i onda videti možemo li, na osnovu toga, postati malo bolji, uspešniji, hrabriji. To je pravi zavet koji treba poštovati. Ognjišta se grade i ruše, al’ vatra ostaje.
Jedna generacija ne predaje drugoj ognjište već vatru koja će je grejati, hrabriti i terati napred. Vredno je truda sakupljati pegle na žar, zidne satove, stare reči i razglednice… Popisati sve detalje života negdanjeg i tako ih spasti zaborava. Ipak, još je mnogo važnije pročitati Lazu Kostića, Isidoru, Crnjanskog, uroniti u srpsku književnost 18. veka, prepoznati napeve bačkih Mađara u kompozicijama Bele Bartoka, sanjati sa Konjovićevim. Baš kao i slikama banatskih Slovakinja, koje su sasvim nezgrapno prozvane „naivnim”. To je Vojvodina koja živi. Vojvodina kojoj ću, nadam se, i ja predati nešto od snova i razmišljanja. Vojvodina koja traje.
Ma, šta ja tu uopšte pričam…
Ima da nas ima!