Ako ništa, bar hodati znamo
Neki dan sam ulazio u kuću jednog domaćina. Nisam još ni prekoračio trpezarijski prag, kada je poskočio kao dete koje ugleda velikog guštera ispod kamena: „Samo, izuj se molim te! Ovde su ti papuče. Znam da su ti čiste cipele, ali šta ja znam… ne volim da se ulazi obuven“. Naravno da sam ga poslušao. Počela je priča… Od kako mu je umrla majka, živi sam. Par godina pre toga, jednog popodneva kada se vratio s posla, primetio je da mu u kući nema žene i deteta. Javila mu se tri dana kasnije i rekla da ubuduće s njom može da se čuje samo preko advokata.
„Znaš, oduvek sam ja znao da je ona nesvet. Majka joj je još gora od nje. Nabiguzica koja celog veka gleda koga će da iskoristi. Loša narav dozlaboga. Svi u selu to znaju“.
Nešto se mislim. Ako je već tako… Kako je moguće da moj domaćin tako pomno vodi računa o tome ko mu obuven ulazi u kuću, a nije vodio brigu ko mu ulazi u život! U neko doba, pridružio nam se kum. Počeli smo s pričom o kolima.
„Uvek sipaj onaj benzin od 97 oktana“, reče kum. „Malo je skuplji, ali vredi. Ipak, da ti kažem, najvažnije ti je da na svakih 10.000 uradiš mali servis. Onda si miran.“
Za to vreme, kum je popio četiri rakije. A onda je, kako reče „da oladi tabarku“ – prešao na pivo. Pa se opet mislim… Preciznije od domaćice koja na apotekarskoj vagi u gram merka koliko će čega da stavi u tortu vodio je računa o tome šta stavlja u auto. I vozio ga na svaki servis. A u sebe samog sipao je sve što bi mu dopalo ruke. Što bi rekli, kad nema „šljive” i „loze”, dobar je i „pitralon” za posle brijanja. Inače, na poslednjem sistematskom pregledu bio je pre 30 godina, prilikom regrutacije za vojsku. Ostajući veran načelu: „bolje da umrem, nego da mi se nešto desi”.
Čudna je ta sklonost našeg sveta da je u naoko nevažnim stvarima pedantan do perfekcije. Često do tačke koju psiholozi zovu „opsesivno-kompulzivnim poremećajem“. A kada je u pitanju vlastiti život, isti taj čovek nemaran je i gotovo nezainteresovan, do tačke u kojoj pušta sudbini da ga nosi… Pa šta bude. Postoji negde odgovor i na to. Svakako ću ga potražiti. Ali neću ići daleko. Jer nisam džabe kosu obelio i znanju sam se naučio.
Ako te boli zub, pa upravo u to vreme otputuješ na Tibet, u Egipat ili odlučiš da provedeš Novu godinu u Njujorku… znate li šta će se dogoditi?
Pa ništa! Boleće vas zub. Jer – poneli ste ga sa sobom. I zato se svako ko putuje na kraj sveta, da bi otklonio svoju depresiju, nezadovoljstvo, strah… posle nekoliko dana ili nedelja iluzije, u koju je sebe za skupe pare uvukao, vraća na staro. Jer sve to od čega je bežao sve vreme nosio je sa sobom. I poput kofera, s njime se vratio. Zato volim kada u nekom mestu, mimo svakog puta, u najčešće domaćinovim rukama otesanoj i ozidanoj kući, u koju po nekoliko dana niko ne dolazi, jer domaćinov potomak odavno živi u većem gradu – otvorim vrata na kapiji. U susret mi dotrči pas. Skoči mi u visinu lica, uvija se oko nogavica, pruža prednje šape… U vazduhu se oseća gusto tkanje njegove radosti. Zapravo… pas te nauči da ceniš dom koji imaš. Na ta tri ara placa smestio je svu sreću sveta. Tu se hrani, odmara, igra, voli… i nedajbože da mora nekuda da luta. Sebe možeš varati čitavog života. Druge ljude varaćeš neko vreme. Boga nećeš nikada. I od njega ne možeš pobeći. Jer nosiš ga sa sobom. I zato ti je se dobro koje ti je namenio dao tu gde jesi. Lekovita trava, po koju si spreman da ideš na drugi kraj sveta, raste u tvojoj bašti. Ovo malo čupavo stvorenje zna to od početka. Nama dok to ne shvatimo, prođe često i pola veka. I bude nam oprošteno.
I zato sam, tumarajući od Bezdana i Bačkog Brega, do Omoljice i Starčeva, pa od Đale do Šida unakrst, razvio jedan običaj. Uči me mudrosti i životu. Dakle, dok iz posude sipam pasulj u lonac za kuvanje, nasumično odaberem jedno zrno i stavim ga u stranu. Sutradan ga jednostavno „utisnem“ u zemlju neke od sobnih saksija. Već posle pet ili šest dana, iz zemlje niknu dva listića. A zatim i čitava biljka. Zapravo, svako od onih bezličnih, gotovo osušenih zrna pasulja – nosilo je u sebi savršen život. Da je dobilo priliku, porodilo bi ga, baš kao ono jedno zrno koje je tu sreću imalo. Ima li ičeg strašnijeg od toga da prođemo svetom – a ne objavimo život u sebi! Za istinski verujućeg prilika za Vaskrs – postoji svakog dana. Na radost i spasenje!
U redu, studirao sam tu književnost, pa sam ponešto i pročitao. Ali da nisam lutao po Vojvodini, u svako doba i uvek kao prvi put, ne verujem da bi pola od ovog znao. Svako ko istim putem hoda, nikada kao turista, već uvek i jedino kao putnik, u to će se uveriti. Pa ako ništa drugo, bar hodati možemo. Na volju nam!
