Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Nema zime

Kadgod, kad padne sneg, krenu džandari šorom, pa kad naiđu da prid nekom kućom nije počišćeno, oma odu kod lekara i pošlju ga da ide tamo da vidi šta je s domaćinom, od čega boluje kad sneg ne čisti, možda mu treba nekog leka. Ode lekar, pa kad se vrati i referiše džandarima da je gazda zdrav al da je lenj i da ne mari za sneg, oprave se džandari i ponesu šta im od alata treba, pa ajd kod tog Lenjog Gaše. Kad uđu u avliju, pitaju samo ko je gazda i ništa više. Kad se javi gazda, odnak ga prid svim ukućanima dobro nalupaju i osramote s tim njinim korbačom, da svi vide i upamte kad sneg nije bio počišćen. Pamtile su to bar dve generacije i jedno trideset zima ustajali su prvi u šoru i čistili još dok je bila pomrčina.

Šubara se nosila od Mitrovdana do Đurđevdana, resto je bilo za šešir. Danaske ni šeširdžije posla nemaju. Muški su nosili kožnje čakšire, štrikane debele čarape, klompe pune slame, pršnjake gore, nakurnjake dole, rukavice od reslova od čakšira, opaklije preko, ako je baš bilo zdravo ladno il ako su terali konje u sonicama. Bili su brkati, pa im ni nos nije mogo odole da ozebe. Niko se u to doba zime nije bojo. Zimi se tuklo po masnoj i jakoj rani, belom luku, vinu i pitijama, hurkama, švargli, kobasicama, kiselom kupusu, krompirači, pečenim bundevama i bundevari, vrućom mleku i s prsta skorupa, vrućim čvarcima, vrućom krompiru u čakšira. Ako se baš kogod malko i razbole, lečili su ga, spram godina, šerbetom, dumstom il kuvanim vinom.

Dugačke gaće u to doba nosili su svi, i muški i ženske, muški duže a ženske kraće, da ne vire ispod aljina. Ovo što danaske zovu ženske gaće, te ni protiv komaraca nisu dobre, tolko su retke i providne. Take mogu da ugrejedu samo onog što u nji gleda. Žene su kadgod zimi sedile nuz peć na šamli, grejale i čuvale to što imadu. Sotim nije bilo sigre, u svakoj kući je bilo puno dece i navek treba još koje, bilo je posla za sve. Oblačile su se žene zimi u debele aljine, povezivale debele marame, s ledja i oko krsta rogalj od debele vunice i jedan taki preko glave, na maramu, ako baš izlaze digod napolje.

U peć se ložilo zajutra. Kad je dobro ukade, išle su tepsije il lebac, zavisi koji je bio dan i šta su naumile, da l da cvrči il da šapuće u šerpenji. Cela kuća je mirisala na vruć lebac, frišku ’ranu, kupus il beli lukac. Toj dečurliji niko nije kupovo vitamine u dućanu, niko ih nije nutko i moljako da jedu. Znalo se kad se šta radi i šlus. Ko ne je’ taj ostane gladan do ručka il večere. Tek mlogo godina posle neki stručnjak je izumo apetit. Dok to nije izumo, sve je pucalo iza ušiju kad je čeljad sedila za astalom i kad se jelo. Posle je bilo i ribljeg ulja i kojekakvih špecija za taj apetit, da nam deca bolje jededu. Što više špecija to lošija ’rana, valda im danas zato i pišedu to za apetit.

Nije kadgod bilo ni radija ni televizije ni termometara. Toplomer su imali lekari, a vrućinu i ladnoću narod u to doba nije merio. Kad je vrućina, raskomote se i razgaće, a kad je zima, obuku se kako treba. Trajala je zima nekad zapravo. Kad stegne s početka, ne popušta do proleća.

Kad je prava zima, ondak se gvožđe lepi za prste, ko da ima lepka na njima, a nije, samo je ladno. Kad je tako bilo, ondak se i divanilo da je ladno i da je napolju dobro steglo. Al se ni ondak niko zime bojo nije, ta di bi, zima dođe i prođe. Lepili smo kadgod i jezik za oluk. I oluk je bio gvozdeni, pa kad kogod nasloni vrčak jezika, a on se oma zalepi od ladnoće. Bilo je i onih neveštih, pa kad malko jače stisnu i duže drže jezik na ladnom, zalepi se zapravo. Ej, to je bila muka da se posle odlepi. Bez jezika čeljade ne ume da divani. Ondak taj samo mlatara rukama, mumla i pokazuje prstom na oluk i jezik. Puštali su ga malko da nauči kako treba i upamti, ondak neko otrči po vodu iz lonca što stoji u kraj šporeta, jedna cimenta od po litre bude dosta da se ugreje to parče di se onaj zalepio, da vrati jezik di mu je mesto i da upamti grešku.

 

tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...