ОГЛЕДАЛО, ОГЛЕДАЛЦЕ МОЈЕ
Кад смо били мали, учили су нас да има тамо неко чаробно огледало које увек говори истину, не лаже и разуме се у лепоту. Огледало које говори? Ајте, молим вас!
Ал’ тако је било, тако је писало и тако су нам читали, док нисмо и сами научили да сричемо слова па да проверимо да ли заиста читају како је написано. И писало је баш тако. Ено, пише и данас. Ваљда и данас деца верују као и ми, надам се.
Ми смо ома знали да то огледало није за нас: ем је било велико, ем тешко, ем га је користила зла маћеха. Наша мама је имала једно мало, канда да је било и малко окрњено, па можда зато и није умело да дивани, ал’ смо ми знали да је она најлепша на свету. Оно друго огледало што је на зиду висило, било је годинама високо од нас. Могли смо да му домашимо слику само кад се попнемо на хоклицу, па још станемо на прсте. Било нам је доста да видимо шишке, обрве и једно око, и то кад искривимо врат да још малко нарастемо пред огледалом.
Углавном се народ огледао у лавору. То је била најмирнија вода у свакој кући. Познаш ома ко се умива, кад се нагне над лавор и склопи шаке да зајтије прегршт воде да се умије богато. Ко је имо близу канал, бару, шарампов, бааању (у Банату), базене од кудељаре, Тису док се рано ујутро још није пробудила, јамураче где су черпић правили, кубике и још којекакве дунавце, рукавце и језерца, е тај је мого да се огледа и тамо, кад је мирна вода. Тако су нас и учили да гледамо помрачење Сунца. Гледали смо ил’ кроз парче гаравог стакла ил’ у лавор, да видимо како се оно огледа. Кад је могло Сунце, шта је нама фалило да и ми тако радимо?
Онда дође вашар. А на вашару свега. Дође и млого света, неки тргују, неки пазаре а неки кибицују. Долазили и лицидери, свашта су имали. Имали су коњиће с јахачима а преко тог што јаши била је налепљена његова слика. Леп ко на слики. Има капу, бич, чизме, дотеран ко за Врбицу. Па још весео и насмејан. Баш ко деран кад му купе коњића код лицидера. За девојчице је већ била друкчија понуда. Било је да се пазари за мале и оне малко старије, што су се већ девојчиле. Оним малим су куповали матера ил отац, можда и уја ил’ дејка, ко се већ на вашару затеко, а пазарили су им лутке лицидерске. И њи је разни било и свакојаки. Једне су имале слику девојке, дотеране, једне су биле клот, само нашаране, а оне најлепше су имале и огледалце. Једно мало, ћошкасто огледало, таман толко да стане на луткицу и да около буде лицидерска шара па да огледалце буде ко урамљено. Онда је свака така луткица имала и слику своје девојчице, кад се огледа. Е, оне старије, што ће и удаваче да буду, добијале су од момака лицидерско срце. У то доба срце је било непогрешив симбол љубави, што веће срце, већа нас и љубав везивала. Није требала посвета, на срцу лицидерском је било огледалце.
Момци су пре женидбе наруковали војску да служе, да се учовечају и да одуже дуг према отаџбини, па кад се скину у цивилно одело, да се жене. Сваки војник ЈНА био је дужан по ПеСу (правила службе) да има иглу, конац, чешаљ, уредно сложену марамицу и огледалце. Без тог се није могло у град, међу цивиле. Огледалца су била на патент, кад се она П дршка преклопи, могло је да се ослони на њу под углом и да стоји на неком столу док се војник ЈНА огледао. Имала су та огледалца и другу, војничку страну. С наличја је било стакло, а између огледала и стакла била је урамљена слика неке голишаве женске. Бар се тада тако мислило да изгледа голишава лепотица. Тек много година касније на дуплерицама се појавила сурова истина и показала шта су регрути пропустили живећи у заблуди са својим огледалцом, цео војни рок.
Мудри људи су навек диванили да су очи огледало душе. Ти што крију поглед, крију и душу. Нема ту огледања. После су изумели црне цвикере, па кобајаги терају моду, ал’ ми знамо шта заправо раде. Онда је дошло време да и пролетери имају велика огледала у својим кућама, баш као што је и трула буржоазија то имала, док се нова идеологија није обрачунала са њима и стала на пут тој декаденцији која угрожава светлу будућност. Огледала за пролетере су била прилагођена, скромнија, била су део намештаја у спаваћим собама и онако дрвено урамљена штрчала су скоро до прве штрафте под плафоном. У њих је стајао комплетан лик и фигура радника и трудбеника који су градили нову, светлу будућност, и неговали тековине НОБ.
Паори за огледала нису имали каде. Устајали су пре сванућа, легали кад се смркне, а дању радили и црнчили. Шта ће им огледало кад су и под руком осетили да су ознојани. У паорским кућама био је један рам с окаченим пешкиром, ома иза врата ладне собе. Сиротиња је имала обичан, а газдачки држач имо је округло огледалце, у дрвеном раму, резбарено.
Онда дође и то доба да се огледало покрије. Застре се лепим, уштирканим, тканим пешкиром. Нема слике у огледалу. Нема више ни тог што ће да га испрате из куће. Што се огледао, огледао се. Што се нарадио, нарадио се. Остаје још да се после њега поделе и да растрговче то што је стеко, па ко онда сме да се погледа у огледало, тај је имо чисту савест. После су направили и друкчија огледала, како се мењало и време и савест.
Има још једно огледалце, ал’ за њега треба младост и оштро око. Направи га роса, рано зајутра. Онда ваља поранити, па наћи лист с којег виси капљица росе. Ако се пажљиво загледате, у њој се види све около, све прошло и све што ће да дође. Е то је право огледалце које може да вам испуни жеље. Ко рано рани, три среће граби. Види се и тај текст у капљици росе, ко уме да чита.
