Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Palić – Suza sred ravnice

Selo moje: Palić

Ni manjeg jezera, ni veće priče. Ovde se već 170 godina dolazi iz Pešte, Segedina, Temišvara… A ko je u „ona vremena“ kretao put Palića, sasvim sigurno imao je debeo razlog za to. On je ovde vidljiv na svakom koraku

 

Kada smo otišli na Palić i rekli da pravimo reportažu za rubriku „Selo moje“, prva reakcija domaćina bila je: „Selo! Ajte, molim vas! Palić nikada nije bio selo“. Nekako smo ih utešili rekavši da naziv rubrike ne mora da znači da je zaista reč o selu. Uostalom, pod ovom firmom pisali smo i o Kikindi! E, tu smo ih odobrovoljili.

Uostalom, Palić nije ni selo ni grad. Palić je – Palić. Zapravo, ne postoji čak ni neko mesto s kojim bi se mogao uporediti. U Vojvodini sigurno ne. Kada govorimo o banjama, stvari su tekle tako da su u svim slučajevima prvo nastajala mesta, a onda oko njih ili u njima – banje. Tako je bilo u: Kanjiži, Apatinu, Vrdniku… Samo je u slučaju Palića bilo obrnuto. Diplomirani turizmolog Atila Dunđerski već dugo je čelnik preduzeća „Elitte–Palić“,  ispričao nam je sve po redu…

Još 1837. gradski lekari Subotice predložili su da se na obali sedam kilometara udaljenog jezera izgradi Kupatilo, znajući da su tamošnja voda i mulj zasigurno lekoviti. Godine 1845. pored kupališne zgrade izgrađena je gostionica Donja trščara.  To je bio temelj buduće banje. Oko nje će se, tokom vremena, formirati naselje koje danas poznajemo kao Palić.

Palic1To je, dakle, druga polovina 19. veka. Grade se posebne gostinske sobe i kuće, letnjikovci i vile imućnijih veleposednika, a Palić dobija banjskog lekara i inspektora. Subotički arhitekta Janoš Škulteti jedan je od onih koji su stvarali imidž Palića kao kupališta. Za njegovo ime vezuju se projekti nekoliko znamenitih palićkih vila i objekata izgrađenih u pretprošlom veku, a koji postoje i danas, kao što je bivša glavna zgrada kupališta, danas garni hotel „Park“ sa četiri zvezdice, iz 1860. Ova zgrada bila je namenjena imućnijim gostima i pružala za to doba visoki komfor. Za goste manje platežne moći izgrađen je hotel „Trščara“, s karakteristikama lokalne narodne arhitekture.

Izgradnjom železničke pruge Subotica-Segedin 1869. godine (deo magistrale Segedin-Rijeka), Palić se povezuje sa svim značajnijim gradovima Panonske nizije, u kojima se već vidi značajan razvoj industrije, trgovine, bankarstva… Ovo uslovljava nagli razvoj građanske klase, koja polako stiče naviku ispunjavanja slobodnog vremena putovanjima i odmorom. U pitanju su: Segedin, Budimpešta, Đer, Arad, Temišvar, Beč, Bratislava, Komarno i mnogi drugi manji gradovi. Uvedeni su posebni vozovi nazvani „vozovi uživanja“, Palic2namenjeni isključivo turistima i izletnicima. Iz Segedina čak i više puta dnevno. Broj izletnika i kupača do kraja veka popeo se na oko 50.000 godišnje. Palić se sa svojom ponudom predstavlja u Budimpešti na Balneološkom sajmu 1894. i Milenijumskoj izložbi 1896, a na Međunarodnom sajmu u Briselu 1897. godine.

Savet ministara Monarhije 17. novembra 1899. zvanično proglašava Palić banjom.

Grad je od Palića ubirao značajne prihode. Znajući da bez stalnog ulaganja, kako u infrastrukturu, tako i u suprastrukturu nema unapređenja ponude, a time ni daljeg razvoja, gradski senat 19. septembra 1905. raspisuje javni konkurs za obnovu turističkog dela Palića. Koliko se tada ozbiljno prilazilo izgradnji vidi se iz zapisnika sačinjenog prilikom ocenjivanja pristiglih radova, gde stoji: „Temelje budućnosti Palića treba postaviti za naredne vekove, a u veličini tog temelja ne sme biti greške”.

Od 23 pristigla projekta, za realizaciju je prihvaćen drugonagrađeni, a izradili su ga arhitekte Deže Jakab i Marcel Komor. Danas je Palić prepoznatljiv upravo po koncepciji uređenja centralnog turističkog dela i arhitektonskom nasleđu izgrađenom po ovom projektu:

Palic4Ženski štrand, muzički paviljon i vodotoranj, danas simboli Palića, građeni su u stilu secesije, preovladavajućeg pravca u arhitekturi krajem 19. i početkom 20. veka, i to u njenoj mađarskoj varijanti. Centralno mesto zauzela je Velika terasa s tipičnim sadržajima klasičnih kursalona toga doba, kao što su restoran, otvorene panoramske terase, balska dvorana, saloni… Žene i muškarci kupali su se u to vreme na odvojenim kupalištima. Otuda i nazivi Ženski i Muški štrand. Kompletno preuređen Palić s novim sadržajima, hortikulturnim uređenjem i infrastrukturom, zvanično je predat na upotrebu 1. septembra 1912. godine, kada se slavi dan grada. Ovo su bili najsvetliji trenuci u turističkoj istoriji Palića, koji se više nikada neće ponoviti. Ubrajali su ga u ekskluzivne banje, pomalo mondenske, s posebnom atmosferom i poznatim sportskim centrom. Za ono vreme odličan turističko-geografski položaj, lokacija između drugog i trećeg grada po veličini u tadašnjoj Mađarskoj, Segedina i Subotice, s jakim građanskim slojem, odlične železničke veze, lekovitost vode i mulja, opšta uređenost mesta i široka ponuda – omogućili su Paliću da postane značajno turističko mesto. Izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. godine turizam na Paliću skoro zamire. Oporavak je počeo tek posle Trijanonskog sporazuma 1920. godine, ali nekadašnji nivo banje više nije dostignut.

Palic3Šta se kasnije zbivalo priča nam Dragutin Miljković, koji je vodio javno preduzeće Palić–Ludoš, a nedavno je promovisao i svoju monografiju „Banja Palić“: Između dva rata situacija je bila slična i sačuvana je atraktivnost Palića, međutim, posle Drugog svetskog rata mesto za ekskluzivne goste pretvoreno je u radničko odmaralište. Tada je došlo do problema, jer nije bilo moguće tako vredne sadržaje pružati besplatno. Zato je Palić ruiniran i banja je prestala da postoji 1963. godine.

Šta nam je sada činiti? Miljković kaže da u celoj priči postoji jedna neverovatno srećna okolnost. Palić je preživeo dva svetska rata, menjale su se granice i države, ali je sve vreme njegovo arhitektonsko nasleđe ostalo praktično netaknuto! I to je ono što budi nadu. Pametnom strategijom, koja će uzeti u obzir da je prošlo vreme godišnjih odmora iz vremena naših roditelja, koji su podrazumevali letovanja od dve nedelje, i uz činjenicu da je Palić na savršenom pravcu puteva – stvari su gotovo definisane. Banje više nisu mesta za lečenje obolelih. To su moderne turističke destinacije, spa centri  u koje se dolazi radi prevencije oboljenja. Najčešće za vikend ili boravak od tri-četiri dana. Palić je u tom smislu idealan. I to je njegova budućnost.

Dragutin Miljković je južnjak iz Raške. I obožava Palić. Ne može to biti slučajno. Ovo mesto ima neku skrivenu magiju.

Pa otkrijte je onda. Gde god da ste, nije vam daleko. Ovoliko istorije na jednom dlanu teško je naći.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Atila Kovač

Možda vam se svidi...