Pekmez od šljivine kože
Veliki francuski filmski reditelj Žan Renoar, sin još čuvenijeg slikara Ogista, izjavio je pre pola veka nešto što zvuči gotovo nestvarno aktuelno i danas, kada živimo u ozračju civilizacije kakvu je on tada jedva mogao i naslutiti. Rekao je, dakle, Renoar da smo ušli u doba u kom ako prepoznaješ u sebi duhovnost i poriv da se u nju utkaš – možeš biti samo veliki umetnik ili pak ne biti ništa. Dakle: „U tome je veliki problem, jer se odbacuje mogućnost stvaralačkog čina u svakodnevnom životu, svakodnevnim radnjama, mogućnost koja, u stvari, neprestano postoji u svemu. U netehničkom dobu postojala je u običnim dnevnim postupcima, jednostavno u načinu na koji se potpaljivala vatra jutrom“. Upravo to.
Setite se vremena u kojem ste, koliko juče, posmatrali svoje bližnje, možda baš upravo svoje roditelje, kako se odnose prema kući, zemlji, hrani, drugim ljudima… Svaki čin, svaka reč, sadržala je u sebi jasnu praktičnu crtu, a opet bila kao nit u rukama prelje, upletena u tkanje neke više mudrosti, višeg reda koji nas je očuvao.
Atmosfera stvaralačkog življenja danas je prostor rezervisan za slikare, muzičare, književnike, dizajnere, arhitekte… I one koji im se zarad javne slike o samima sebi pridružuju time što izlaze sa gala koncerta, znajući ime izvođača, ali ne i dela koje su slušali, ili tako što kupuju knjige autora koje „treba imati“, unapred znajući da ih nikada neće pročitati. Poput Umberta Eka, na primer.
Samo doskora sve je bilo mnogo jednostavnije.Bilo je dovoljno živeti.I biti stvaralac.I biti umetnik života svakidašnjeg.I onog večnog.
Dovoljno je bilo ući u bilo koji, makar i sasvim prost dom i uveriti se u to. Recimo, sećate se iz škole ili davno pročitanih knjiga da su prve kulture, drevne civilizacije, negovale sećanja na božanstva plodnosti, zemlje i meseca. Ritam mesečevih mena bio je u tesnom odnosu sa „vremenom bdenja“ naših žena. To su bili oni časovi kada bi noću, skrivene od pogleda, kao u nekom tajnom ritualu tkanja i pređe samih niti sudbine – tkale, vezle, prele. U svetoj noćnoj tišini naših skromnih domova, hiljadama godina prenosilo se nasleđe čovečanstva, ne manje vredno od onog pohranjenog u bibliotekama. Da li ste nekada držali u ruci vezenu maramu ili stolnjak vaše bake ili majke? Ako jeste, možda ni sanjali niste da ste tog časa bili deo iskonske mitologije bez koje bi život sadašnji bio nemoguć.
Ili na primer, odnos poštovanja prema bašti, koja se oduvek smatrala ogledalom domaćina. U kuće nam nije ulazio svako.Zato je bašta bila pravo mesto.Ozbiljne antropološke studije dokazuju da je u korenu svega kult prirode.Uostalom, kaže se „rajski vrt“.Koliko je ovo važno za naš odnos prema životu i postojanju vidimo i po tome što su kao najtrajniji motiv asirsko-vavilonske civilizacije, iz koje je sve poteklo, ostali „Semiramidini viseći vrtovi“.Ovaj kult je kao arhetip nošen kroz vekove, iz jedne u drugu generaciju. I kao što ćete možda za slavu umesiti česnicu, a da zapravo i ne znate koja se velika biblijska priča krije iza te tako jednostavne radnje, tako nećete biti svesni poruke koju krije svaki cvet koji ste posadili ispred kuće. Naši stariji pažljivo su vodili računa o tome koje bilje stavljaju u prozor, koje ispred vrata, šta se seje u bašti, a šta nipošto ne sme.„Savršenstvo prirode, oličeno u biljnom svetu, sakralnom carstvu tišine“.U bilju se kriju duše predaka i umrlih.Ne postoji nijedan važan događaj, poput rođenja, venčanja, sahrane… koji nije vezan za bukete cveća i bilja, kao ritualnog znaka veze čoveka i prirode. Buket se baca na venčanju. Na Ivanjdan se kači iznad ulaznih vrata.Na poslednjem ispraćaju nosi se venac.Danas većina to radi samo da bi ispoštovala običaj. A svaki taj momenat ima nesagledivo dublje značenje izniklo iz sistema verovanja, bez kog ne bi bilo sveta u kom danas živimo. Vaši stari su, negujući dvorište i baštu u smiraje dana, to savršeno osećali.
A onda bi, s jeseni, taj godišnji ciklus sadnje, rađanja, sazrevanja i nestajanja, oličen u četiri godišnja doba – pretakali u peti. Svaka tegla, flaša, posuda… složena na policama, u onome što tako punog srca zovemo špajzom, čuvala je u sebi plodove voća i povrća koji bi se veštinom i ljubavlju za ukućane pretvarali u džemove, pekmeze, slatko… Sećam se svoje bake Marije, koja je, naravno, celog veka morala biti samo i jedino Mara, kako nam na odlasku daje teglu pekmeza, dok joj usne podrhtavaju od uzbuđenja. Kao da nam skida medaljon s vrata.Bio je to dar koji se poklanjao samo najbližima.
Kako i ne bi. Njena mati, i bar dvadeset generacija majki, bilo je u tom pekmezu od ugrubo ukuvanih šljiva. Kada bih ga jutrom razmazao po hlebu, pa ugledao rapavi sloj šljivinih kožica – bio sam ponosan na svoju porodicu, verovatno kao oni koji su u familiji imali prvoborce i visoke oficire.
Bila je to najviša umetnost.Umetnost življenja.U svemu je bila simbolika skrivenog govora. U rasporedu predmeta u sobi, u načinu na koji su posluživani gosti, u našim kapijama, vencima paprike i belog luka, u načinu na koji smo se obraćali jedni drugima…
Danas kada imitiraju govor ljudi iz mog zavičaja, rečenicu počinju karikaturalnom afektacijom: „A jelte, moliću fino…“ Što je valjda danas smešno. Pa je l vi shvatate da je taj moj, kazujući „moliću fino“, tražio time dozvolu da vam se obrati! Ljudi se poštuju! U svetu iz kog on dolazi čovek je svetinja.I šta je tu smešno?
Kada sam ranih osamdesetih upisivao književnost na Filozofskom fakultetu, moja baka Mara se jako plašila da od mene nikad neće biti „redan“ čovek. „Mile, ja ti kažem, ovaj će tebi postati umetnik“, govorila bi mom ocu oborene glave, zamišljeno gledajući u čvor na marami.
Ni slutila nije da je ona zapravo bila – mnogo veći umetnik od mene.
