Socijalni zubi
Bilo je to ono vreme kad su ljudima zubi služili da grizu a da ne ujedaju, da se smeju široko i da imaju čime da sažvaću sve te blagodeti koje je sloboda donela. U preporodu i bratstvu i jedinstvu, slogi naših naroda i narodnosti, složno su se pridružili i ti socijalistički zubi.
Nije se narod kezio da bi zube pokazivao. Nit je imao zašto, nit je imao na koga. A nije se ni smelo. Da je gogod i probo tako štogod, izbili bi mu i te socijalne, časkom. U to doba je socijalno, zdravstveno i redovna plata bilo mnogo više nego samo stih u pesmi ispevanoj nekoliko decenija kasnije. Socijalno je moglo sve i bilo ga je za sve. Tako su vredni radnici, trudbenici, udarnici, penzioneri i heroji svoje treće i svake sledeće zube pravili preko socijalnog.
Prve, one mlečne, povadili su im il prstima il na konac pa konac vežu za kvaku i kad kogod otvori vrata, za vratima ode i zub. Mladi pioniri i pionirke, članovi Saveza pionira, položili su zakletvu državi još u vreme mlečnih zuba i tu više nije bilo šale i pitanja odanosti, hrabrosti i principima da mlečne zube zamene onim trajnijim. U to doba pilo se mleko redovno pa su i zubi jaki bili i kalcijum je garantovao bolje sutra.
Svako vreme ima svoje junake. Upamćeno je da su živeli u to doba neki ljudi koji su jeli žilete za brijanje, jedan je pojeo ceo bicikli. Pravi bicikli, gvozdeni. Al taj je imo i zube i jaku kiselinu u želucu, da svari i gvožđuriju. Bilo je i onih što su pravili lumperajke u bircuzu pa kad im bude malo lumpovanja a oni uzmu pa grizu i žvaću čaše ko što bi jeli i svilene bombone, da su trezni. O orajima da i ne divanimo. Кo je imo slabije ruke da tako polupa oraj o oraj, taj ih je krckao zubima. Al najveća opasnost i onda a i sad je bila i ostala koštica u štrudli od višanja, nedeljom il državnim praznicima. Ta je umela da napravi čudo i da pokrja zub. Desilo se i onda da promaše koju višnju, makar što su ih reduše cepale ručno, bilo je da ostane koštica. Bilo je i kusuranja posle al to je bilo doba kad se mislilo samo na bolje sutra i u to doba je još važila poslovica da je batina iz raja izašla.
Znalo se i ranije da dolazi novo doba za zube, najavio ga je svojim podvizimajoš uoči rata akrobata i atleta Dragoljub Aleksić kad je preleteo iznad Beograda okačen o avion. Za to parče kaiša na kojem je visio, drug Aleksić se držao samo zubima što je dokumentovano i fotografijama sa lica mesta i u filmskom žurnalu a i iskolačenim očima sveta koji je to sa zemlje gledao i navijao da drug Aleksić istraje i srećno im se vrati. Tako je i bilo, al umalo da strada. I onda, kad je sleteo, sve novce što je dobio on je poklonio u dobrotvorne svrhe. Posle rata je bilo svakojako al se izvuko da ne robija i nastavio je po svom, da bude svima uzor i u životu i u bioskopu.
Onda su došle slatke godine. Stigle naše, fabričke, socijalističke, radničke bombone i čokolade. Nije narod više pevo pesmu „avione, baci nam bombone“. Nisu naši saveznici ni smeli da lete iznad naše otadžbine tek tako, kobojagi bacaće narodu jaja, čokolade i bombone iz aviona a ovamo će da špijuniraju šta smo sve napravili i šta sad imamo. Imamo i naše čoklade, naše bombone a i naša jaja, pa ne damo više da nam rade šta oni hoće.
I kako to biva, narod ko narod, voli da preteruje pa navali na slatko i krenu zubi da se kvare i ispadaju. A socijalno šta će, lepo napravi propis, svi koji oće nove, treće zube koji slede posle drugih koje nam je dao Bog (al ga oni u to doba nisu ni spominjali) neka se jave njima u socijalno. Onda oni udese da ti zubi budu fraj i da svako ko ih dobije pa kad mu zabari završe sve probe i nameste ih, ima pravo da ih nosi kući i da ih samo on koristi. Cvikere su mogli da koriste njih nekoliko, kome god su godile da bolje vidi kroz njih ali su socijalni zubi u socijalizmu i komunizmu bili prva privatna svojina.
Iako je i krštenje bilo rizičan čin u to doba i moglo je da se tumači kao atak na državno uređenje, prvo krštenje u novom uređenju je bilo baš njihovo. Кrstio ih narod da se zovu Socijalni zubi. Кo je hteo da ima zlatne, moro je sam da doplati još malko ali Socijalni su bili fraj, na račun države.
Кad padne noć, radničko društvo se odmaralo za nove radničke pobede. Odmarali su se i Socijalni zubi. Imali su svoju čašu u kojoj su spavali, duboko u vodi. Tako se narod postepeno i naučio da drži vodu u ustima i kad je dan.
Ujutro kad porane i kad skinu nec sa kose i poprave talasastu frizuru, namontiraju i Socijalne i pravac na poso. Ići na poso u to doba je značilo i raditi. Do doručka im se umore i ruke i noge a samo Socijalni zubi čekaju svojih pola sata za doručak pa da daju svoj doprinos obnovi, boljem sutra, očuvanju tekovina, sloge i još za razloge mnoge.
Drugačije se danas živi, imamo svega i u izlogu i u radnji. Istina je da nam fale zubi al i tako krezubavi se ujedamo. Кad bi svi opet bili jednaki i svako imao po trideset dva komada možda bismo se opet voleli. Nikad to nećemo znati ako ne probamo. Makar i unatraške, prvo da se volemo. Možda će nam treći zubi sami izrasti. Il makar samo umnjaci. Čuda se dešavaju.
