Postoji u našem narodu izraz „slatke muke“. E pa ako do sada niste znali kako on izgleda u praksi, izvolite na seosku slavu Duhove, doći u Vladimirovac i Seleuš! To što će vam se tom prilikom dogoditi jeste najbolji primer „slatkih muka“ za koje znamo. Dakle u istom trenutku, u Vladimirovcu se na udaljenosti od stotinak metara organizuju „Pasuljijada“ i „Štrudlijada“. A samo kojih 15 kilometara dalje u Seleušu, na drugu stranu od Alibunara, počela je velika „Gulašijada“. Pa ti budi pametan! Hajde još
nekako, štrudla se može zapakovati pa poneti, ali šta ćemo sa pasuljem i gulašom. Za pravog gurmana to je večita „mrtva trka“.

Mi smo se odlučili za izbor koji nam se nekako učinio najlogičniji. Počeli smo od takmičenja u spremanju domaće Vladimirovačke štrudle. Prepustili smo se „Vrednim rukama Banata“. I nismo pogrešili. Ovdašnje Udruženje žena osnovano je 2011. godine. Zaista su besprekorno organizovane. Na početku se o svemu najviše starala predsednica Udruženja Minerva Gilezan, koja je u u međuvremenu tu ulogu prepustila Viktoriji Sekešan. Kao što je i red, gotovo ne čekajući da im postavimo pitanje, žene iz Vladimirovca predstavile su se na najlepši način. Svakog ponedeljka sastane se njih dvadesetak, a ima ih znatno više. Neguju tradiciju i umeju da pletu, vezu, upredaju vunu, slikaju na staklu, prave narodne nošnje. Sve što znaju umeju i da predstave drugima. Na primer, bile su druge na Međunarodnom „Sajmu hrane i pića“ u Beogradu. U Rumuniji su bile prve. Ponosne su na svoju manifestaciju „Dunja i plodovi jeseni“. Naravno, veoma im je stalo i do „Štrudlijade“ koju uvek osmisle na drugačiji način. Iako štrudlu mogu da naprave sa čokoladom, rogačem, sirom, pa ih je prošle godine bilo 17 vrsta… ove godine odlučile su se samo za cimet i mak. Prema opštem mišljenju, najbolje štrudle napravile su Bosiljka Glumac, Dojna Margan i petogodišnja Lara Jerina. Za budućnost dakle, brige nema.

A onda smo iz prostorije bivše apoteke, u kojoj se odigrala „Štrudlijada“ sišli ispred Lovačkog doma Vladimirovac. Nismo morali nikoga da pitamo kuda da idemo. Bilo je dovoljno da pratimo žagor i muziku. I zaista… Predsednik Saveta Mesne zajednice Zoran Maksimović morao je da nas zagrli, ne bi li nam dovoljno razgovetno poželeo dobrodošlicu. Veselje je sve vreme bilo na vrhuncu. Shvatili smo da je na vladimirovačkoj „Pasuljijadi“ druženje najvažnije. Najveseliji bili su gosti iz Rumunije. Kao da su naslutili ishod takmičenja. A pazite, takmičilo se 35 ekipa, najviše do sada. Prema oceni žirija, prvo mesto (i kao nagradu roštilj, kotlić i pehar) osvojila je beskrajno raspoložena ekipa iz Rešice. Fudbalskim žargonom rečeno, nije se još ni sačekalo da „sudija svira kraj“ a svi prisutni uhvatili su se u kolo. Banatsko, užičko ili rumunsko. Ovde za to niko nije pitao.

A onda smo se otisnuli na put dug čitavih 16 kilometara. Usput smo predahnuli u Alibunaru… “Gulašijada“ u Seleušu. Kažu nam ovde da selo „na spavanju“ ima 800 stanovnika. Ubeđeni smo da ih je u tom trenutku toliko bilo i oko kotlića koji su poput stare lokomotive, purnjali u crkvenoj porti. Tvrde nam da je ovdašnja „Gulašijada“ posle one u Debeljači, najveća u čitavom Banatu. Domaćin Milan Orlić kaže nam da je stvar otišla toliko daleko, da će u buduće, ograničiti broj ekipa na 50. Dok čekamo proglašenje pobednika, sa Milanom o svemu pričamo. Kaže nam da u Seleušu dobru kuću možemo kupiti za 5.000 evra. I to nas ne veseli. Drag nam je ovaj frtalj Banata pod čijim nebom stojimo. Nadu uliva sve opipljivija slutnja, da bi upravo ovde mogao prolaziti budući auto-put koji bi spajao Beč i Temišvar. Pričamo o tome kako se kuća od naboja ali sa 80 ari placa, trenutno može kupiti za 2.000 evra. Doći će dan kada će samo ta silna zemlja biti ozbiljan kapital! A onda se vraćamo gulašu… Majstori varjače u ocenjivačkoj komisiji, na mikrofon govore kako treba „smanjiti lukac a upotrebiti veštine“. Jeste da je kvalitetna crvena paprika 3.000 dinara za kilo, ali na kraju se pokaže da vredi mnogo više od one koju prodaju za duplo manje novaca a ne znaš da li je u njoj mleven crep ili tucana cigla. Žiri na kraju poručuje takmičarima: „Mante se pekmeza, majčine dušice i lorbera“! Na kraju se ispostavilo da su ova uputstva najbolje shvatili Saša perišić iz Banatskog Karlovca, Mile Đapa iz Seleuša i pobednik Gabrijel Carina iz Jankovog mosta.

Red je bio da posle štrudle i pasulja, koštamo nešto od tog silnog gulaša. E tada smo zaista shvatili, šta su to „slatke muke“.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansira Opština Alibunar.

„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak NA DUHOVE – KADA BANAT ZATREPERI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Trebalo je zaista imati mnogo znanja, mašte i radoznalosti, pa pronaći 175 ličnosti, životom ili delom neizostavno vezanih za Vojvodinu, koji pri tome imaju i šta da kažu. Uspeli smo u tome. Intervjui koji su za ovih 14 i kusur godina obeležili ove strane, jesu svojevrstan leksikon Vojvodine koja je bila, jeste i biće. Samo s jednim razgovorom nisam žurio. Znao sam da me čeka. Kopati brazde po ravnici, a preskočiti onu koju punih 50 godina erupcijom svog umetničkog izražaja krči Giga Đuragić Dile, bilo bi doslovno neumesno. Diletov trag ravan je onom koji u dubokom snegu ostavlja usamljeni šetač. Osim što ne možete da ga ne primetite, lakše vam je da hodate ako u njega umećete vlastite stope. Čovek koji je rođen na istom komadu ravnice kao i ja sam, književnik Dragomir Popnovakov, zapisao je: „Đuragić je danas genetski pesnik zemlje i svih njenih mena, kroz godišnja doba i smene boja. S puno osećajnosti i stišane žudnje, on slika pretežno ravničarske pejsaže, otkrivajući na svojim platnima vedrinu i sva koloritna lica svog unutrašnjeg panteističkog boga. A to su crne ugari, oranice, lenije, kukuruzišta, žitišta, suncokreti, blagi obrisi salaša, okrečeno voće, drveće u daljini… Taj osvojeni panteistički beskraj, dalji od svakog očinjeg vida, jeste i najlepša metafora vojvođanske duše, koju Giga Đuragić smireno i polagano dostiže“. I eto tako, dočekasmo Dileta.

Reklo bi se da se sve ono što naša civilizacija radi u poslednjih vek i po, može svesti na pokušaj čoveka da se emancipuje u odnosu na prirodu. Da je zauzda i njome zagospodari. To radi s tolikom snagom i strašću, da bi se moglo naslutiti kako veruje da ga na kraju tog puta čeka besmrtnost… Vi, međutim, čitavog svog stvaralačkog veka hodate u obrnutom smeru. Vraćate se prirodi u kojoj tražite smisao i inspiraciju. Koliko ste svesni ovog „obrnutog“ promišljanja?

Svojim rođenjem nasledio sam sve ono što su imali i sa sobom nosili moji preci, dedovi, pradedovi, i svi oni koji su na ovoj ledini rođeni, odrastali, živeli i umirali. Ta nasleđena iskustva i saznanja, koja se prenose s kolena na koleno, oblikovala su moj život i rad. Ljudi koji me okružuju i ja vodimo gotovo istovetan život – samo na drugačiji način obrađujemo zemlju i njivu. Taj malo drugačiji modus rada ne dozvoljava mi da budem pasivan, inertan – kako sunce, kiša i suša utiču na zemljoradnike, tako utiču i na mene – njihove strahove doživljavam i ja – i to me održava u normali. Živeći ovde, stekao sam duboku, skoro genetsku vezanost za prirodu. Svaki budan momenat provodim u posmatranju i čitanju prirode. Prepoznajem njene mene, sve promene, godišnja doba. U svom radu koristim to što vidim, poznajem i prepoznajem. Osećam da ta iskustva ostaju duboko u meni, i volim da mislim da kroz svoju umetnost transponujem prirodu i njenu moć. Prirodu ne imitiram – to ostavljam fotografima – već kroz sopstveno životno iskustvo i umeće kreiram svoju predstavu prirode. Možda nije čudno što mi se monografija povodom 50 godina umetničkog rada naziva baš „Istinitije od stvarnosti“.

Još vas jedna stvar na nivou likovnog izraza čini pripadnikom kruga koji je već dugo u defanzivi i povlačenju. Čitava umetnost, ne samo likovnost, najmanje pola veka divi se destrukciji lepog. Nekritički se slave instalacije, performansi, a podžanrovi manifestacione umetnosti dobijaju ikonografski značaj. Vi međutim i dalje tragate za najpotpunijim izrazom estetike lepog.

Shvatio sam da destrukcija i uništavanje lepog, što je postalo često, u isto vreme uništavaju i našu duhovnost. Pobornik sam umetnosti lepog i ljuti sam protivnik novih tendencija koje pominjete. Umetnik ima svoj zadatak – da utiče na svoju okolinu time što je poštuje i prikazuje lepotu života. U ljudima, običajima, odelima, pejzažima… Trudim se da lepotu svugde vidim i da se u potpunosti vodim tim principom, te da to prenesem novim generacijama.

Osećaj zavičajnosti nesumnjivo vam je važan. Iz vlastitog primera znam da se prečesto insistiranje na zavičajnoj tematici tumači odsustvom interesa za univerzalnim, ili, što je još gore, prišivaju mu se atributi patetičnog, „nižeg“ izraza. Kakav je u ovom svetlu vaš odnos spram zavičajnosti u umetnosti?

Rođen sam u paorskoj familiji. Otac Stevan, kog su zval Čika, bio je povrtar. Na svojoj zemlji sadio je patlidžan, papriku, pasulj, pomalo šargarepe i zeleni. U ritu smo imali dolap kojim smo navodnjavali zemlju. Ja sam kao dečak kandžijao konja koji je povazdan hodao u krug. Četiri puta nedeljno išli smo na pijace u Karlovce i Kovilj. Pomagao sam roditeljima i stajao za tezgom. To me je odmalena naučilo ophođenju s ljudima. Tu sam stekao osećaj za razgovor i poštovanje drugih. Opet, pročitao sam negde da je Milan Kašanin zamerio Lazi Kostiću što je pisao o crkvi Santa Maria della Salute a nije opisao manastir u Kovilju. Ne želim da mi tako nešto bude zamereno – uostalom, jedan Pariz ima mnoštvo umetnika koji će ga ovekovečiti – Kovilj ima mene i još šačicu ljudi. Kada sam provodio vreme u Parizu, devedesetih, pitali su me odakle sam.
„Kovilj?“, pitali su, „Gde je to?“ Moj odgovor je uvek bio: „Kovilj… Pa Beograd vam je pored Kovilja“.

Gotovo od samog početka stvarate uz epitet slobodnog umetnika. To, pretpostavljam, znači da ste sve vreme, uz traganje za idealnom duhovnom vertikalom, morali da tražite i potvrdu na tržištu. Koliko su ova dva imperativa pomagala ili smetala jedan drugom?

To što sam bio „slobodnjak“ mi je pomoglo. Finansijski je bilo teško, naravno. Iako sam ponekad morao da radim poslove sa strane da bih othranio porodicu, imao sam vreme koje mi treba da sve duboko proživim i iskusim. Zbog ovog statusa zadržao sam luksuz da se bavim svojom umetnošću iskreno i u potpunosti. Osećam da je ovo luksuz, jer primećujem da je nekim kolegama radno mesto stvorilo vrstu sigurnosti koja ih je odaljila od umetničkog izraza. Danas sam zadovoljan što publika prepoznaje vrednost mojih slika. Izgleda da se može i preživeti i ostati svoj. Najlepši kompliment mi je reč prijatelja i kupaca koji kažu da im moja slika na zidu donosi mir. Kad dođu kući, pa sa zida osete delić moje energije. U tom momentu, moja umetnost je ispunila svoju misiju.

Trenutno se nalazimo u, kako volite da kažete, „rustičnom, prirodnom ambijentu galerije u Kovilju“. Koliko vam znači ovaj prostor?

Moj kolega i prijatelj Jeremija iz Pećinaca mi je rekao nešto mudro: „Nemoj verovati nekome ko ti kaže da je umetnik. Idi kod njega kući, vidi gde i kako živi, pa ćeš znati koliko umetnosti ima u sebi“. U neku ruku, okruženje definiše umetnika. Tako i mene ova kuća, galerija i atelje definišu. Evo, možete i sami da vidite. Trenutno imam četiri izložbene postavke, koje, važno mi je, nisu samo moje. Tu su i moji ateljei, u kojima radim u zavisnosti od doba godine. Naravno, biće ovde i moj legat, galerija u kojoj će trajno biti izložene moje slike i tapiserije. Nadam se da će on jednog dana biti značajan mojoj deci koja će o njemu brinuti, ali i ljubiteljima umetnosti iz Kovilja, Novog Sada, pa zašto ne – i turistima koji će dolaziti s drugih strana. Obilazeći manja mesta sa sličnim legatima, pre svega po Vojvodini, uverio sam se, nažalost, da se mi prema ovakvim pričama još uvek odnosimo prožeti nekom letargijom, poluzainteresovani. Imamo sjajnih umetničkih postavki koje niko ne obilazi, jer se niko nije ni potrudio da ih približi ljudima. Bezbroj je primera koji pokazuju da ne umemo da cenimo ono što imamo. Verujem ipak da će ovaj frtalj koviljske ravnice u Petra Drapšina 11 imati drugačiju sudbinu. Ovo je oduvek bila domaćinska kuća, u kojoj su se ljudi rado dočekivali. Dobrodošli ste. Sada i navek.

Umetnicima se nekako olako pripisuju sujeta i stvaralačko samoljublje. Vi ste, međutim, organizovali na desetine likovnih kolonija na kojima su se okupljale stotine umetnika. U ovom prostoru rado izlažete tuđe postavke. Da li to znači da ste lišeni te naširoko opisane umetničke sujete?

Grupne kolonije brojim u stotinama, volim da ih organizujem i da učestvujem u njima, uživam u umetničkom okruženju i ljudima, pogotovo umetnicima. Kad sam počinjao da se interesujem za slikarstvo, kao dete sa sela u ono vreme imao sam problem da pristupim informacijama i da naučim nešto praktično. Pisao sam mnogim poznatim umetnicima, želeo da posetim njihove ateljee i da od njih učim, a dobio sam odgovor jedva na nekolicinu tih pisama. Tada sam odlučio da ću se uvek naći mladim, talentovanim ljudima, koji žele da uče. Njima su moja vrata uvek otvorena.

Nekada sam držao školu crtanja i slikanja, i danas sam ponosan i srećan kad bivše učenike pozdravim kao kolege. Dajem sve od sebe da budem svestan – ali ne sujetan. Poštujem svoje kolege i uvek imamo korektan odnos, pa i kad njihovo stvaralaštvo nije ona vrsta umetnosti koja mene pokreće i koja mi prija. Ukratko, nisam ni egocentričan ni ekscentričan.
Nedavno se pojavila kapitalna monografija posvećena vašem stvaralaštvu. Koliko vam je kroz vreme bila važna javna recepcija vaše umetnosti?

Ljudski je da čoveka raduje kad je njegov rad prihvaćen. Kroz svoju karijeru, svaki put kad se o mojim slikama i izložbama pisalo ili pričalo u medijima, dobijao sam podstrek i novi elan za umetničkim radom. Tako je i sad – ponosan sam na svoj rad i bez toga, ali pozitivni komentari me uvek guraju napred.

Jedan čovek od pera odavno je rekao da se Vojvodina nalazi u „ispregnutim kolima“. Već sam podatak da nam je velik broj sela dramatično opusteo o tome dovoljno govori. Mi smo uradili šta smo znali i umeli s onim što smo dobili od starijih. Ko će nas naslediti? Postoji li nešto „istinitije od stvarnosti“ što nam može doneti budućnost izvesniju od ove koju sada naziremo?

Imao sam tu sreću da se rodim u jednostavnije vreme. Mogao sam da živim skroz u skladu sa prirodom. Sada imam 76 godina i smatram da sam proživeo jedan lep život, punim plućima. Nove tehnologije i stil života me ne privlače. Najtužnije mi je ovo ekstremno uništenje prirode, ako to ne zaustavimo – budućnosti možda i nema. Ja više volim oker, braon, žuto, pa i sivo – ali plavetnilo i zelenilo naše zemaljske kugle je nezamenjivo. Na samom kraju kapitalne monografije posvećene jubileju pola veka mog stvaralaštva, prisetio sam se kako sam sedeo u Malagi, na klupi sa Pikasovim spomenikom, pred njegovom rodnom kućom. Konstatovao sam kako „niko nije prorok u svom selu“. Shvatio sam da ni od Pikasa njegova Malaga nije kupovala slike, kao što ni moj grad nije od mene. Na dan kada je Pikaso preminuo, maja 1973. godine, otvorena je moja prva samostalna izložba u Kovilju. Ovaj čin nas je povezao za sva vremena. Njemu u čast, svoj potpis na slikama stilizovao sam tako da liči na njegov. Gledao sam Pikasove slike u raznim muzejima… priznajem da izuzetno cenim El Greka i Karavađa… ali najviše volim Van Goga i Savu Šumanovića. Živim u vremenu s kojim se nisam uvek slagao, a nadam se i priželjkujem da će se ambijent za moje potomke promeniti, da će oni živeti u boljem i lepšem okruženju.
Imate li neki životni stav kog se držite sve vreme? Neki stav, osećanje ili misao bez kog naprosto ne biste mogli?
Ceo život sam voleo ljubav. Tu reč, to značenje, to me održava, nosi me sa sobom. Volim moju decu, svoju porodicu, volim ljude, prirodu, okruženje – volim da volim, i to mi daje snagu!

Antrfile:

Nisam od onih koji veruju da umetnost nastaje samo u trenucima inspiracije. Čitavog života imam ustaljen raspored. Ako sam u Kovilju, ujutro u kafani pijem kafu i pročitam novine. U Novom Sadu radim to isto, ali u drugom ambijentu. Onda dođem u atelje. Povučem makar jednu liniju, a za njom uvek dođu i ostale. Radim do dva-tri po podne. Onda je vreme za ručak i odmor. Kasno popodne u gradu šetam, a na selu radim oko kuće ili u bašti. Bio sam u Parizu, na Monmartru, i svukud još, ali nikada nisam bio boem. Video sam mnogo velikih ljudi s niskim strastima. Nikada me to nije privlačilo.

Izvod:

Kad sam počinjao da se interesujem za slikarstvo, kao dete sa sela u ono vreme imao sam problem da pristupim informacijama i da naučim nešto praktično. Pisao sam mnogim poznatim umetnicima, pitao ih da im posetim ateljee i da od njih učim, a dobio sam odgovor jedva na nekolicinu tih pisama. Tada sam odlučio da ću se uvek naći mladim, talentovanim ljudima koji žele da uče. Njima su moja vrata uvek otvorena.

Biografija:

• Rođen 17. aprila 1946. u Kovilju.
• Višu pedagošku školu – likovno vaspitanje, završio je u Novom Sadu.
• Od 1970. do danas radi kao slobodni umetnik.
• Bavi se slikarstvom, tapiserijom i drugim umetničkim disciplinama.
• Priredio je 105 samostalnih i učestvovao na preko 850 kolektivnih izložbi.
• Organizovao i učestvovao na preko 250 likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu.
• Godine 1987. osnovao je likovnu koloniju u manastiru Kovilj.
• Iste godine boravi u Parizu i deli atelje sa Jozefom Klaćikom. Izlaže na dve izložbe u Bretanji. U Parizu će boraviti i dve godine kasnije.
• U rodnom Kovilju inicira i osniva: AKUD „Laza Kostić“, Turističko društvo Kovilja, „Likovnu koloniju Kovilj“, Tamburaški memorijal „Vasa Jovanović“, Spomen i etno kuću „Ilija Nešin“ i još mnogo toga.
• Za svoj stvaralački rad primio je 26 nagrada i priznanja.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas

Članak Giga Đuragić Dile: BRAZDA U RAVNICI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

I tako je počelo!

Kada se maja 2008. pojavio prvi broj „Magazina“, imao sam neki nejasan osećaj da mi je čitava priča toliko velika i važna, da mi u njoj nedostaje moj lični pečat. Kao posledicu te želje, već krajem jeseni, napisao sam prvu „Vojvođansku fenomenologiju“. Tek kada sam se potpisao pod tekst „Sajber svet i pradedine papuče“, shvatio sam da se zapravo upuštam u avanturu! Hteo sam da progovorim jezikom nekog ko je još pre 200 godina zanjihan na gruntu sela Nadalj i za koga je Vojvodina mnogo više od nazdravičarskog, crvenog slova u kalendaru. Da u potrazi za istinom o nama ovakvima kakvi jesmo, ne idem nipošto daleko, ali svakako duboko. A tu je najvažnije bilo izbeći bilo koji od stereotipa. Ne zna se koji je od njih više pogrešan.

Onaj ko govori o Vojvodini u sferi političkog pojma, već na samom početku ulazi u ozbiljan problem. Kako insistirati na njenom kontinuitetu a ne pomenuti to da je u njenom sastavu sve do aprila 1945. bila i Baranja? Svaka dalja rasprava na ovu temu odvela bi nas predaleko. Nekima je zato draže da o ovom delu panonske ravnice divane kao o geografiji. Pogled koji puca unedogled, dok ti nad glavom plovi plahta od oblaka, koji izgledaju kao da je domaćica izvrnula vanglu u kojoj je do tada mutila šnenokle. I to je ste tako. Ali, priznajmo pošteno… Po čemu su ta naša ravnica i nebo – drugačiji od onoga što se da videti u Slavoniji, Mađarskoj, Mačvi ili rumunskom delu Banata? Ni po čemu. Opet, da se u našoj priči pozivamo na fenomen jedinstvene kulture, naprosto ne ide. Svako stvara u okrilju svog maternjeg jezika i tako treba da bude. Konačno, još mi je i najmanje simpatično beskrajno insistiranje na tome da se čitava Vojvodina smesti u tesnu fioku nekakvih „etnololoških“ igrokaza. Tu mislim na ono kada Lalu i danas zamišljamo u širokim, belim lanenim čakširama, s prslukom i šeširom, dok oko njega trčkara pulin. Pri tome taj Lala čim otvori usta, krene da se „ači i beči“ poput junaka iz Sremčevog pripovedanja o pop Ćiri i pop Spiri. Danas već apsolutno svako od nas u džepu nosi mobilni telefon preko kog u realnom vremenu prati dešavanja u čitavom svetu. Onom svetu koji se sprema da koliko narednih meseci krene na intergalaktičke letove. A Lala se sprema da krene iz Žablja za Čurug sve se femkajući kao u Sterijinim komedijama. To neobavezno lakrdijanje može biti duhovito, ali svakako ne odgovara istini u kojoj svakidašnjica naš ovdašnjih odavno jeste.

Pa šta je onda Vojvodina prava? To je pitanje na koje sam na upravo ovim stranama, uporno tražio odgovor. Pokušavajući da najpre dođem do neke prihvatljive definicije Vojvodine, a da onda, kao kada čistimo luk, skidam slojeve predrasuda i predubeđenja ne bih li došao do onoga što nas zapravo suštinski određuje. Tako je nastalo oko 170 priča. Tako su nastale knjige: „Čelobašte“, „Male vojvođanske priče“, „Čudo u Čibu“, „Priče ravnice“, Priče iza firange“… sve do knjige koja će upravo ugledati svetlost dana, a koja sve te priče antologijski smešta u korice sa simboličnim naslovom „Na kraju početka“. Mnogi su me usput pitali imam li neki moto kojim se sve vreme rukovodim. Odgovarao bih da imam jednu meni dragu, kažu, autentičnu vojvođansku poslovicu. Nastala je u vreme kada je svilena buba gajena širom Banata, i kada se u Beloj Crkvi određivala cena svile na evropskim berzama. Ona kaže: „Strpljenje i dudov list – pretvori u svilu”! Ipak, volim i one mudrosti koje čovek pokupi sam, u skitnji po ravnici. Tako sam negde sreo čoveka koji mi je pričao da obratim pažnju na dve česte travke na našim livadama. To su krpiguz i popino prase. Prvi ti se zalepi za čarapu tako da ga ručnim prebiranjem jedva skineš. Naprosto uđe u teksturu onoga za šta se zakači. Na trenutak pomislite da ste u nevolji. Onda shvatite da je ova diskretna, ružnjikava travka, koja se trudi da ostane neprimetna, zapravo potpuno bezazlena. Popino prase je nešto sasvim obrnuto. Ono je živahno i susretljivo do te mere da gotovo nema deteta kojem nije poslužilo kao igračka, i koje ga nije propustilo kroz spojene dlanove. A zapravo, iza ove bezazlenosti krije se opasnost. Ako bi, ređe detetu, češće nekoj životinji, popino prase ušlo u uho, tako zabodeno u „kontra” smeru, u kom ga je gotovo nemoguće izvaditi, umelo je da dovede i do smrtnog ishoda. Zato kada nekoga upoznajete, obratite pažnju da li je taj neko sličniji krpiguzu ili popinom prasetu. Tih i neupadljiv – ali bezazlen. Ili simpatičan, razigrani laskavac, koji će vas pre ili kasnije uvesti u kakvu nevolju! Ko bi rekao? Lekcija o životu nalazi se odmah tu, kraj naših nogu. A u prologu „Priča ravnice” stoji rečenica: „Ne moraš biti ni svetac ni mudrac da bi istina ušla u tvoj život”. Uvek sam prepuštao ljudima da sami odaberu koja im je od ove tri misli najdraža.
I da ne zaboravimo… Pisana istorija našeg postojanja pod kapom nebeskom traje već 7.000 godina. I uvek, ali baš uvek, svaki kraj je bio novi početak. Tako je i sada. Na drugom mestu, u drugim okolnostima, ali svakako idemo dalje. Suviše je sve ovo ozbiljno da bismo stali. Tek smo na kraju početka.

Tekst: Ilija Tucić

Članak NA KRAJU POČETKA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Наша, ова обична и најдража учитељица, учила нас да су још кадгод, тек кад су почели да праве Египат, наумили да направе и папир. Диванила је да је то било чудо невиђено кад су се сетили да покосе травуљину у баруштини, па да од ње направе артију. Тако је и било, само што они нису знали да се то зове артија и да ће је после и код нас прекрстити да се слично зове ко и код њи. Они су то звали папирус, а ови наши што су покрштавали језик кумовали да се не зове артија већ папир, то им било слично ко оригинал.

Здраво млого је времена прошло док артија није стигла до нас. Е, ал’ нисмо ми чекали артију па да тек на њој почнемо да пишемо. Знали смо ми како је прошла та њина артија од шаше, смотана у свитке, кад је планула библиотека у Александрији. Све очло по очину, часком. Изеш га, нису имали ДВД, ко ми. Наши ватрогасци уму и с брентачама да угасе ватру.
Сетили се наши па ђацима направили дрвене таблице и једну дрвену оловку, ал’ без срца. Оловка је више личила на прљак за брање кукуруза, а преко таблице су намазали восак. Онако домаћински, газдачки га намазали, да буде дебље, да се не провиди. Онда дечурлија с том оловком учила да пишу по воску, кад су седили у скамијама. После, кад дођу кући, матере угреју восак, побришу и растопе тај школски рад и поравнају таблицу за сутра, да деца имају по чему да пишу поново. Тако су наши почели да носе знање у глави, а не да им буде воштано и да се лако брише.

Кад су стигле мастиљаве оловке, то је била револуција код нас. Културна револуција. Мого је да пише и обичан свет, а не само писари, попови и учитељи што су имали мастионице, штило и перо. Ал’ обичан свет није имо папира да бира. Срећа да су се појавиле штаницле у дућанима, па се тај папир није бацо, био је добар да се пише и црта по њему. Диванио ми је чика Сава Стојков да је и он почо да црта прво са цимерманском оловчицом на штаницли од малог фртаља. Сетили се наши да користе и врата од шифоњера. И данас на старом намештају с унутрашње стране стоје записи кад је ко умро, кад се крава отелила, кад је квочка насађена, кад се који деран родио, јелил когод новаца узајмио… Има свега у тој скривеној евиденцији. Писало се и по окреченом зиду у шупи. Кад су стигле новине, писало се и по маргинама ди није било штампано.

Било је бећара који су писали и по папирним новцима. А било је и они што су правили фалш новце па варали и народ и државу. Таке су ома у бувару спроводили кад их апсе.
Неки су волели те папирне новце, мазили их и љубили, слагали, бројали и сакривали од лопова. Други су волели да мазе, миришу, по стоти пут изнова читају љубавна писма и да се надају и да верују у вечну љубав.

Деца добила свеске, вежбанке, прве страхове од искиданог празног листа папира на којем су, по команди, писали у заглављу „Контролни задатак из …“

Онда смо папиру дали још једну функцију, не служи му баш на част, ал’ има добру цену. Неки визионар је давно предвидео да ће доћи модерно доба кад ћемо користити напредну пољопривредну механизацију, кад неће бити кукуруза у чардацима, кад ће га комбајни крунити одмах на њиви. Нема клипа, нема ни шапурике. Нема онда више ни беле, за госте, ни црвене, обичне, за укућане. Наденули папиру ново име, па се таки зове тоалет-папир. Колко га волемо видло се ономад кад је народ слутио на кризу, па су сви куповали по десетак великих паковања и вукли их поносно кућама. У очима им се видела сигурност и смиреност. Део будућности је осигуран, гузице ће бити чисте, а за образе ћемо се већ некако снаћи.

Од папира бисмо могли свашта да научимо: колко који вреди, како су различито шарени, да има и танких и дебелих, тврдих, а ни мекани нису лоши, да папир вреди више од човека, да без доказа на папиру човек не може ништа, да више нисмо ни мусави ни усрани и да је ред да му кажемо фала. Фала папиру што трпи све!

Članak ПАПИР ТРПИ СВЕ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Sastojci:

• 600 g junetine od vrata
• 1 veliki luk
• 3 kašike masti
• ½ kašičice kima
• 1 čen belog luka zgnječen
• Aleva paprika, so
• 1 srednja šargarepa
• 1 srednji koren peršuna
• 2 paprike
• 1 srednji paradajz
• 2 stabljike celera s lišćem
• 400 g belog krompira
• Kašičica suvog začina
• 2 lista lovora

Knedlice:

• 1 celo jaje
• 1 kašika mlake vode
• 1 kašičica kisele pavlake
• 1 kašičica ulja
• 4–5 supenih kašika brašna (zavisi od velične jajeta)

Priprema:
U šerpi za pripremu čorbe (veličine na manjoj od 3 litra) na masti izdinstajte očišćen i na sitne kockice naseckan luk. Kada postane providan, dodajte kim i izgnječen beli luk, pa i to nakratko prodinstajte. Pazite da vam beli luk ne izgori, pa sklonite šerpu s ringle i dodajte meso prethodno isečeno na kocke veličine oko 2 cm i alevu papriku, dobro promešajte pa začinite solju.

Pokrijte poklopcem i ostavite da se lagano kuva, po potrebi dolivajući malo vode. Zatim dodajte korenasto povrće iseckano na kockice, seckane paprike i paradajz narezan na četvrtine, a listove celera tek kada je meso napola skuvano.
Prelijte s 1,5 litara vode, dodajte suvi začin i lovor i kuvajte narednih 15 do 20 minuta. Zatim dodajte oljušten i na sitne kockice iseckan krompir. Kada se meso i krompir skuvaju, dodajte knedlice i kuvajte dok i one ne budu gotove.

Pripema knedlica:
U dubokom tanjiru izlupajte jaje i dodajte kašiku mlake vode. Lupajte viljuškom sve dok ne dobijete penastu smesu, pa lagano umešajte pavlaku. Dodajte ulje i prosejano brašno pa izmešajte da testo postane homogeno. U čorbu koja vri pomoću specijalnog rendla pravite knedlice direktno nad loncem. Kuvajte ih dva do tri minuta pa sknite čorbu s ringle. Ako nemate rendle, vadite knedlice moka kašičicom i jednu po jednu stavljajte u čorbu. Pre nego što počnete, držite kašičicu tridesetak sekundi u čorbi koja vri.

pripremila: Aleksandra Borđoški Karadžić

Članak Gulaš čorba se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Sastojci:

• 185g oštrog brašna
• 60 g brašna tip 400 -meko
• 40 g kakaa
• 250 g putera
• 1 kašika ulja
• 200 g čokolade za kuvanje
• 375 g šećera u prahu (pola braon šećer- ne žuti, a pola beli šećer )
• 250 ml vode
• 2 ravne kašike ness kafe
• 2 cela jajeta

Glazura:

• 150g putera
• 150 g čokolade za kuvanje

Priprema:

1. Izvadite puter iz frižidera da odmekne.
2. Uključite rernu na 160 stepeni.
3. Sada izmerite brašno i kakao i prosejte ih kroz sito u činiju za mućenje.
4. Izmerite šećer i sameljite ga u prah u mlinu za mlevenje kafe ili blenderu (potrudite se da pronađete braon šećer, jer ima specifičan, drugačiji ukus u odnosu na žuti).
5. Izmerite 250 ml vode.
6. Čokoladu za kuvanje otopite u činiji iznad lonca sa kipućom vodom, uz neprestano mešanje. Po potrebi, ako vam se čokolada bude lepila, od onih 250 ml vode koje ste pripremili, dodajte malo da čokolada postane tečnija.
7. Sada pomoću miksera ili ručno, redom spajajte sastojke. U prosejano brašno i kakao, dodajte šećer u prahu (oba), zatim omekšali puter, jaja, ulje, otopljenu čokoladu, preostalu vodu, i nes kafu.
8. Kada ste sve sjedinili, sipajte testo u okrugli pleh prečnika 20 cm koji ste predhodno namazali puterom ili margarinom i posuli sa malo brašna.
9. Smestite tortu u zagrejanu rernu i pecite na temp. od 160 stepeni
   1 sat i 50 minuta.
10. Ispečenu tortu ostavite da se ohladi u plehu.
11. Kada se torta skroz ohladi, verovatno će se pojaviti neka pukotina na gornjoj površini. Neka vas to ne brine, jer je donja površina potpuno ravna i lepo će izgledati.
12. Izvadite je iz kalupa, i okrenite naopačke na tanjir ili stalak na kojem će biti servirana. Sada možete da napravite glazuru.
13. Za glazuru, istopite puter i čokoladu na pari, i polako sipajte na sredinu torte, i pustite da se glazura rasporedi sama. Možete je namazati preko ivica, ili je napraviti rustičnu poput ove moje.

pripremila: Aleksandra Borđoški Karadžić

Članak Čokoladna torta se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Postoje sela za koja bi se uz malo slobode moglo reći da svojom prepoznatljivošću predstavljaju simbole čitave regije. Takva su na primer: Mokrin, Čurug, Deronje, Čerević, Orlovat… Od „mađarskih“ sela, ne verujemo da postoji iko ko nije čuo za Horgoš ili Debeljaču, recimo. A opet, postoje velika i značajna sela, čija slava nije izašla van okvira lokalnog atara. Pa tako, na primer, u Sremu imamo Slankamen koji ima 600 stanovnika i Laćarak u kom ih odavno živi preko 10.000. I opet je slava Slankamena nekoliko puta veća. Za našu priču je važno da sve ovo ne pričamo nimalo slučajno. Između dva rata, Torda je imala i 5.000 stanovnika. Uvek je bila veliko selo. A sada, budimo pošteni: Šta znate o Tordi? Ako ćemo iskreno, odgovor bi glasio – malo ili nimalo! Gotovo je izvesno da većina Vojvođana ne bi iz prve pogodila ni opštinu u kojoj se Torda nalazi.

Odmah ćemo vas utešiti. Nije to plod neznanja, već dobrim delom realnih istorijskih i geografskih okolnosti. Najpre, Torda se nalazi u opštini Žitište, apsolutno izvan bilo kog važnog tranzitnog puta. I ne samo to… Danas iz sela možete izaći u tri pravca, prema: Melencima, Banatskom Karađorđevu i Banatskom Dvoru. Sve do 1968. godine, prva dva od ova tri puta nisu postojala. Selo je bilo izolovano poput ostrva u banatskoj ravnici. I što je najvažnije – u potpunosti okrenuto samo sebi. Torđani u šali sami za sebe kažu da su bili poput vojvođanskih Amiša. Ova okolnost značajno je uticala na lokalni mentalitet, navike, izbor zanimanja, pa čak i način odevanja ovdašnjeg stanovništva. Sve do sedamdesetih godina, bilo je sasvim normalno na ulicama Torde videti žene u narodnim nošnjama. Devojke su pantalone oblačile tek kada bi odlazile u gimnaziju na dalje školovanje. Svi su se držali tradicionalnih, patrijarhalnih shvatanja. Narodni običaji nisu bili deo prazničnog folklora, već uobičajenog, svakodnevnog života. Nestvarno zvuči podatak da je do pre 40 godina u Tordi živelo pedesetak zanatlija. Selo je imalo svoje tesare, grnčare, kovače, užare… Šta god da vam je trebalo, bez problema biste rešavali u samoj Tordi. Od meštanke kojoj danas jedva da je šezdesetak godina slušali smo kako je u trećem razredu osnovne škole dospela u zrenjaninsku bolnicu. Bila je preneražena kada je shvatila da se oko nje govori nekim jezikom koji ona nikada nije čula! Budući da nije bilo televizije ni bilo kakvih drugih sredstava komunikacije, a ona poput velike većine dece nikada do tada nije izašla van Torde, bilo joj je čudno da se može pričati i na drugim jezicima osim mađarskog. Sada vam verovatno ona priča o „kontinentu zvanom Torda“ izgleda mnogo realnije. U selu su se održavali balovi, slavili su se imendani, žene su se okupljale na prelima… Bila je dovoljna i najmanja potreba pa da vam čitav komšiluk i bez poziva pritekne u pomoć.

A onda se zakoračilo u sedamdesete. U selo su stigli traktori i mehanizacija koja je promenila način tradicionalne poljoprivrede. Država je, s druge strane, forsirala industrijalizaciju koja će ljudima otvoriti put ka velikim gradovima u okruženju. Zbog novih administrativnih mera, ljudi su počeli masovno da zatvaraju zanatske radnje. Ostalo ih je tek nekoliko. Stare seoske kuće počele su da se ruše. Zanimljivo da je i ovde prevladao kolektivni duh Torđana. Kada su osetili da je došao trenutak da napuste selo, masovno su krenuli ka Subotici. Verovali ili ne, danas u ovom gradu na severu pokrajine živi oko 400 porodica poreklom iz Torde! Sve ovo uticalo je da se umnogome promeni duh mesta. Svet ratara kadgod pristiglih iz okoline Segedina i Makoa, koji su ovde doneli kulturu uzgajanja duvana, od čega je selo mahom i živelo, „preko noći“ se promenio. Iz sela je počelo da se izlazi s kartom u jednom pravcu.

Danas u Tordi ne postoji nijedna firma koja bi zapošljavala ljude. Svi se bave poljoprivredom. Ako imate dovoljno zemlje, u redu. Ali ako nemate, ulazak u ovaj svet prilično je skup. Prosta logika kaže da je svako bavljenje poljoprivredom s manje od 40 lanaca zemlje neisplativo. A jedan lanac košta i do 6.000 evra. Pa vi računajte! Da pokušate da se zaposlite u obližnjim gradovima pa svakodnevno putujete, prilično je zamorno i skupo. Do najbliže Kikinde imate nešto malo preko 30 kilometara. Do Zrenjanina i više. Verovatno i zbog toga, ne samo mladi, već i ljudi srednjih godina, masovno napuštaju selo. U Tordi su im danas na raspolaganju dve prodavnice, ambulanta, apoteka, pošta… pa opet, savremen način života traži i nešto mnogo više od toga. Kao i u svim sličnim primerima, reč je o „kvadraturi kruga“ koju tek treba rešiti.

ZA SVA VREMENA
Naši domaćini u pravom smislu te reči bili su Žuža i Jožef Mezei. Blagoslovena je Torda koja ih ima! Dom porodice Mezei zapravo je pravi lokalni kulturni centar u kom se u svakom trenutku realizuje po nekoliko značajnih ideja. Žuža je predsednica „Kluba Torđana“. Imaju i svoj „Torđanski list“ koji je već izašao u 108 brojeva. Klub je smešten u njenoj etno-kući, prvoj adresi na koju bi svaki putnik namernik u Tordi morao da svrati. Doslovno svaki komad autentičnog enterijera napravljen je ovde u selu. Iz „radionice“ Mezei tek je izašao bogato ilustrovani kuvar sa autohtonim specijalitetima, a već je pred štampom knjiga o torđanskim tamburašima s poklon diskom. U jednoj rečenici: Čega se Žuža i Jožef prihvate, to će jedino i ostati.

JOSIP PLEMENITI
U istorijskom smislu najznamenitija ličnost rođena u Tordi jeste Josip Mihalović, nadbiskup zagrebački. Školovao se u Velikom Bečkereku, Temišvaru i Segedinu. Godine 1870. imenovan je za zagrebačkog nadbiskupa. Sedam godina kasnije postaće i kardinal. Ipak, ostao je autentičan zapis da je ubrzo nakon dolaska u Zagreb „malodušno odlučio dati ostavku i tražiti premještaj u neku od mađarskih biskupija s obrazloženjem da ne može živjeti u ‘neprijateljskoj zagrebačkoj okolini’ te je samo na izričitu želju kralja i crkvenih poglavara ostao“. Detinjstvo u Tordi uticalo je do kraja života na svaki čin njegovog delovanja.

GORKA VODA
„Gorka voda“ je zaštitni znak sela. Torđanska „gorka voda“ je između dva svetska rata bila nadaleko poznata. Otkrivena je 1923. godine, slučajno, brzo je analizama utvrđeno da je lekovita, a krštena je imenom „Jordan“ i počelo je njeno flaširanje. Ubrzo je iskopan još jedan bunar s vodom, koju su kasnije nazvali „Sveti Đorđe“. Prodavala se širom Evrope, sve do Drugog svetskog rata. U posleratnim godinama Banja „Rusanda“ jedno vreme flaširala je tu vodu. Podignuta je i zgrada nad izvorištem. Kasnije je Banja odustala od eksploatacije, a jedno vreme vodu su flaširali privatni investitori. Sada je tačno 20 godina kako su od ovog posla svi digli ruke. Ipak, tinja nada da bi se i dalje mogao naći neko zainteresovan da pokrene posao. „Banja u Tordi“ zvuči tako bajkoliko. A što je najvažnije – nije nerealno.

BAR NADA
Torda je između dva rata imala i do 5.000 stanovnika. Godišnje se rađalo po 140 dece. I sva su u školi imala jednog učitelja! Danas u ovdašnjoj školi, od prvog do osmog razreda ukupno ima 67 dece. Selo po popisu ima 1.200 stanovnika, a šapuće se da ih na spavanju nema više od 700. Naravno, tome je najviše doprinela politika dvojnog državljanstva zbog koje su mladi i stari pohrlili u inostranstvo, najviše u Austriju i Nemačku. Naši domaćini su nas proveli kroz selo i utvrdili smo frapantnu činjenicu da je gotovo nemoguće pronaći tri kuće u nizu a da bar jedna od njih nije prazna. Vreme prela, imendana i balova odavno je prošlo. Ali bar nade – mora da ima!

Izvod:
Nestvarno zvuči podatak da je do pre 40 godina u Tordi živelo pedesetak zanatlija. Selo je imalo svoje tesare, grnčare, kovače, užare… Šta god da vam je trebalo, bez problema biste rešavali u samoj Tordi.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Članak TORDA – A BEHU PRELA I BALOVI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

E pa, izlazim iz ugodne mi zamke! I svečano priznajem: Svedok sam promena u životu ovog grada, možda i više nego njegovi junaci iz prva dva veka. Stvar je sasvim jasna. Ono što se u 18. ili 19. veku događalo u rasponu od tri-četiri decenije, sada se dogodi unutar jedne jedine.

Recimo, onog bezazlenog leta, jednog pre nego što će moja generacija napustiti Zmaj Jovinu gimnaziju i biti isporučena odsluženju vojnog roka, a početkom osamdesetih tako se moralo, Novi Sad je u nekoliko meseci izrastao kao pubertetlija kom preko noći okraćaju rukavi i nogavice. Izgleda pomalo neverovatno da je te 1981. godine grad istovremeno dobio: Most slobode, novu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, tada ultramoderni Spens, a sve uz potpuno izmenjeni izgled gradskog jezgra, iz kog je nepovratno iseljen saobraćaj.

Tri poslednja „kapitalna“ objekta, koja su izmenila ne samo vizuru, nego i duh Novog Sada, desila su se u roku od nekoliko meseci, u godini koju, nesvesni „spoljnjeg“ zbivanja, generacijski pamtim po dobijanju prava na ličnu kartu i polaganje vozačkog ispita.

Uostalom, rođen sam u godini u kojoj je Novi Sad dobio novu železničku stanicu. Od 1883. godine, kada je u grad ušao prvi voz, pa narednih 80 godina stanica je bila na mestu današnje Limanske pijace, na periferiji, iza poslednjih kuća. Samo nekoliko nedelja nakon što sam se rodio, kao posledica izgradnje Žeželjevog mosta, nikla je nova železnička stanica na današnjem mestu. Iste te 1964. godine završena je izgradnja Bulevara oslobođenja, koji je sa svoja tri kilometra povezao dva suprotna dela grada i sam po sebi izrastao u gradsku četvrt. Novi Sad je te godine „prevrnuo“ kalendar na jedan od najveličanstvenijih načina u čitavoj istoriji.

Treba li da pominjem devedesete? Vreme u kom sam s trećeg sprata „Dnevnika“ netremice gledao kako nekadašnja Nemačka ulica, tada Ćirpanova, od jedne tihe, varoške, postaje ulica čije zgrade liče na betonski kanjon, sličan desetinama drugih, lišen svakog obeležja i identiteta.

U tri talasa koja su ispratila i moj život, Novi Sad se promenio do mere koja će uvek iznova podizati granicu njegovog duha i samopoštovanja.

Svestan toga, ja i dalje strasno listam hronike minulih vekova. Nekako mi je lakše kada se prošlost događa nekom drugom.

Ko vrca med – mora da oliže prste.

Ko piše istoriju – red je da je piše po sopstvenoj meri!

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak SEĆANJE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Rodonačelnik porodice Jovan, mladić grčko-cincarskog porekla, bežeći od Turaka krajem 18. veka iz Mekedonije je stigao u Sremsku Mitrovicu. Prezime je dobio po Mitrovčaninu Adamu koji ga je posinio, a posao je počeo vodeći savsku krčmu „Kod tri lađe” i baveći se trgovinom. A onda je, sredinom 19. veka, Jovanov sin Stevan odlučio da napusti Mitrovicu i pređe u Novi Sad. Sa suprugom Anastasijom, unukom grofa Save Vukovića, imao je čak petnaestoro dece, deset kćeri i pet sinova! Slavu porodice će, docnije, posebno uzvisiti njegova dva najstarija sina, Stevan i Aleksandar. Prvi je bio advokat, a posle rata i gradonačelnik Novog Sada. Poznat je i po tome što je bio vlasnik prvog automobila u gradu. Drugi sin, Aleksandar, nastavio je i u velikoj meri unapredio porodičnu tradiciju vinogradarstva. U sadašnjoj ulici Petra Drapšina podigao je pogon „Fruškogorac”, koji nimalo nije zaostajao za sličnim pogonima u Francuskoj. Porodica je dobila status kraljevskih liferanata za dvor u Beču. Posao je cvetao, a 1911. je u samom srcu Novog Sada podignuta i prelepa Adamovićeva plata. Interesantno je da su i posle Velikog rata Adamovići nastavili unosan posao. Vinima su snabdevali dvor Karađorđevića u Beogradu, ali i Bakingemsku palatu u Londonu. Ipak, svedok ove velike priče danas je samo palata.

Imala je lokale u prizemlju i velike luksuzne stanove na dva sprata. U vreme kada je grad za kratko vreme gotovo udvostručio broj stanovnika, vladala je prava pomama za velikim stanovima, dostojnim advokata, lekara i sve većeg broja imućnijih ljudi. Aleksandar Adamović svojom vizijom u smislu arhitekture zauvek je zadužio grad, ali valja reći da je u svemu video pre svega priliku za dobru zaradu. A kod ljudi njegovog kova, u takvim naumima, svi dobijaju.

Elem, u međuratno vreme, na uglu zgrade koji mi godinama krstimo kao „restoran Marina”, nalazila se kafana „Elita” visprenog gazde Žige Meseia. Priča se da je on bio prvi koji je Novosađanima ponudio kafu. Za gospodu crnu, a za dame belu. Gosti su na raspolaganju imali sto za bilijar. U doba dana u kom se smatralo da pošten svet ide u postelju, iz „Elite” su dopirali zvuci tambure. Postojao je i poseban deo za one kojima su od muzike mnogo važnije bile karte.

Sve je to lepo i za grad u mnogo čemu dragoceno. Meni je ipak važnija uloga Adamovićeve palate u mojoj porodici. A ona je i te kako velika. Palata je bila naša prva novosadska adresa.

Krajem 18. veka, grupa pobunjenih Srba iz tadašnjeg Čiba, a današnjeg Čelareva, dobila je otpust i dozvolu da se naseli negde gde će njihovoj vreloj krvi više odgovarati. Stigli su na pustaru s koje su kadgod otišli oni Srbi što će u Novom Sadu osnovati Almaški kraj. Na toj ledini, 1801. biće udaren krst oko kog će nastati selo Nadalj. Među onima koji su u opakliji, sa šubarom pod rukom gledali u taj krst, bio je i Todor Tucić. Njegova deca, pa unuci i svi sledeći, pod tim krstom će vekovati. Prošao je vek i po dok se jedan nije odvažio da krene dalje. Bio je to Milenko Tucić. Kao dečak, sa svojih 12 godina, iznajmio je svoju prvu podstanarsku sobu u Srbobranu. A onda je u Bečeju završio gimnaziju. Vođen nečim neodređenim, ali snažnim, stigao je u Novi Sad. Upisao je Višu medicinsku školu i iznajmio stan. Vinogradar Aleksandar Adamović ni slutio nije da će njegova vizija, dvadesetak godina posle njegove smrti, prigrliti još gotovo dečaka iz Nadalja.

Zaposlio se u Zavodu za zdravstvenu zaštitu, današnjem Higijenskom zavodu. Oženio se i, shodno vremenu tadašnjem, dobio na korišćenje maleni stan u ulici Kornelija Stankovića na Detelinari. U njemu je dobio sina.

Bila je to moja prva adresa.

Ona važnija, očeva, zauvek je u Adamovićevoj palati.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak ADRESA MOG OCA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Nakon Drugog svetskog rata ništa se nije prepuštano slučaju, te su i bioskopi dobili nove nazive. Mnogi od nas stigli su da ih upamte. Sećate se sigurno. „Apolo” je postao „Zvezda”. „Odeon” je najpre preimenovan u „Slavicu”, da bi kasnije postao bioskop „Doma JNA”. „Palas” je završio kao „Jadran”. Naravno da ni „Reks” nije bio pošteđen. Do nas će opstati kao „Narodni bioskop”.

Verovali ili ne, ove godine je tačno 40 godina otkako je srušena „Zvezda”. Na tom mestu danas možete dobiti hamburger i „mekove” krompiriće. Bioskop „Doma JNA” odavno je pretvoren u magacin. U istoriju se preselio i „Jadran”. Za njim se, realno, žalilo mnogo više nego za bioskopima „Dunav” i „Bačka”, kojih takođe više nema.

Posebna priča je „Arena”. Otvorena je 1969. godine i u tom trenutku zvanično je bila jedan od najlepših bioskopa u Evropi. U međuvremenu je ugašena. Danas ovo ime nosi bioskop s nekoliko sala, mnogo moderniji, ali i sa neuporedivo manjom harizmom od one koju je imala nekadašnja „Arena”.

Ovo je, rekoh, „zvanična” istorija. Pored nje, svako od nas iz „šezdeset i neke” neizostavno ima i svoju, ličnu. I ona je jedna od ubedljivo najvažnijih stavki naših odrastanja.

Tu, u Jevrejskoj, bio je dečji zubar. Ako si u stolici samo malo plakao, išlo bi se na topli kornet u „Siti”. A ako smo bili baš onako „po propisu”, mame bi nas častile i filmom u „Zvezdi”. Biti sa mamom u loži „Zvezde” značilo je dobiti čas ljubavi, koji ćeš kasnije sa malo čim moći da uporediš.

U „Jadran” se išlo ciljano. Sećam se porodičnog odlaska na jedan od prvih dugometražnih crtaća, pod nazivom „Mačke u visokom društvu”. Usput sam u Dunavskoj, u čuvenoj „Mendi”, dobio majicu sa likom Hijavate. Sve je ličilo na praznik.

Što se „Narodnog” tiče ‒ tamo sam već odlazio sam. Nigde se nije slađe bežalo sa časa, nego na matine „Narodnog”. Brus Li „U zmajevom gnezdu”. Bad Spenser i Terens Hil u nekom od špageti vesterna. Naravno, poželjno je bilo da predstavu gledaš s balkona. Ako si seo u parter, rizikovao si da ti raspojasana ekipa odozgo u najtežem slučaju zafrljači nešto na glavu. U boljoj varijanti, kraj filma dočekao bi sa 200 grama crnih i belih semenki u kosi. Onih istih koje je bratija „sa sprata” sat i po napljuckavala i poput konfeta bacala na publiku ispod. Dobri, stari „Narodni”… Ofucan ko februarski mačak. A opet, zbog njega mi i danas srce brže zakuca kad prolazim ulicom Modene.

Pa gde su prvi zimski odlasci na FEST! „Kramer protiv Kramera” i „Moja Afrika”, gledani na onom, činilo nam se beskrajno velikom platnu „Arene”, uvodili bi nas u neku dimenziju toliko drugačiju od stvarnosti.

Onda zađeš u pozne tinejdžerske godine, i u bioskopu „Tribine mladih” prvi put čuješ rečenicu: „Dobro veče, prijatelji filma”, koju izgovara jedan od najpozitivnijih junaka ovog grada, Đorđe Kaćanski.

Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, u četvorougao „Zvezda”, „Narodni”, „Tribina”, „Arena” stao je pretežniji deo čitavog mog bivstvovanja u gradu, koji mi je mnogo više od sudbine.

U tom magičnom kvadratu i danas po pločniku tražim svoje zaboravljene snove.

Ali… ima li šta lepše od toga da znaš gde da odeš po vlastiti san!

Gde se nalazi mesto na kom te on zauvek čeka.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak ČUVARI SNOVA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.