Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Aleksandar Dujin: Jedna panonska impresija

Ima mnogo onih koji, videći ga kao mornara na panonskoj lađi kojom suvereno kormilari Đorđe Balašević, pomalo previđaju da je Duja jedan od naših najplodnijih i najraznovrsnijih savremenih kompozitora. On se mnogo i ne buni. A i zašto bi. Sve je to samo muzika

 

Studirao je i živeo u Beču. On bar zna da Panonija diše u ritmu dobrog, starog valca. Ali i šansone, kancone, evergrina, džez standarda… Nema tog semena niklog u svetskoj muzičkoj bašti kog Dujin svojim klavirom nije razvejao po čitavoj Vojvodini. Sada to čini u latino ritmu, serijom koncerata kubansko-brazilske muzike.

Počelo je 28.oktobra prošle godine u Sinagogi. Koncert je bio rasprodat. Dugo sam u sličnim projektima, od „Vojvođanskih impresija”, pa nadalje. Sale su bile, pa tako… dve trećine pune. Sada, ako ne računamo koncert u Kikindi, sviramo isključivo rasprodate koncerte. Nešto se verovatno pogodilo kako treba. Predstoje nam Zrenjanin, Sombor, turneja po Istri… Nazvao sam je „My jazz way”. Svirali bismo četiri koncerta kubansko-brazilske muzike i jedanna kom bismo izvodili moju autorsku muziku. A zapravo, sve je počelo prošle godine, kada sam sa ćerkom bio u Beču 10 dana. Između ostalog, organizovali smo žurku, na kojoj sam se sa prijateljima prisetio starih dana iz vremena kada sam živeo u Beču. Tada sam na poklon dobio knjigu sa 201 pesmom, notama i tekstovima, isključivo brazilske i kubanske muzike. To je muzika koja je nastajala sredinom prošlog veka, od 1930. pa naredne tri decenije. Ispostavilo se da sam znao bukvalno samo jednu pesmu iz te knjige. Stvar me je zainteresovala i ubrzo sam odabro četrdesetak pesama koje su mi se po melodiji, harmoniji i ambijentu najviše svidele. Tada sam se obratio Neveni Reljin, sa kojom sam i ranije radio latino muziku, uglavnom brazilsku. Sada smo možda malo veći akcenat stavili na Kubu, čija je muzika jednostavnija, ali sa još više srca. Nevena, budući da zna portugalski i španski, prevela je tekstove i prema svom afinitetu odabrala 20 pesama koje izvodimo na koncertima. One su potpuno drugačije od latino standarda na koje je ovdašnja publika navikla. Siguran sam da dve trećine pesama nikada nije izvođeno na ovim prostorima. Sve se uklapa u koncept multikulturne edukacije kroz muziku, kog radim od 2004. do danas. Tu su i moje autorske „Vojvođanske impresije“, ali i francuske šansone, italijanske kacone, džez evergrin…

 

U jednom katalogu naišao sam na rečenicu: „Ako postoji tipičan vojvođanski džez pravac, onda je njegov predvodnik, ili njegov tipičan zvuk, ono što kreira poznati vojvođanski pijanista Aleksandar Dujin“. Ne zvuči loše?

Muzički pečat koji pokušavam da napravim ima dosta elemenata saovih prostora. Ali on nije opterećen ni tradicionalnom vojvođanskom muzikom niti nekim evergrinom ili džez izrazom. Ima tu raznih uticaja koje sam obradio i obojio na način koji se verovatno može nazvati mojim muzičkim izrazom. Nikada nisam imao uzore koje bih želeo da kopiram. Interesovala me je više energija i prezentacija muzike koja mi se dopadala. Ali nikada se ni sa kim nisam identifikovao u smislu da sam ušao u njegov softver ne bih li svirao kao on. Uvek sam svirao kao ja. Onako kako ja to čujem i doživljavam.

 

Zanimljivo je da ti se u karijeri otvorila mogućnost da sviraš u sportskim halama pred 20.000 ljudi, ali i koncerte kamerne muzike za nekoliko desetina slušalaca. Pri tome, između tih koncerata i ne praviš neku razliku.

Ja volim da kažem da sam timski igrač. Pri tome apsolutno imam stav da je muzika najvažnija. Onog momenta kada počne koncert – nema lošeg smeštaja, loše hrane, male gaže… Mi smo tu samo zbog muzike. Ako se tako pristupi, ako je muzika glavno osećanje, okruženje nije važno. Klupska svirka pred 10 ljudi i koncert u punoj Areni, potpuno su isti. Pred svaki koncert imam osećaj kao da ću da sviram prvi put u životu. Drugačije i ne može biti.

 

Na koji način se danas uopšte plasira autorska muzika? Mediji su zatvoreni, diskografija je zanat u izumiranju, koncertnih prostora nikada i nije bilo dovoljno… Da li je internet rešenje za sve probleme?

Problem je u tome što danas na internetu postoji previše toga i neko ko je potencijalni konzument, teško može da se snađe u toj nepreglednoj šumi sa milijardu snimaka, amaterskih i profesionalnih, stručnih ili nestručnih. Jedino što ne može da se pirateriše jeste živi nastup. Nema tog robota koji bi, makar uz dozvolu, nastupio umesto vas. Zato je moj savet mladim ljudima koji žele da se izraze i stvaraju autorsku muziku, da je najpre testiraju. Taj test mogu biti dobrotvorni koncerti. Ja sam, recimo, prvih 15 godina ovu vrstu muzike svirao na dobrovoljnoj bazi. Znao sam da teško mogu da je prodam, jer nikada i nije pravljena da bi bila komercijalna. Put do muzičkog priznanja i slave ide preko malih gradskih lokala i kulturnih centara. Nastupi u njima srcem i dušom, pa ako si pravi, autor koji skreće pažnju na sebe, nema šanse da te neko ne primeti. Druga je stvar koliko će sve to trajati. Od mojih 40 godina karijere jedva da sam poslednjih desetak u prilici da tržišno nastupam tako što prodam karte i od toga uzmem svoj honorar. To je dugo bilo nezamislivo s obzirom na vrstu muzike kojom se bavim. Trebalo je investirati mnogo volonterskog rada da bi se dotle stiglo. Naravno, za to vreme izvodio sam i muziku koja ima sasvim drugačiji komercijalni potencijal. Takođe, osnovao sam agencije u kojima sam se pre svega oslanjao na činjenicu da poznajem ljude, naročito umetnike, te praktično ne postoji kulturni događaj kakav bi neki organizator mogao da zamisli a koji ja ne bih mogao praktično da realizujem. Sve to mi je u krajnjoj liniji omogućilo da mi moja autorska muzika ostane strast, a ne posao od kog sam, uz razne kompromise, prinuđen da živim.

 

Ne spadaš u one jurodive umetnike, zatvorene u svom autističnom svetu. Čak si jednom rekao kako misliš da si „pronašao sebe u organizaciji događaja“, u nekom „menadžerstvu“, pa si se dugo godina godina bavio privatnim poslom. Taj privatan posao se ogledao ne samo u tome da si organizovao koncerte, koktele i tu vrstu događaja, nego i mnogo drugih stvari, između ostalog bio si osam godina urednik Kampa tolerancije u Bačkoj Topoli.

Kad smo kod organizacije, voleo bih da napomenem da mi je jedan od najdražih projekata bila Dunavska saletla, pre šest ili sedam godina, kad sam imao 106 koncerata na kojima je nastupilo 605 izvođača. Sledeće godine je bilo već u manjem obimu, a onda je prestalo. Grad jednostavno nije bio zainteresovan. Meni je bilo žao, jer je zaista mnogo ljudi dolazilo da sve to sluša. S druge strane, sve to mi je bilo vrlo lepo i zanimljivo, jer sam animirao klince sa Akademije, kojima je to neretko bivao prvi nastup uživo na nekoj otvorenoj sceni. Oni su se sami organizovali i imali želju da nastupe. I to mi je zaista baš draga priča. Dakle, nije sve u tom egzistencijalnom momentu, čak i to organizovanje događaja ume dosta da mi znači i na ličnom, unutrašnjem planu.

 

Autor ste više od 150 kompozicija. Izvođač. Organizator. Dugo godina zaposleni na RTV Vojvodina. Teško je naći pozvanijeg od vas da odgovori na večito pitanje: U konkurenciji tradicionalne tamburaške muzike, pa jednog Zvonka Bogdana, Đorđa Balaševića, Baneta Krstića, Lajka Feliksa, džeza zašto da ne… čemu bi se mogao dati epitet „najautentičnijeg predstavnika“ vojvođanskog muzičkog izraza?

Muzika je po mom mišljenju uvek stvar subjektivnog karaktera. Stoga je u odgovoru na ovo pitanje najvažnije – ko postavlja pitanje! Veliki tamburaški orkestar u 80 odsto onoga što izvodi tretira tradicionalnu, izvornu vojvođansku muziku. Ja sam, opet, ovde rođen, tu živim i svakako da je muzičko nasleđe Vojvodine važan deo podloge onome što radim. Balašević je „Balašević“. Jedan čovek je nakon njegovog nastupa, upitan da prokomentariše ono što je video i čuo, odgovorio: „Koncert? Nije ovo bio koncert. To je bio Balašević!” To mi se dopalo. Zvonku Bogdanu mesto je u enciklopedijama i udžbenicima. On na Vojvodinu gleda na svoj način. Bane takođe… E sada, šta je u čitavom tom kolažu „najvojvođanskije“? Odgovor je nužno individualan. Autorstvo je u prvom redu lični čin. Inspiracija podnebljem je neporeciva. Ukrštanje ove dve činjenice je zanimljivo, ali mislim da ne trpi oštar odgovor. Sve vam je slobodno – pa birajte!

 

Znatan deo publike identifikuje te kao nekoga ko decenijama stoji na sceni uz Đorđa Balaševića i svojim aranžerskim i izvođačkim umećem bitno utiče na to da Đoletove pesme zvuče baš tako kako ih znamo. Koliko vam je ova prisna muzička veza donela, a koliko oduzela?

Odmah želim da kažem da je pogrešno reći da je samo zarad njenog neverovatnog uspeha Balaševićeva muzika komercijalna. Ona sasvim sigurno jeste komercijalnija od neke druge vrste i forme muzike, ali on je umetnik koji je obeležio ovo vreme i prostor. On je, pričajući o sebi, promovisao Vojvodinu i ovaj mentalitet, sve nas. Tu je jedan i jedini. Ako neko traje 40 godina i dan-danas u trenu rasproda salu u Ljubljani, Zagrebu ili Beogradu, onda je reč o fenomenu koji nadilazi sve ono što uobičajeno znamo. Ja sve to pre svega volim. Sve vreme sam uz njega, pune četiri decenije, iako sam, naravno, mogao štošta drugo da radim. Ali, ovo je moj svestan izbor. Naravno, paralelno radim i svoju muziku, gde mi saradnja sa Balaševićem u autorskom smislu niti pomaže niti odmaže. To što sam u medijskom fokusu više kao Balaševićev saradnik nego kao autor smatram sasvim normalnim i logičnim. To su dva koloseka koja idu svojim putem, oba me ispunjavaju i ništa tu ne bih menjao.

 

Postoji još jedan profesionalni kolosek do kog vam je veoma stalo. Trenutno ste i rukovodilac sektora muzičke produkcije RTV Vojvodina.

Poslednjih nekoliko godina, koliko sam ponovo u najvećoj medijskoj kući na ovom prostoru, kao glavni zadatak imam reafirmaciju Studija M, tog višedecenijskog bastiona svega što je kvalitetno i novo u našoj muzici. Duže vreme Studio M bio je deo urbanih legendi, ali obimom i kvalitetom nije imao ponudu koja se od njega očekuje. Ponosan sam što sam u međuvremenu bio u prilici da realizujem 76 koncerata „M ključ“ produkcije, koja je prezentovala najveći broj solista i grupa sa ovih prostora kroz javne emisije. Skoro tri godine je to trajalo, ali je, nažalost, finansijska situacija trenutno zaustavila projekat. Pored ovoga, imali smo „M lab“, gde je Vasil Hadžimanov dovodio svetska imena muzike, ali i filma. Osim toga, u kući imamo Veliki narodni i Veliki tamburaški orkestar. Zadatak mi je da pokušam da ih prezentujem van kuće što je više moguće. Mislim da su oba orkestra za ovih pet godina dobila i neke nove adrese na kojima su dobrodošla.

 

Nedavno ste proslavili 40 godina rada i boravka na sceni. Naravno da je prava mera 50.Čemu se nadate u deceniji koja predstoji?

Ja sam osnivač Vojvođanskog omladinskog big benda. To je današnji Novosadski big bend. Za njega sam napisao čitav jedan program, koji jedva čekam da odsviramo. Takođe, u glavi imam sijaset kreativnih stvaralačkih ideja, kojima, nažalost, ne stižem da se posvetim. Trebalo bi mi jedno dva meseca „kreativnog mira“ da sve to posložim, stavim na papir. Ali nadam se da će doći vreme i za novi iskorak u mojoj autorskoj muzici. Naravno, sve vreme tragaću i za nekom novom interesantnom muzikom, poput ove brazilske ili kubanske. Ipak, možda je bitno samo to da nikada ne odem u penziju. Da budem dovoljno zdrav da mogu da sviram do poslednjeg dana. Ima li išta lepše što se može poželeti jednom muzičaru.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David i lična arhiva

Možda vam se svidi...

Dobrodošli
Assign a menu in the Right Menu options.