Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Bačinci – Crni bik u srcu

Bačinci možda i nisu tipično sremačko mesto. Nisu ni vinski, ni žirski, a opet, nekako su svoji. Dobar je tu svet. Nama je to bilo sasvim dovoljno

 

Zahvalan sam onome ko me je naučio da pre nego što krenem sa pričom o nekom od ovdašnjih sela, najpre odem na neki dobar sajt namenjen oglasima za kupovinu i prodaju nekretnina. Tamo je, naime, u ova vremena, više istine nego u crkvenim knjigama. Seljani su uvek skloni da život idealizuju ili ga, takođe vrlo često, predstavljaju crnjim nego što jeste. A to ume da zbuni. Pa ako ste u dilemi koji stav da zauzmete, potražite oglase. Tržište ne poznaje kategorije lokalpatriotizma, emotivne vezanosti za ognjište ili, na drugoj strani, frustraciju usled ličnog neuspeha. Cena nekretnine meri se na najpreciznijem kantaru. Poslušali smo savet.

Ozbiljan oglas kaže: „Novosagrađena kuća u Bačincima. Struja, voda, 120 metara kvadratnih, na placu od 15 ari. Bašta i pomoćni objekti. Cena: 25.000 evra. Nije fiksna”. Kuća je dakle potpuno nova. Poseduje kvadraturu petosobnog stana. Ima lep plac, komunalno je kompletno opremljena. A košta koliko mala garsonjera u Novom Sadu, na lokaciji koja se svakako ne ubraja u atraktivne. Opet, za sela u kojima se ozbiljne kuće mogu kupiti za 10.000 evra ili čak manje, ovo i nije toliko loše. Stvar je jasna. Ako emocije ostavimo po strani, Bačinci će uvek moći da računaju na svoj izvanredan tranzitni položaj. U srcu šidske opštine, blizu su auto-puta, dva granična prelaza, a preko obližnjih Kukujevaca i Erdevika imaju izlaz na Frušku goru, sa svim prednostima koje ova nudi. Udaljenost od Novog Sada, položaj „uz granicu“ (koji je odvajkada uz sve pogodnosti bio i ozbiljna mana), te ekonomska situacija, čine da Bačinci danas prvi put imaju manje od 1.000 stanovnika.

Sve bi bilo i gore da se početkom devedesetih nije dogodilo nešto što će izmeniti sudbinu sela. Do tada su se seljani, koji su se, kažu, ovde doselili krajem 18. veka iz okoline Varvarina, dičili svojom miroljubivom, ratarskom naravi. Tako bi i ostalo, da se pre četvrt decenije u Bačince nije vratio Milenko Gačić, koji će osnovati kompaniju „Big Bull“. Ovaj gigant u oblasti mesne industrije zapošljavaće u jednom trenutku 750 ljudi! U tom momentu, više od pola sela radilo je u istoj firmi. Praktično svako ko je za rad sposoban bio. Ta pogodnost obezbedila je Bačincima budućnost. Naravno, u međuvremenu se mnogo toga izdešavalo. Ipak, kompanija je ostala duša sela. Diče se ovde manifestacijom „Sremski ručak čobanski“, koja uskoro puni celu deceniju. Lokalni fudbaleri bili su u saveznom rangu. Igra se i peva u ovdašnjem kulturno-umetničkom društvu. Ipak, crni bik na ulazu u selo iz pravca Šida i dalje je glavna znamenitost.

Kad čovek bolje pogleda – i dobro je što je tako.

 

BUŠMAN, AL’ SREMAČKI

Mitar Vujković jedan je od živopisnijih ljudi koje smo upoznali na našem hodoljublju po Vojvodini. Toliko je živopisan da smo se do poslednjeg časa dvoumili da li da mu priču smestimo u intervju ili u ovu reportažu! Ako ne verujete… da pođemo redom. Najduže je živeo u Južnoj Africi. Troje dece i danas su mu tamo. On je odabrao „hajdučki“ raspored. Od Đurđevdana do Mitrovdana je u Srbiji, a onda pola godine zimuje u Africi. Radio je kao inženejr u rudnicima dijamanata. U jednom od njih snimljen je film „Krvavi dijamant“ sa Leonardom di Kapriom. Jednog vikenda odlučio je da ode na par dana u pustinju. Sa bušmanima je ostao narednih 10 godina! Ispod jednog baobaba, po urođeničkom ceremonijalu, oženio se ženom koja je potomak holandskih doseljenika Bura. Nakon svega, išao je po svetskim hipodromima kao ozbiljan kladioničar. Video je i doživeo sveta za tri života. U njegovom bačinačkom šoru nekada je bilo toliko Vujkovića da se po njima cela ulica zvala. Danas je Mitar, sa svojih 70 i kusur, najmlađi od njih. Šta da se radi… Život ide po svome. Mitar mu je bar – uzeo meru!

 

CELA VEKA MLADENCI

U Bačincima odvajkada složno žive Srbi i Rusini. Dve seoske crkve skoro da su preslikane. Stoga će vam svi u selu od srca preporučiti da svratite u dom Verone i Danijela Nađa. Kada s vrata počnu da vam pokazuju slike sa svatova, nemojte da vas prizor zavara. Mladenci jesu u trećoj mladosti i diče se ćerkom i unukom. Ali i svadba im je prošle godine zaista bila – kao prava. Shvatajući da se vole isto kao onog dana kada su pre 50 godina počeli zajednički život, Verona i Danijel rešili su da se venčaju po drugi put. Zvanice, parada vozila, u crkvi krune na glavama. Uz zvuke sirena išlo se kroz selo. I svi su se radovali. Ovo dvoje vremešnih, ali beskrajno simpatičnih ljudi, dokaz su da još uvek postoje vrednosti za koje često mislimo da su izgubljene ili bar zaboravljene. Dok su zagrljeni pred nama, na obrazima im je rumen kao onog dana kada su sa strepnjom čekali da im roditelji blagoslove veze. Srećni na vjeke, Verona i Danijele!

 

KAD BI SVI…

U redu, ne moraju svi. Ali kada bi u svakom selu bilo bar deset familija onakvih kakva je ona Branke i Jovana Radivojšića, za sudbinu ne bi morali brinuti. Branku smo zatekli u porodičnom rasadniku cveća. Sa rukama u zemlji, pogledavala bi na sina Lazara, koji se, onako bebeći, sunčao u kolicima. Njoj i Jovanu to je treći sin. Ostala dvojica sa tatom su bila na čardaku. Između kukuruza i naše kamere, odabrali su ovo prvo. Prosto, takvi su. Zato im je i dom na ponos Bačinaca. Ako prolazite kroz selo, promašiti ih nećete. Pre lakat krivine u centru, sa desne strane. Uostalom, miris cveća reći će vam da ste na pravom mestu.

 

„NAŠA“ VODA

U Bačincima nije malo onih koji tepaju vodi. I zovu je svojom. Ima više od pola veka kako su u selu izbušena tri izvora. Daleko najkvalitetniji jeste onaj na lokalnoj železničkoj stanici. Izvor je skoro presušio. Ipak, svako malo srešćete nekog od meštana kako dolazi po vodu i odmahuje glavom na pomisao da bi mogao da koristi bilo koju drugu. Izvor u Vujkovića sokaku mnogo je veći i, što je posebno interesantno, spada u termalne, te ga zimi obavija oblak pare. Svojevremeno je postojala ideja da voda sa bačinačkih sokaka ne teče nekontrolisano. Hrabriji su čak predlagali izgradnju bazena. Od svega, pretpostavljate, nije bilo ništa. Ipak, ovdašnji Sremci kada ne piju vino, piju isključivo vodu sa svojih ulica. I tvrde da slađe nigde nema.

 

MESI IZ ĆIRINOG RITA

Ako biste hteli da ispripovedate priču o Nemanji Radivojšiću, a ne biste želeli mnogo da je širite, onda biste se zadržali samo na tri od mogućih sedam ili ko zna koliko priča. Za jedne je neka vrsta sremačkog Mladena Delića, voditelj popularniji od fudbalera čije utakmice prenosi. Za druge je pesnik koji ima sve više muka da dokaže da njegove pesme nisu narodne i ne prenose se s kolena na kolena. A zvuče tako da su mnogi uvereni da one upravo to jesu. Treći Nemanju znaju kao najboljeg fudbalera ovdašnjeg. A ne zaboravite da su žuto-plavi dres tima iz Ćirinog rita, koji je kadgod iz opštinske lige stigao do saveznog ranga, nosili i jedan Antal Puhalak ili Nenad Kovačević Piksi. Ostala je legenda da je svojevremeno golove iz slobodnjaka davao sa većom sigurnošću nego oni što su šutirali penale. Samo je sudbina htela da iz Bačinaca ne ode u neki ozbiljan prvoligaški tim. Pa makar se on zvao i Barselona.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Možda vam se svidi...