Bački Jarak – Sudbina, šta drugo…
Bački Jarak je sve samo ne obično selo. Verujte nam na reč. Zaista je tako
UVODNA REČ
Selo je osnovano 1787. kao poslednje kolonističko naselje cara Josifa Drugog. Naselili su ga nemački protestanti, većinom iz Virtenberga. Jarak je, iako mali, brzo postao jedno od najlepših i najbogatijih mesta u ovom kraju. Atar naselja imao je svega 1.800 jutara oranice, pa su meštani teškim radom morali da ga šire u pravcu Novog Sada, Kaća, Gospođinaca, Đurđeva, Žablja… i doterali su do 8.500 jutara. Blagostanje se ogledalo u velikim kućama. Sobe su bile visoke 4 metra. Ulazne kapije bile su od borovine, koja se Tisom donosila sa Karpata. Svaka porodica držala je lep vinograd. Ovdašnji sveštenik opsluživao je u desetak okolnih mesta, računajući Novi Sad i Petrovaradin. Bilo je to sjajnih vek i po u životu ovdašnjih Nemaca.
A onda je došla noć 6. oktobra 1944. Drugi svetski rat je bio u punom jeku, ali je nakon sloma Istočnog fronta i strahovitog prodora ruske vojske njegov ishod bio sasvim izvestan. Te večeri Vilhajmu Hajncu vlast je poručila: „Obavesti ulicu, ujutru je polazak!“ U roku od jednog sata ceo Jarak bio je na nogama. Obavljane su poslednje pripreme. Oni oprezniji i ranije su potkovali konje, popravili kola, postavili arnjeve. Na kola je tovarena garderoba, hrana za ljude i stoku. Ujutro oko devet časova, na Glavnoj ulici obrazovana je kolona zaprega. Metež je bio užasan. Iz pravca Temerina dolazila je kolona teških nemačkih vojnih vozila u povlačenju. U suprotnom pravcu marširala je pešadija radi odbrane Tise. Oko podne, a nered je bio sve veći, prispeo je nemački pukovnik Berne, zadužen za organizaciju odlaska. Kolona od oko 300 kola krenula je tek oko dva sata po podne u pravcu Novog Sada. Kada je krenula, poslednji put su se oglasila crkvena zvona. Jarak je ostao obasjan jesenjim suncem.
Selom je lutala odvezana stoka. Iz Temerina su već stigli prvi pljačkaši. Slobodno su išli od kuće do kuće i kupili sve što se moglo. Jedno poglavlje u životu Jarka bilo je zauvek završeno. U selu su ostale samo dve porodice. Jedini preživeli svedok tih događanja je Johan Valrabenštajn. Poslednji jarački Nemac. On nam je sve ovo i ispričao.
Nešto kasnije selo je pretvoreno u koncentracioni logor za nemačke civile koji su ostali na područjima pod jugoslovenskom vlašću. Logor je postojao od 2. decembra 1944. do 17. aprila 1946. i u njemu je, prema nekim podacima, od gladi, bolesti i zlostavljanja umrlo 7.000 ljudi, uglavnom žena i dece.
VOZ BEZ VOZNOG REDA
Hroničar je zabeležio… Četrnaestog aprila 1946. godine Krajišnici iz Drvara, Grahova i Petrovca krenuli su „ćirom“ u „osmu ofanzivu“ i u Bački Jarak stigli 18. aprila u 15 časova. Nešto ranije, više velikih porodica iz ovog kraja stiglo je u Šupljaju (Krajišnik) i Bačku Palanku. Koloniste iz drvarskog kraja 14. aprila čekale su dve železničke kompozicije. Jedna u Drvaru, za porodice iz ove opštine i Prekaje, druga u Hrnjadima, za Opštine Cvjetnić i Martin Brod. Na utovarnim polaznim stanicama čekali su ih vagoni u koje su smeštene porodice i stvari. Otvoreni vagoni za prevoz drva i građe poslužili su za utovar krava i konja. Putnici su 15. aprila u Prijedoru napustili „ćiru“ i smestili se u mnogo veće vagone, a široki kolosek omogućio je brže putovanje prema Bosanskom Novom, Zagrebu, Bosanskom Brodu, Novom Sadu. Putovalo se pet dana. Tačno u 15 časova, 18. aprila 1946. godine, voz stiže na železničku stanicu u Bačkom Jarku, koja je bila okićena zastavama i svežim poljskim cvećem.
Drugo poglavlje u životu, sada Bačkog Jarka, moglo je da počne…
O njemu danas govori jedinstveni muzej pod otvorenim nebom – „Brvnara“, koji svedoči o krajiškim Srbima, kolonistima koji su naselili Bački Jarak nakon Drugog svetskog rata. Nalazi se s desne strane, blizu ulaska u selo iz pravca Novog Sada. Kroz brvnaru, vajat, mlečaru i kuruzanu provodi nas ona koja je za to najpozvanija. Milica Marčeta je turizmolog, ali i unuka Mileta Marčete, legende ovog sela. Njegov entuzijazam bio je presudan za podizanje čitavog kompleksa.
Voz bez voznog reda odavno je u stanici. Vreme je za sećanja.
„TROGLAV“ U RAVNICI
Ako hoćete da pišete o Branetu Rosiću, nećete znati odakle da krenete. Em je, dakako, i sam potomak ljutih Krajišnika, em mu je otac Pantelija postao privatni kafedžija u vreme kada to nikom na pamet nije padalo. Složićete se, 1948. godine to je bila velika hrabrost. Posebna priča je to što je kroz „Troglav“ Braneta i žene mu Rade prošla galerija ljudi kojih se ne bi postideli ni prestonički lokali. Predsednici, akademici, vladike, generacije Zvezdinih fudbalera… I posle 70 godina rešeni su da idu dalje. Odmah iza „Troglava“ Rosići imaju plac i švapsku kuću. Sarađuju sa udruženjem potomaka jaračkih Nemaca da se napravi Zavičajna kuća. U njoj bi posetioci mogli da odsednu nekoliko dana i na miru se prepuste emocijama. Znajući Rosiće, tako će i biti.
JARAČKI JARANI
Ovako sa strane, „Jarački jarani“ su samo pevačka etno-grupa. U stvarnosti, Moma Karanović i njegovi jarani mnogo su više od toga. Među Krajišnicima, oni su u rangu Bitlsa. Pri čemu je Moma popularniji od Lenona i Makartnija zajedno. Kako i ne bi bio! Jarani su glavne zvezde svih zabava i okupljanja već 34 godine. Repertoar im je takav da mogu da pevaju osam sati a da nijednu pesmu dvaput ne ponove. U međuvremenu su tradiciju prilagođavali novim vremenima. Imaju i ojkače u disko ritmu! Pogađate, u četiri petine slučajeva pesme su kompletno autorsko delo dičnog drvarsko-petrovačkog potomka. Usput, Moma nam je objasnio da se i Filip Makedonski prezivao Karanović. Tu smo već morali da stavimo tačku. Samo za ovaj put.
SELO NA OBODU GRADA
Bački Jarak smešten je duž važne saobraćajnice, na samo 15 kilometara od Novog Sada. Otuda i ne čudi da je broj stanovnika u blagom porastu, te ih je danas oko 6.500. Jeftinije kuće koštaju 30.000, dok one pristojnije kao od šale staju od 50.000 evra pa na više. Predsednik mesne zajednice kaže nam da imaju samo dva ozbiljna problema. Pretpostavljate, to su voda i kanalizacija. Škola je renovirana, u završnoj su fazi izgradnje sportske hale, renoviran je dom zdravlja… U bliskoj budućnosti zablistaće i centar, mnogo više nego što je to sada slučaj. Kako god, akcije Jarka kroz vreme mogu samo da skaču. Spoj pogodne lokacije i zdrave pameti ne može da omaši.
VIDI JEZERO!
Ima selo i atrakciju sa kojom treba ozbiljno računati. Udruženje sportskih ribolovaca „Jezero“ gazduje, za ravničarske prilike, pravim blagom. Jezero veličine 300х50 metara, dubine do dva metra, poribljeno je šaranom, somom, amurom, smuđem, belom ribom… Počelo je pre dve decenije, a priča se i dalje razvija. Sve je osvetljeno reflektorima koji omogućavaju i noćni ribolov. Dušan Pilipović, ovde svima znan kao Trucko, objašnjava nam da je pristup jezeru slobodan 24 sata, naravno, sve po principima sportskog ribolova. Upravo su organizovali takmičenje u kuvanju kotlića, a gostiju je sve više. Sve sa ciljem da se kroz Bački Jarak ne samo prolazi, već – zastaje i ostaje.
