Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Bezdan – Selo k’o čamac na vodi

Selo okružuju Dunav, nekoliko kanala, rečica i 1.230 hektara pod šumom. Sa praga poslednjih kuća naziru se granice Mađarske i Hrvatske. Ovaj nesvakidašnji položaj i veliko prirodno bogatstvo, daju nadu Bezdancima, da će, u uslovima kada Evropa sve više prelazi na regionalni koncept organizovanja, selo dobiti šansu koju ne sme da ispusti

 

Ne znam da li sam u životu bio u dva, možda najviše tri sela, u kojima od meštana nisam čuo kako su, baš oni, „vrlo specifični“. „Naše selo“ je, naime, nekako uvek drugačije, posebno, čak i u odnosu na ona susedna. Ili možda baš najviše, u odnosu na njih. A istina je, po pravilu, sasvim drugačija. U Vojvodini, po nekom mojem mišljenju, postoji najviše desetak mesta za koja bih potvrdio da su specifična: Irig, Vrdnik, Slankamen, Sremski Karlovci, Belo Blato … Sva ostala, kao da su umešena u istoj vangli i poslagana jednom modlom. Vojvodina je nastala planskim naseljavanjem, prema strogo utvrđenim pravilima parcelisanja zemlje, podizanja kuća, puteva, čak seoskih bunara. Nikakve tu improvizacije, ni u pomisli, nije moglo biti. Čak i u takvim uslovima, određene razlike na planu mentaliteta ljudi, naravno da postoje, ali da su sada recimo Gospođinčani nebo i zemlja u odnosu na Čuružane – mani ga Mito! To što bi mi pristali da budemo i gori, samo da ne ličimo na komšiju, tema je za psihologe. Al’ sa istinom nema mnogo veze. I baš zbog svega ovoga, i inače sasvim kratak, boravak u Bezdanu, bio mi je prijatan. Imam solidnu kilometražu u hodanju po Vojvodini, i sa puno razloga, verujte mi, mogu da izjavim – Bezdan jeste specifičan!

Postane vam to jasno već dok mu prilazite. U jesenje jutro, kada se podigne magla, na trenutak skoro da niste sigurni da li je Bezdan rečna ada, ili se ipak nalazi na čvrstom gruntu. Pored Dunava koji se podrazumeva, upravo ovde počinje trasa Velikog bačkog kanala, a tu su i Bajski kanal, Karlatoš, Kenđija … Uz vodu je smešteno i 1.230 hektara šume, što je za vojvođanske prilike ogromna površina. Sve u svemu, predeo koji apsolutno odudara od ravničarskog stereotipa. Selo smešteno na tromeđi Srbije, Mađarske i Hrvatske, i u etničkom smislu predstavlja gotovo savršen gemišt. Čak u toj meri da u Bezdanu niko nije umeo da mi sa sigurnšću kaže da li etničku većinu čine Mađari ili Srbi? Ranije je nesumnjivo bilo više ovih prvih,  ali, onih devedesetih, selo je dobilo blizu 1.000 izbeglica, dok je nekoliko stotina Mađara napustilo selo i sreću oprobalo sa one strane granice. Tu su onda Šokci, pa još blizu dvadesetak drugih nacija. Prilično raznobojno, čak i za vojvođanske prostore. A što se mene tiče, listu specifičnosti završavam možda najdražom napomenom – Bezdanci su retko preduzimljiv, mudar i realan svet! Državu, naročito njenu administarciju, oplešće gotovo svako, ali – da kuka, ophrvan beznađem i nekom, za nas tipičnom, malaksalom depresijom – neće baš niko! Ovde se životu gleda ravno u oči.

Mi smo u Bezdan ušli iz pravca Sombora, ali smo mu se u krajnjoj varijanti, ipak prikrali s’ leđa. Sa čarde Šebešfok, koju već deceniju i po, vodi Jadranka Mostarski. Gonjena za nas Vojvođane tako karakterističnom sujetom, Jadranka nam već u drugoj rečenici kaže da je ona zapravo iz Pačira, „kojeg jednom takođe, svakako moramo posetiti“. U njenom društvu, obišli smo vikend naselje, koje se nanizalo tik uz Veliki Bački Kanal. Reč je o nizu kuća, pravljenih bez želje da nekoga zadive, već onako – baš za odmor. Ko voli lov, ribolov, biciklizam, pešačenje ili naprosto, sam susret s’ prirodom … naselje uz Šebešfok, dođe mu k’o bombonjera. Neke kuće se izdaju. Uočili smo cenu od 2.000 dinara na dan, pa … možda je ovo jedan od razumnijih predloga za odmor kojeg ste dobili u poslednje vreme.

Ako Jadranka nije iz Bezdana, onda Đerđ Ebli svakako jeste. On tvrdi „1.000 godina“. Svakako da je preterao, al’ da su njegovi ovde od samog početka – jesu. I biće, jer Ebli iz mesta u kojem se rodio ne misli da se miče ni po koju cenu. I zašto bi, kada ljudi uglavnom dolaze njemu, i to iz cele Vojvodine. On je, naime, još pre 30 godina počeo da uzgaja papriku. Pa onda da je suši i melje. Sve to na spor, starinski način, u strogo ograničenoj količini. Ove godine dobiće dve tone mlevene paprike, što neće biti dovoljno da zadovolji tražnju ali … Ebli se ne uzbuđuje previše. Ovoliko mu je baš merak i ne misli da napravi više, bez obzira na propuštenu zaradu. A s’ obzirom da se kuvari kunu kako bez Eblijeve paprike nema ozbiljne riblje čorbe, treba se na vreme staviti na spisak. O kvalitetu začina kojeg pravi, svedoči činjenica da on od 10 kilograma sveže, dobije jedan kilogram mlevene paprike. Čak i one najcenjenije, rade se u odnosu 1 prema 15. I sve to, ručno pa polako. O poslu pričamo u Eblijevom lovačkom salonu kojeg krase trofeji koje je lovio od Južne Afrike pa na sever. Svugde ga je bilo. Nekad. Sada mu je već i Austrija suviše daleko. Al’ nije mu to problem. Najviše ga brine što mu sin Čaba za papriku ne mari previše, pa će izgleda džakovi u sušari visiti samo dok ih on lično bude slagao. Eh …

Što se nas tiče, rešili smo da predahnemo na pravom mestu – u banji. Da, da … Bezdan ima i banju koja je zvanično počela da radi još 1938. godine. Posle rata, proglašena je za prirodno lečilište. Sve do 1974. banja je bila samostalna, a od tada je samo odelenje za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Opšte bolnice u Somboru. Videli smo, a od dr Kedveš Gustava, načelnika, i čuli, da se Banja trenutno nalazi u fazi ozbiljne rekonstrukcije koja bi ovom, Selo smešteno na tromeđi Srbije, Mađarske i Hrvatske, i u etničkom smislu predstavlja gotovo savršen gemištpo svemu dragocenom zdanju, trebala da vrati puni sjaj. Kada iz banjskog kruga izađe i poslednji majstor, biće ovo lečilište evropskog kalibra. Banje su prepoznatljiv simbol Kanjiže i Vrdnika. Što ne bi i Bezdana? Trenutno se, kaže nam dr Kedveš, u selu gradi jedna jedina kuća. Mnoge su i dalje prazne. Bezdan je još 1890. godine imao 8.366 stanovnika. Danas tek nešto više od 5.000 … zašto se stvari ne bi obrnule? Ulaganje u Banju, moglo bi da donese neki novi vetar u leđa čitavom mestu. Nade ima. Zapravo, dok slušate medicinsku sestru Kristinu Sapožničenko pomislite kako Bezdanci naprosto moraju uspeti. U godinama u kojima većina njenih vršnjakinja najveći problem još uvek ima u izboru cipela za večernji izlazak, ona radi, brine o deci, studira, volontira u ekološkim udruženjima i – ima stav o svemu. Ima ovaj Bezdan čemu da se nada.

Ipak, kao u onoj priči koja kaže da „kada vam sve u životu ide potaman, stavite kamenčić u cipelu – da vas uroka radi, bar nešto žulja“, tako smo i mi naišli na problem. Nismo znali da „Novitet-Dunav tkačnica svilenog damasta“ radi samo u jednoj smeni, a mi stigosmo u kasno popodne. Šteta! Evo i zašto … Kada je još 1772. godine, poveljom carice Marije Terezije, Bezdan dobio status „slobodne i kraljevske varoši“, u njemu su najviđenije zanatlije bili tkači. Vek kasnije, umetnički tkač Janoš Šmit, napustio je dotadašnji rad sa kudeljom i lanom, i prešao na tkanje damasta od uvoznog, specijalno obrađenog lana iz Češke i Engleske. Tkalo se tehnologijom koja se održala do dan-danas.  Više od 250 godina tradicije i originalan ručni rad, učinili su da je danas, na svetskom tržištu damasta, ovaj iz Bezdana, kao mercedes među automobilima. Ima još dobrih, ali je samo jedan takav. Sa 18 drvenih razboja, sve što izađe, jeste neponovljiv unikat. Neko bi od ovoga napravio opasan biznis.

Ima Bezdan još svašta … Prevodnica kod Bezdana, izgrađena 1856. godine, bila je u to vreme – prva betonska građevina u Evropi! Telefon je u selo stigao još u XIX veku.  Pa onda … koliko ste samo puta u okviru vremenske prognoze čuli izveštaj koji počinje sa „stanje Dunava kod Bezdana …“? Prva vodomerna stanica, postavljena je kod sela još 1856. godine. Stanica, koja se, kako na njoj piše, od ušća Dunava nalazi na tačno 1425 kilometara, predstavlja pouzdan reper, za svaku poplavu u najavi. Ušli smo evo u treći vek, kako se izveštaji o stanju Dunava kod Bezdana osluškuju kao ozebao Sunce.

Uopšte, osim u svoje ljude, Bezdanci najviše nade polažu u svoj geografski položaj, koji s’ godinama koje idu, dobija na ceni. Udaljen 6 kilometara od hrvatske granice, 10 kilometara od mađarske, a 18 kilometara daleko od Sombora, Bezdan će u Evropi, u kojoj će regionalno udruživanje biti apsolutan prirotitet, imati neverovatnu početnu prednost. Recimo regija Siget, koja obuhvata sve ove tri države, ima oko 100.000 stanovnika, a Bezdan je u okviru nje, iz bar nekoliko razloga, jedna od značajnijih tačaka. Danas-sutra kada Mađarska bude predsedavala Evropskom unijom, regija Siget može da se nada značajnim fondovima prema kojima su već upućeni ozbiljni projekti.  Kada iz banjskog kruga izađe i poslednji majstor, biće ovo lečilište evropskog kalibraPrema tome … samo mudro i pamet u glavu. U široj okolini sela, fizički nema nijednog potencijalnog zagađivača prirodne sredine.  Ogromne su mogućnosti za razvoj turizma, pre svega kada je u pitanju vrhunski ribolov. Sve je više meštana koji svoje kuće i salaše prilagođavaju za boravak turista. Konstatacije o odlascima mladih iz sela, te o njegovom ekonomskom zamiranju, ubrzo bi mogle biti samo jedna od usputnih etapa u razvoju Bezdana. Dugo je blizina granice značila samo dodatnu frustraciju u teška vremena. Trijanonski ugovor iz 1920. godine, kojim su matične knjige u selu prvi put počele da se vode na srpskom jeziku, pa 1941. i dolazak hortijevaca, pa oslobođenje, pa kolonizacija … svi su se ovi događaji na granici doživljavali još dramatičnije sa mnogo neizvesnosti u pogledu onoga što donose dan i noć. Sada su se stvari potpuno okrenule. Bliže granici – bliže vatri. A u modernoj Evropi, vatra ne pali –već greje! Nekada, kada se u selu okupe emisari iz Mađarske, Hrvatske i Srbije, značilo je da se zaključuje neki mir i prekrajaju granice. Danas, evo već sedam godina za redom, „Trojni susreti“ u Bezdanu okupljaju predstavnike gradova i sela iz regiona i na njima se peva, igra, opušteno razgovara. Košmar istorije, mereno tim kriterijumima, prerasta u bajkoliku stvarnost.

Evo recimo … Josip Piliši. Živeo je i u Somboru i u Novom Sadu. Ali Bezdan ne bi dao nizašta. Kaže nam da se ovde život valja kao Dunav. Možda sporo, ali sigurno, i uvek napred. On na primer, ima tu privilegiju da mu je majka Etelka, koja je davno prevalila sedamdesetu, najstariji aktivni pecaroš u celom kraju. Baš pre neki dan, uhvatila je štuku od kile i po. Da živi u Novom Sadu, u najboljem slučaju, plela bi čarape za zimu. U Bezdanu … u cik zore, sa štapovima i opremom, odlazi na vodu! Josip radi na benzinskoj pumpi, i srećan je što ga sve više motorizovanih prolaznika pita za cene kuća u Bezdanu. Neki su ih već i kupili, pa im cena polako, ali sigurno raste. A to je uvek najpouzdaniji vesnik da dolaze bolji dani.

Većina nas, nikada ranije nije bila u Bezdanu. Izgovor je bio da je daleko i da se u njega – teško stiže. Al’ kad se stigne, iz njega se – sve teže i odlazi.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški

Možda vam se svidi...