Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Bukovac – Planinci u ravnici

To što se u selu „okreće autobus“ ne treba da vas zbuni. U Bukovcu ima života, jošte kako. Tradicija i mladost ovde se prepliću na način koji je sve privlačniji onima koji odluče da, baš ovde, pronađu dom

 

UMESTO UVODA:

Zapravo, kada čovek zdravo pogleda, stvari su vrlo jednostavne. Okukom koju je načinio oko petrovaradinske stene, Dunav se skoro 15 kilometara udaljio od grebena Fruške gore, ili Venca, kako taj greben odvajkada zovu. Ceo taj, ne baš široki prostor, ispunjen je stepenastim terasama kojima Fruška gora prelazi u Panonsku niziju. Tu negde, nešto ispod Venca, izvire nekoliko potoka, nekada bogatih vodom. Oni duboko usečenim jarugama i gudurama teku na sever, seku terase i stvaraju od njih blago zaravnjene bregove. Pružajući se dalje na sever, jaruge prelaze u bujne, livadama obrasle dolove, kroz koje umireni potoci jedva da stižu do Dunava. Ovaj do, dug desetak kilometara, pruža se od Petrovaradina prema Vencu. Tu gore, nad izvorištem nekoliko potoka, priroda je uzdigla, na 150 metara visine, širok i ravan plato kao prirodnu pozornicu ili večitu osmatračnicu. Sa nje se pogled pruža na Banat, čak do Zrenjanina, na sever do Srbobrana, a na zapad do Bačke Palanke. Taj plato već dugo se zove Selište i bio je vekovima poprište života i stradanja ljudi koji su ovaj prostor prepoznali kao bogomdan. Nije tu trebalo velike mudrosti. Ova prostranstva i vidici zaista su se odvajkada činili idealnim mestom na kom bi, u ta davna vremena, čovek poželeo da zastane i ostane. Njegova novija istorija počinje sredinom 16. veka,kada se, prema jednom rukopisu iz 1859, na taj plato naselilo nekoliko porodica iz Srbije. Oko velikog bukovog drveta doseljenici su iskopali zemunice i u tom novom naselju – Bukovcu, produžili stari način života, sejući na posnim parlozima i gajeći stoku. S vremenom je to postalo selo. Počelo je spuštanje bliže Petrovaradinu i Karlovcima, dva kilometra severnije. Tu je izgrađeno novo naselje sa starim imenom. Umesto zemunica, naseljenici su gradili kuće od naboja i počeli da sade vinograd i voće. Tako je počelo…

O istoriji bi se moglo još mnogo. Ipak, ljudi kao ljudi, radije bi o onome od čega se živi. A tu Bukovcu, za razliku od mnogih, dobro ide. Već smo, naime, navikli u ovim reportažama, napravljenim diljem Vojvodine, da konstatujemo kako je selo u odnosu na koju deceniju pr smanjilo ili čak prepolovilo broj stanovnika. U Bukovcu nije tako. Nakon silnog stradanja, selo je iz „onog“ rata izašlo sa bukvalno par stotina stanovnika. Danas ih je preko 4.000! I što je najvažnije, njih oko 800 čine deca. Po ovome je selo postalo mali fenomen. Ne čudi stoga što je najmodernija zgrada u Bukovcu upravo ona u kojoj je smešten vrtić, a Osnovna škola „22. avgust“ decu raspoređuje u čak 15 razreda. Da je ovo nekako „selo mladih“ reklo bi se i po tome što je u medijima najčešće zastupljeno zbog aktivnosti ljubitelja ekstremnih sportova koji su upravo ovde našli idealnu bazu. „Bike Park“, teren za planinski i ekstremni biciklizam, nalazi se na prelepom vidikovcu nadomak sela, na putu prema staroj kasarni. To je jedini specijalizovani teren za ovaj vid biciklizma na Fruškoj gori. Teren je pretvoren u park za planinski i ekstremni biciklizam (MTB i BMX), sa stazama za bicikliste svih nivoa sposobnosti. Od samog početka rada ovde se održavaju međunarodna takmičenja.

Ponosni su ovde i na svoju najznamenitiju žiteljku, pesnikinju Milicu Stojadinović Srpkinju, čija rodna kuća krasi centar sela, ali, eto, i na činjenicu da im u goste dolaze mladi ljudi iz čitavog regiona u potrazi za jedinstvenom zabavom. Naravno, treba pomenuti i jedan jedinstven paradoks. Bukovac, koji bi se u slobodnijim tumačenjima mogao proglasiti i prigradskim naseljem, budući da je od Novog Sada udaljen koliko da se za nevolju i peške može poći, predstavlja svojevrsnu „slepu ulicu“. Nakon desetak kilometara vožnje, gradska linija broj 64, ovde – okreće autobus. Polasci na svaki sat vremena ne odgovaraju današnjem ritmu življenja. Osim toga, put je uzak, a ne postoji biciklistička staza. A upravo ovde bicikl bi za mnoge bio idealno rešenje.
Ali, ne brinemo mi za Bukovčane. Navikli su ovdašnji ljudi da se nose i sa mnogo većim nedaćama. I da iz svake izađu jači nego što su bili.

 

ISTORIJA NA DLANU

O tome od kada su Živkovići u Bukovcu možda najbolje svedoči gotovo anegdota koju smo čuli dok smo s domaćinima Branetom i Slavkom razgovarali o tome da li im je kuća zaista iz 1883, kako piše na zabatu. Brane Živković nam je hitro odgovorio da jeste, ali da taj podatak ne treba da nas buni, jer je kuća podignuta – na starom temelju! Nju je, naime, zidao njegov askurđel Lazar. Još onomad kad su stigli iz Iriga. I nije da nije ponosan. Kasnije, dok nas je traktorom vozio kroz selo, Brane je naširoko pripovedao o ovdašnjim šorovima: Švapska, donja i gornja Baranja, Francuska, Mandžurija, Lovran, Babin šor, Kestenjara… Izranjala je pred nama istorija Bukovca kao na dlanu. Rodio se ovde on i svi njegovi. E sada je došao red da se i u sinovima malko podgreje ljubav prema selu. Ne sumnjamo da će tako i biti. Genetika je čudo. A ona se kod Živkovića neguje još od askurđela Laze.

 

PONOS SELA

Ako ni zbog čega drugog, zbog Crkve Vaznesenja Gospodnjeg treba doći u Bukovac. Stara preko dva veka, generalno obnovljena o proslavi 200 godina postojanja, svojom arhitekturom i duhovnim spokojem zaista je mesto koje bar Novosađani moraju obilaziti. O impresivnom ikonostasu našli smo: Ikonostas je rezbario Marko Vujatović, karlovački majstor, koji je tokom prve četvrtine XVIII veka načinio čak 13 ikonostasa, uglavnom u Sremu. Prema ugovoru iz 1810, ikonostas, pevnice i arhijerejski tron izveo je Stefan Gavrilović 1812/13, značajan srpski kasnobarokni slikar, na kog neoklasicistička shvatanja tog vremena nisu mnogo uticala i koji je ostao blizak tada već arhaičnom likovnom izrazu Jakova Orfelina i Teodora Kračuna. Da je samo ovo pozivnica, pa bi bila dovoljna. A, verujte, postoji ovde mnogo više od toga.

 

RAĐANJE UMETNOSTI

Ako potražite informacije o Bukovcu na Vikipediji, u kategoriji „znameniti Bukovčani“ naći ćete dva imena: Milica Stojadinović Srpkinja i Boris Kovač. I nemojte da vas to začudi. Suprotno ovdašnjim uvreženim ukusima, vojvođanski muzičar sa najvećom recepcijom u inostranstvu upravo je Boris Kovač. Stotine festivala, koncerata, nekoliko vrhunskih albuma, mnogo „world music“ fanova − Kovačevo ime polako pretvaraju u kultno. Za sada samo toliko. Razgovarajući sa njim u njegovom nesvakidašnjem seoskom domu, koji je opremio i kao studio u kom radi i okuplja umetnike, dogovorili smo se za intervju koji ćemo objaviti koliko već u narednom broju Magazina. I Bukovcu na čast.

 

ŠTO NIKO NEMA

Mile Amidžić je od onih ljudi koji se mogu nazvati „domaćinima sela“. Ajde na stranu što je sekretar Mesne zajednice, nego što Mile voli Bukovac! A kako i ne bi. Preko 15 godina igrao je fudbal za ovdašnji „Fruškogorski partizan“. Radi zemlju. Šparta kroz selo u kojem je rođen. Zna sve, hoće i može. Ponosan je na činjenicu da je Bukovac infrastrukturno jedno od najbolje sređenih sela u čitavoj Vojvodini. Dovoljno je reći da selo gotovo 100 odsto ima izvedenu kanalizaciju, pa da vam bude jasno o čemu govori. A nije sve bilo lako kako se čini. Status po kom nisi ni selo ni grad, ima i dobrih i loših strana. Mile ih, uz dobronamerne Bukovčane, a hvala Bogu ima ih, niveliše na najbolji način. Uostalom, nije mala stvar biti – planinac u ravnici!

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Možda vam se svidi...