Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Đorđe Balašević

balasevic-1Najpoznatiji Vojvođanin je svoj prvi bend osnovao 1978. i nazvao ga Rani mraz. Tridesetak godina kasnije svom prvom filmu dao je ime „Kao rani mraz“. Oni koji su uspeli da nabave kartu i vide film kažu da će i on trajati najmanje koliko o Djoletova ideja o ranom mrazu. Decenijama.  Ne brinite, krug se nije zatvorio. Uživaćemo i nadalje u Djoletovoj genijalnosti.

Jedno od ta dva
 

Šta bi, sada, nakon što je film u bioskopima, rekli za sebe? Pesnik, kantautor, režiser?

Ni pored svih do sad snimljenih pesama, ni jedan jedini put, ispunjavajući formulare na nekom šalteru u opštini, nisam sebe proglasio muzičarem, tako da me ni učešće u jednom filmu neće zablesaviti, da se smatram rediteljem ili scenaristom. Sve ove godine bilo je mnogo lakše odrediti šta nisam, posebno kad su se dodeljivale nagrade. Tada bi pevači govorili da nisam pevač nego pesnik, i gurali me u druge kategorije, književnici bi se zgražavali i tvrdili da nisam ni njihov i usmeravali nazad, na estradu, pogotovu kad se pojavio i prvi roman, ali publika, na sreću, nikad nije insistirala na tome. Za njih je ono „Balašević“, a deleko češće i samo „Đole“ bilo dovoljno objašnjenje…

Od koga je muzičar, pesnik i kantautor Balašević  učio zanat i postao reditelj ?

Kao nastavak prethodnog odgovora, dodajem da sam sebe ponekad nazivao Samoukim Velikanom, što moram naglasiti kao šalu, zbog zabrinjavajućeg broja likova koji nemaju smisao za humor, i kojima se znaci navoda moraju crtati crvenom olovkom. Nisam imao neke uzore, a još manje sam primećivao da usput učim neki zanat, sve sam radio intuitivno, Mustafa, i njegova Slavica, naši stari prijatelji, jurili su po Hvaru automobile novosadske registracije, da bi zamolili turiste za pomoć oko akcenta trgovca Verebešasve osim par autorskih greškica prouzrokovanih početničkom vrtoglavicom na estradnom ringišpilu. Ponavljam da nisam postao reditelj, ali moram se pohvaliti da sam ipak u toku snimanja apsolvirao jednu nezvaničnu akademiju, gde sam ličnog savetnika imao u svom srednjem  Diplomiranom Detetu, i mislim da sam bio i dobar učitelj i dobar učenik, o jednom trošku…

Kada ste prvi put pomislili da bi mogli da snimite film?

Nije to bila moja ideja, u porodici u kojoj se svi bave umetnošću, neki sa zvaničnim papirima, a neki „na crno“, samo je bilo pitanje trenutka kad će nam se konačno ostvariti želja da nešto uradimo i zajedno. Scenario je u stvari poklon Jovani za diplomu glume, i za velikim stolom oko kog se obično okupljamo na početku ili kraju dana, neko od nas (a to je obično Olivera?) naneo je par prvih poteza maštarski-plave na tu bojanku, koju smo naredne tri godine ispunjavali, svako svojim nijansama, dok se, eto, nije i zašarenila u punom sjaju…

Jel bila još neka vaša pesma, odnosno priča u konkurenciji ili ste od prvog trenutka znali da će to biti priča o Vasi Ladačkom?

Svaka pesma vredi onoliko koliko raznih slika proizvede u nečijim mislima, i razmišljajući o tome nakon snimljenog filma, moram se napraviti važan da su i neke druge moje balade pravi sinopsisi? Vasa Ladački nekako nam je kao dete utrčao u naručje, bežeći ispred pirata koji sad već otimaju i glavne junake pesama, i tek započeti scenario bio mu je ustvari „sigurna kuća“ pred tim tipovima. Po prvoj zamisli, svi oni, i Protina Kći, i Boža Pub, i Steva Čenejac, trebali su se naći u istoj priči, ali je pokušaj Vasine otmice presudio, da njemu poklonimo svu ovu pažnju…

Koliko je vremena prošlo od ideje do prve klape?

Dovoljno da se napiše „jedan čestit scenario“, kako ga je kasnije nazvala Mira Banjac. Pisao sam ga možda i savesnije nego inače, ne samo zbog toga što smo svi u porodici bili eventualni debitanti u filmskom poslu, nego ponajviše znajući da svaki napaljeni kreten, koji na kratkom lancu reži u kućici svoje ekspertske rubrike, samo čeka da iskoraknem sa nedodirljivog puta svojih muzičkih uspeha, pa da zalaje na mene na sav glas. Prva klapa lupila je tek kad smo bili sigurni da će na kraju lupiti i poslednja klapa, a ne kakva cigla u naše prozore, što smo nekom statisti ostali dužni ili izvarali tamburaše za sitnu lovu…

Kome ste prvom rekli, kakve su reakcije bile?

Nezavisnost se najčešće ispoljava i kao usamljenost, ali jedna od njenih dobrih strana je ta da osim Upravnog Odbora Naše Porodice, niko drugi ne donosi odluke, da li ćemo nešto uraditi ili ne. Prijateljima nismo morali ništa objašnjavati, a Onim Drugim ni ne vredi išta objašnjavati, to se pokazalo i u toku čitavog procesa proizvodnje ovog filma. Više nije ni toliko važno, da li su u pitanju predubeđenja, pakost, ili prosta nesposobnost, što je najverovatnije, ali prava je umetnost od toliko ponuđenih informacija sklopiti dezinformaciju, i od toliko slobodnog prostora među lepim rečima, zavlačiti se po budžacima margina, u potrazi za mrljama skandala i afera…

balasevic-2Kako je došlo do toga da budete i režiser filma? Da li je tačno da ste o režiji razgovarali sa nekim velikim imenima?

To je nešto što zaista nisam planirao, ako sam i mogao da se preporučim za scenaristu ili autora muzike, ali kao glumac naturščik, sarađivao sam sa Stjepanom Zaninovićem u seriji “Vojnici”, i Sojom Jovanović u “Pop Ćiri i Pop Spiri”, i to je presudilo da vaspitano odbijam ponudu da i sam sednem u platnenu stolicu sa ispisanim imenom. Uz Stjepana i Soju, oboje divnih ljudi, shvatio sam o kojoj se posvećenosti i koncentraciji radi, i nisam želeo da ogroman trud i entuzijazam svoje porodice, posebno svog  Venčanog Producenta, dovedem u pitanje. Paradoksalno, ali baš su Velika Imena koja smo kontaktirali, kasnije sugerisala da je najbolje da ipak ja “režiram”. Moja mlađa kći je to od starta tvrdila, a kad je onda i Šerbedžija to postavio kao neki mali ultimatum, porodični bord mi je jednostavno ukazom natakao onaj rediteljski “zuher”…

A glumci? U filmu se pojavljuje puno mladih, široj publici nepoznatih glumaca. Kako ste njih pronašli?

Po godinama, junaci u jednom delu filma za svoje protagoniste zahtevaju pretežno debitante. To je potencijalna opasnost, ali i skriveni adut filma. Nova lica potražili smo na akademijama, jedan od glavnih glumaca bio je još uveliko student kad smo ga angažovali. Današnja tehnologija štedi kasting – direktorima pregršt autobuskih karata, plaćenih putarina, ali ponajpre puno vremena. Žao mi je što svi mladi glumci nisu dobili uloge, ali još više mi je žao što neki stariji glumci iz vojvođanskih pozorišta, toliko godina nisu dobili uloge. Nadam se da smo tu nepravdu bar malo ublažili…

Da li je tačno da ste jednog od svojih junaka angažovali, jer ste ga primetili kada je na audiciju dovezao svoju suprugu?

Da, to je bilo baš kao u filmu, Danijel je uz Ženju došao u priliku da izgovori par rečenica u kombinaciji za koju nije bio predviđen, i nenadano dospeo u prvi plan. Oboje su ispunili naša očekivanja, sad im ostaje još samo da ispune i svoja, pa da smo mirni…

Stiče se utisak da ste kao Džoan Roling, koja je za svog Hari Potera tražila pre svega engleske glumce, vi pre svega vojvođanske? Da li je to tačno i ako je jeste, zašto ste to uradili?

Naša kinematografija je premala da bi uposlila sve koji to zaslužuju, i onih nekoliko lica koja se pojavljuju u svim filmovima i serijama, bez obzira na neosporan talenat, baš zbog toga ponekad štete više, nego što doprinesu. Nisam tražio lokalne glumce, niti insistirao na dijalektu, ali sam veoma sretan što su u našem filmu neki od njih dobili šansu, i veoma zahvalan doajenima koji su prihvatili malecke uloge i doprineli svemu…

balasevic-3S druge strane, u filmu je i puno poznatih imena. Rade Šerbedžija, Mira Banjac, Mustafa Naderević… Da li je bilo problem angažovati ih?

U pitanju su porodični prijatelji, i jedini problem bio je kako odjednom, druženje formulisati kroz ugovore. Mira je bila neka dobra vila ovog projekta, od samog početka, Žena Žanr, kako je mi zovemo, dala nam je prvu podršku, tako iskrenu i snažnu da nas još drži. Radetu smo otkrili da taj lik nije napisan za njega, nego PO njemu, ali nas ipak nije tužio, nego je svoje belosvetske obaveze uskladio sa našim malim lokalnim događajem. A Mustafa, i njegova Slavica, naši stari prijatelji, jurili su po Hvaru automobile novosadske registracije, da bi zamolili turiste za pomoć oko akcenta trgovca Verebeša, koji je Mustafi bio potpuno nepoznat…Valjda nas to što smo profesionalno sarađivali, neće sad privatno udaljiti?

Muzika je, kao što se i očekivalo, važan segment filma. Čija je bila ideja za saradnju sa virtuozom na pan-flauti Georgijom Zamfirom, koji je svirao za filmove „Bilo jednom u Americi”, „Karate Kid” i „Kill Bill 1” ili sa Martom Šebešćen, poznatoj po izvođenju numere u filmu „Engleski pacijent”?

Olivera je bila nezadrživa. Sad joj se svi kačimo za ramena pokušavajući da je usporimo, kao zahuktalu lokomotivu bez kočnica. Kad su svi odmahivali rukom da to što je zamišljeno može da odsvira samo Georgi Zamfir, ladno nam je u studio dovela lično maestra iz Bukurešta, sve sa pekinezerima. Na sugestiju da nam je potreban Kad nas sad pozovu iz mesta u kojima smo svirali, iz Padine, Bačkog Petrovca, Opova, Selenče, i požale se da nemaju bioskop, možemo mirno da odgovorimo: Nema veze, brašo, donećemo mi…neko sa glasom Marte Šebešćen, dovela nam je Martu Šebešćen, to joj se učinilo nekako najprikladnije. Žao mi je što sam podcenio pomenutu lokomotivu, prevario sam se pomislivši da vuče previše vagona, da bi tad, na kraju snimanja, mogla da prikači još koji, i za pomenute umetnike ostalo je nepristojno malo mesta. Srećom, i Marta i Zamfir znaju čaroliju kojom se malecki prostor pretvara u svemir, i sklopilo se kao u periodnom sistemu elemenata, kao da ih je to mesto od samog početka i čekalo…

Gde je sve film sniman? Da li su i lokacije iz Vojvodine?

Snimali smo najviše u Adi, oko Novog Sada, pomalo u Fruškoj Gori, na Dunavu kod Kovilja. I ostalo je još toliko predivnih lokacija po Vojvodini, za još koji film, bez brige…

Oni koji su bili na snimanju kažu da je to bilo divno iskustvo. Da je bila divna atmosfera, da ste bili mek reditelj koji je dobio sve što je hteo?

Morali smo se uklopiti u neverovatna pedeset i četiri dana, ali nismo dopustili da to bude izgovor za paniku i pometnju. Nisam od onih koji psuju majku i vitlaju pištoljem, svako ima svoj način. Snimanje je zaista prosanjano, da opet citiram Miru Banjac, ali u tolikoj ekipi mora biti i Zalutalih. Neki od visoko plasiranih na špici su došli na snimanje ne znajući ko sam ja, a nažalost su i otišli sa snimanja ne znajući ko sam ja. Imao sam previše odgovornosti prema filmu da bih konfliktima rešavao svoje komplekse i nasedao na kojekakva podcenjivanja, ali, da se ne lažemo, zlopamtilo sam, i iskoristiću onu stavku ugovora da pojedinim saradnicima ne moram ubuduće slati čestitke za Novu godinu i odlaziti im na rođendane…

U filmu se kao statisti pojavljuje puno vaših prijatelja, kako vam je to palo na pamet?

Da ne propustim priliku da se prijateljima zahvalim što su se poneli baš, ono, prijateljski, ali nije ovde u pitanju samo moja pamet? Rekao sam već da je ovo bio porodični projekat. A u našoj porodici ja sam samo jedan od onih, kojima stvari padaju na pamet…

I svaki član vaše porodice dao je svoj doprinos filmu. Kako ste saradjivali sa suprugom, koja je producent filma?

Eto, to vam pričam. Paziću da Oliveru ne hvalim suviše, malo je nepristojno da se međusobno hvalimo, ali ne vidim da se neko drugi za to baš otima? Snimati film je definitivno prelepo i lako, pripremiti ga da se snima je već “malo” teže, posebno kad pokušaš da sve radiš pošteno, i ispoštuješ svaki propis, zakon, zahtev , od onog koji ti uputi ministar culture, Nisam postao reditelj, ali moram se pohvaliti da sam ipak u toku snimanja apsolvirao jednu nezvaničnu akademiju, gde sam ličnog savetnika imao u svom srednjem Diplomiranom Detetupa do zahteva poslednjeg statiste koji provesla rekom u trećem planu. Na konferenciji povodom premijere, u holu Izvršnog Veća Vojvodine, rekao sam da nas sad čekaju crveni tepisi, ali da je to šala u odnosu  na crveni tepih te zgrade, kojim je trebalo proći podnoseći prvu molbu za podršku i pomoć. Trudio sam se da ne izneverim Svog Producenta, ugovor koji smo mi potpisali na pesku novosadskog Štranda pre trideset i jedne godine, obavezuje me više od svih pečata dosad izmišljenih…

Koliko je teško ili lako kada čitava porodica učestvuje u stvaranju filma?

Nemojte mi reći da je neko čija porodica nije učestvovala, uopšte dosad i snimio film?

Ćerke su vam, svaka u svojoj oblasti i na svoj način, obeležile ovaj film?

Jovana je glumica, i do premijere je uveliko uspela da prevaziđe lokalne barikade i predrasude, i ostvari zapažene uloge, onu u “Madlenijanumu”, na primer, gde se karte brodvejski kupuju mesecima unapred. Jelena je nakon diplomiranja na komparativnoj književnosti, diplomirala i režiju, baš juče smo retroaktivno saznali da je to bilo sa najvišim prosekom na svim klasama akademije u njenoj generaciji, ali je to srećom dobro zataškano. I njena predstava “Ćelava pevačica” daje se na “kartu više”, to nam je u porodici. Zlobnici kažu da im publika dolazi zato što su “Balašević”, i moram priznati da su u pravu. I meni godinama publika dolazi zato što sam Balašević, nema nam spasa. Bile su neprocenjiva pomoć u filmu, profesionalci sa najboljom mogućom kombinacijom talenata svojih roditelja…

balasevic-4Aleksa se pojavljuje sa Radetom Šerbedžijom, to je ozbiljan filmski debi?

Ozbiljan koliko je ozbiljno i Aleksinih dvanaest godina, koliko ih je imao tog leta. Bilo bi licemerno okolo tražiti lepog dečaka za malenu ulogu, kad u familiji imaš najlepšeg dečaka. Ali još lepše od najlepšeg je to, što se zainteresovao za film, umetnost, scenu, jer čini mi se da je to prostor u kom bi mala ribica tako lako zaplivala kad izađe iz brzaka svojih mladalačkih preokupacija i zanimanja…

Snimanje filma je završeno septembra 2008. godine, a postprodukcija je trajala skoro dve godine. Da li je u pitanju perfekcionizam ili „vojvođanski temperament” ?

Pojavile su se intrige da u nečemu kasnimo, posle esnafske nade da „ne znamo šta ćemo sa materijalom“, sve  do insinuacija da smo ostali bez para, ali moram razočarati lovce na lošu vest. Dovršili smo film onda kad smo pomislili da je spreman za publiku. Nismo bili pritisnuti rokovima, planirali smo ga za prethodnu jesen, ali usklađivanje sa DOLBY inžinjeringom u Ljubljani, zatim studiom u Londonu,Olivera je bila nezadrživa. Sad joj se svi kačimo za ramena pokušavajući da je usporimo, kao zahuktalu lokomotivu bez kočnica gde je film napokon i isprintan, dovelo nas je nadomak  praga božićnih i novogodišnjih praznika, zimskih ferija, i opšte rasutosti publike, koja je ipak povod čitave peripetije? Olivera je čak koordinirala premijeru sa Domovima Kulture u malim mestima, iz kojih su nas molili da odugovlačimo do kraja grejne sezone. Film je odavno spreman, spremna je dakle bila i publika, ali Producent je čekao da spremni budu i bioskopi, na primer bar jedan u Novom Sadu, no, eto…

Život filma je ipak bioskop, publika… Kad film kreće po drugim gradovima?

To je posebna priča. U Novom Sadu smo imali sreću da nam u pomoć priskoči NIS, ustupivši nam svoju predivnu malu salu, u Beogradu smo bili primorani na Sava Centar, iako ni to nije pravi bioskop, ali u drugim gradovima bioskopi gotovo da i ne postoje. U čitavoj zemlji ima četrdeset bioskopa, majstori su stare bioskope pokupovali pa pozatvarali, da bi nas navukli na nove bioskope u svojim tržnim centrima. Nije stvar samo u onih šezdeset posto koliko uzimaju za sale, ipak  ima još ponečeg što nije samo za trgovinu…

balasevic-5Kako ćete film dalje distribuirati? Priča se da će i tu biti iznenadjenja i da ste spremili nešto poput “ponovo radi bisoskop”.

Pre nekoliko godina radili smo turneju po malim mestima, prvu u produkciji naše kuće “Salayka”, i tad smo stekli iskustvo koje ustvari i nije iskustvo nego uspomena. Stapar, Kovačica, Kovilj, Žabalj, Silbaš, mala mesta sa velikom radošću što im dolaziš. Olja je još onda počela da mašta kako će napraviti svoj bioskop i ići od sela do sela puštajući film, a nedavno je ta njena maštarija na četiri točka i registrovana u novosadskom MUP-u. Nemate pojma kako je to sladak bioskop! Kombi je super, išaran slikama iz filma, a u njemu projektor, platna raznih formata, za manje i veće prostore, crkvenu portu, parkić, školsko dvorište, štagod, sve sa onim crvenim draperijama, kao nekad. I kad nas sad pozovu iz mesta u kojima smo svirali, iz Padine, Bačkog Petrovca, Opova, Selenče, i požale se da nemaju bioskop, možemo mirno da odgovorimo: Nema veze, brašo, donećemo mi…

Film traje skoro tri sata, ali vaša publika je navikla i na duže, jer vam i konceti traju toliko, pa i više…

Da, kad već davim publiku po četiri sata, veliš, ovo će im doći kao dokumentarac? Teško je napraviti brz film o Vojvodini. Ritam ravnice je osnovni ritam koji smo morali da pratimo…

Koliko će epizoda imati TV serija

Pet, i izmontirana je kad i film. Ostalo je nekih prelepih rečenica koje nisu dospele u bioskopsku verziju, i siguran sam da će ih publika koja je čekala ovaj film otkriti. Serija je, naravno, u planu tek nakon što se film naputuje, ali spremna je, na nju se neće čekati…

Kakvi su utisci nakon novosadske i beogradske premijere i reakcije publike i, što je Vam sigurno važno, prijatelja?

Imam suviše iskustva da bi me pohvale uobrazile, ili pokude obeshrabrile. Mustafa mi je nedavno, pričajući o nekim davnim kritikama, uporedio kako je to u teatru nemilosrdno, neki ludak te oplete i uništi predstavu iz nekih svojih razloga, ali film ostane, odradi svoje, i posle deset godina svi se smeju majmunu koji je pokušao da ospori „Ameli Pulen“? I nakon snimljene pesme o Vasi Ladačkom pojavile su se loše kritike po novinama, Iz Domova Kulture u malim mestima  su nas molili da odugovlačimo sa premijerom do kraja grejne sezonea jednu od najgorih sam kao vojnik čuo na tranzistoru od zagrebačkog kritičara, koji je posle godinama dolazio na moje koncerte u tom gradu, mašući, na prve taktove pesme o Vasi, bocom rakije u jednoj i šibicom u drugoj ruci. Vreme već odavno ne radi za mene, ali ono je najbolji pokazatelj. Neki provedu život pljujući ono što drugi hvale, samo da bi ih nekako primetili, pa im ni to ne pomogne. Reakcije publike i prijatelja, a ostvario sam neverovatan uspeh da se tu u mom slučaju, radi o istim ljudima, onakve su kakve sam i priželjkivao. Suviše dobre da bih se usudio da ih smatram objektivnim…

Delove vaše knjige “Kalendar mog detinjstva” čuli smo na koncertima. Kada će knjiga?

Nisam želeo da smetam filmu svojim drugim aktivnostima, osim što sam u kazalištu “Kermpuh”, na Ilici, održao sa Dujom trideset i dva programa promocije nedovršenog romana. Uz tri u Ljubljani, i tri na Brionima, to su bili jedini moji nastupi u poslednje vreme, ali na njima su utvrđeni neki već napisani delovi te knjige, i skicirani neki novi, tako da ću uskoro nastaviti rad na tome, negde na odlasku porodice na more, gde sam prekinuo rad zbog priprema filma…

A koncerti?

Voleo bih da muziku iz filma upotpunim vokalnim deonicama, uveliko radim na formiranju benda sa tamburašima, to zvuči savršeno. Zasad nemam zaokruženih datuma u tefteru, i nadam se da će film biti dovoljno uspešan da me bar do sledeće zime drži podalje od muzike, ne zato što mi je dojadila, naprotiv, zato što želim da se starih pesama i drugi zažele onoliko koliko sam ih se ja zaželeo…

 

Tekst: Goran Karadžić
Foto: arhiva porodice Balašević

Možda vam se svidi...