Novi Karlovci – Laza i Vasa iz Sasa
Sa oko 3.000 neobično složnih stanovnika, Karlovci ili Sase, kako se mnogo češće nazivaju, oduvek su bili jedno od najbogatijih sela u inđijskoj opštini. Ta činjenica, potkrepljena lokalnim legendama, izvor je samopouzdanja i današnjim žiteljima ovog sela
Pokušajte da se setite svih vaših drugara s kojima ste išli u školu. Dajemo glavu da će među njima biti bar pet-šest onih koje znate po nadimku, ali imena ne možete da im se setite nikako. E tako smo se i mi proveli kada smo obznanili da idemo da radimo reportažu o Novim Karlovcima. Najmanje njih troje, reklo je: „A gde vam je to?“ Čim smo pomenuli da idemo u Sase, usne su se razvukle u znak odobravanja: „Aaa… pored Inđije!” Nekom alhemijom, za Sase su svi čuli. Ali, pazite sada, polovina tih ljudi misli da se selo pre rata zvalo Sase, pa je kasnije dobilo današnji naziv. Greška! Selo se odvajkada zove Novi Karlovci. No, budući da je bilo okruženo livadama prekrivenim poljskim cvećem, kog narod zove „sase“, nastao je ovaj nadimak. S vremenom, pokazao se življim od zvaničnog imena. Do te mere da je u žargonu postao neuporedivo frekventniji. Čim mrdneš iz atara, Karlovci se očas zagube. Ostaju samo Sase. Naravno, ovdašnji žitelji se ne bune. Naprotiv. Reklo bi se da su na ovaj „špicname“ i te kako ponosni.
E sad, postoji priča prema kojoj je stvar s poljskim cvećem simpatičnog imena ipak pomalo literarizovana. Naime, prema nekim hroničarima, u vreme pre prodora Turaka u ove krajeve, postojalo je selo imena Sase. U svakom slučaju, ono je u nekom od ratnih požara uništeno i raseljeno. Ovo je sasvim pouzdano, jer u popisu iz 1737. selo s tim imenom ne postoji. „Nulta tačka“ je 1749. godina, kada počinje naseljavanje žitelja budućeg sela pod imenom Novi Karlovci. Ime je bilo više nego simbolično. Naime, s obzirom na to da je ovaj deo Srema decenijama bio poprište borbi, Sremski Karlovci su strahovito stradali. Deo stanovnika tražio je dozvolu da se naseli na pustare prema Inđiji. Njihovoj molbi je udovoljeno. Nastali su Novi Karlovci, u koje će se kasnije, u nekoliko talasa, doseliti kolonisti iz Srbije, Like i Dalmacije. Prezimena seljana i dan-danas nepogrešivo otkrivaju odakle je ko stigao. Ovo je naravno predmet bezbrojnih seoskih priča i anegdota, koje se još uvek pamte.
A kada smo već kod toga, postoji nekoliko takvih sećanja, koje ćete svakako čuti. Jedno od njih je ono o Lazi Harambaši, ovdašnjem hajduku, koji je početkom 19. veka nosio epitete što su ga svrstavali u lokalnu verziju Robina Huda. Legendarni odmetnik, snažan, silan, ali uvek spreman da zaštiti slabe i potlačene. Kasnije će ispred neke od potera pobeći južno od Save i predvoditi četu u kojoj su bili čak Stanoje Glavaš i Hajduk Veljko. Novi Karlovci se i na današnji dan ponose svojim Lazom Harambašom. U centru sela podigli su mu spomenik.
Druga priča koja vas neće preskočiti jeste ona koja kazuje da je u ovdašnjoj crkvi stolovao pop Vasa, rodonačelnik čuvene porodice Ruvarac, iz koje će poteći veliki istoričari Dimitrije i Ilarion. Legenda kaže da je „pop Vasa iz Sasa“ poslužio Stevanu Sremcu kao prototip za proslavljene popove Ćiru i Spiru. U Karlovcima se kunu u ovu verziju. Mi smo radi da u nju ne sumnjamo.
Ono što jeste nepobitna činjenica, to je da je selo, iako udaljeno od glavnog puta, pa i Dunava po kom su se razbaškarili Čortanovci i Krčedin, oduvek slovilo za jedno od najbogatijih u ovom kraju. Recimo, Novi Karlovci imaju vodovod već 40 godina. Seoska škola postoji još od 1776. Ovdašnje ljude krasi nesvakidašnja sloga i ljubav prema Sasama. Verovatno je to plod činjenice koja u Vojvodini i nije tako česta. Gotovo svi današnji žitelji potomci su porodica prispelih ovde još u 18. veku. U Novim Karlovcima nije bilo kasnijih masovnih doseljavanja. Ovde se zna ko je ko desetak generacija unazad. Sloga mu dođe kao prirodna posledica ovog fenomena.
Druga je stvar što su poslednjih dvadesetak godina Sasani pomalo ljubomorni na Inđiju, svoj opštinski centar. Naime, Inđija je, kao što znamo i na očigled primećujemo, uveliko „odskočila“ i u privrednom i svakom drugom smislu postala jedna od vojvođanskih „top destinacija“. Ovdašnji stanovnici voleli bi da malo tog „vilinskog praha“ popada i po njima. Rekonstrukcija ambulante i trotoara u glavnoj ulici obećavaju da će tako i biti.
Uostalom, ko bi imao smelosti da se igra s potomcima jednog Laze Harambaše!
BRANKO I BANE
Kada bismo rekli da mu je „ceo Srem stao na olovku“, zvučalo bi kao da je Branko Oreščanin pisac. A on je slikar. I to kakav slikar! Njegovi crteži olovkom probijaju granicu realnog i ulaze u čudesno. I baš takav je njegov Srem, njegove Sase, Stara Pazova… Akvareli i ulja samo zaokružuju delo prema kom će se jednog dana rekonstruisati vreme, ljudi i predeli čitavog ovog podneblja. E sada, niko u svom selu nije prorok. Pa ni Branko Oreščanin nije u Sasama prvenstveno genijalan slikar. On je ovde i dalje Bane Oraški, golman kakvog FK „Polet“ nije imao. U doba kada je on branio, prostor iza mreže smatrao se VIP ložom, gde su odabrani stajali da gledaju njegove bravure. Sasama trebaju obojica. I Branko i Bane!
SVEDOK EPOHE
Današnja Crkva Sretenja Gospodnjeg sagrađena je 1796. godine. Ona je najpouzdaniji, a možda i jedini preživeli svedok minulih 250 godina, od kako selo postoji. U crkvi stoluje protojerej stavrofor Momir Džambić. Ako ste u početku i bili iznenađeni činjenicom da ispred oltara zatičete nekog s najvišim činom koji jedan sveštenik može da ponese, posle nekoliko razmenjenih rečenica to više nećete biti. On je u najlepšem smislu te reči „starovremenski pop“, koji svakog parohijana u dušu poznaje i ne libi se da po potrebi bude učitelj, psiholog, prijatelj. Sam to nikada ne bi priznao, ali takvi kao što je saski prota, danas su prava retkost. On priznao ne bi, ali mi to punog srca činimo.
SELO NA ČETIRI STUBA
Sava Opačić je kao dugogodišnji direktor ovdašnje Osnovne škole, i te kako uticao na život Sasa. Da ne kažemo da mu je pola sela lično prošlo kroz skamije. Njegova logika je jednostavna: „Baš kao i svaka građevina, selo stoji na četiri stuba. To su škola, crkva, kulturno-umetničko društvo i fudbalski klub“. Novi Karlovci se diče na sva četiri fronta. U redu, vremena u kojima je u prvi razred kretalo po stotinak đaka više se neće vratiti. Danas je tu dvadesetak prvaka, i to je realnost. Važno je samo da na vreme prepoznaju hoće li u KUD da pevaju, sviraju, glume ili igraju. Ili im je draža lopta, pa pravac stadion. Što bi Sava rekao – da Sase budu na četiri noge!
SASE U TREĆOJ DIMENZIJI
Pokušaj da se u desetak redova predstavi Predrag Banjeglav, zaludan je posao. Autor je desetak knjiga. Vajar čije skulpture predstavljaju zaštitni znak čitavog sela. Pokretač mnogih akcija, od kojih bi neko s više marketinškog a manje umetničkog dara kapital napravio. Naravno, Predrag je i neko ko Sase beskrajno voli i trudi se da o njima sve zna. Kako i ne bi, kada je i on jedan od mnogih žitelja sela koji ovde žive četvrt milenijuma. Njegova „izvajana priča“, na sokaku pred vlastitom kućom, sve više je motiv brojnih selfij koje prave putnici namernici. Peđi je milo. Ajd’ što je on autor, nego što slika iz Sasa odlazi u svet. I još dugo će biti tako.
