dr Dragan Ivanov: Osmeh je najjači antibiotik

Sve više smo počeli da se delimo na one koji bezuslovno veruju nauci i zvaničnoj medicini, te na one koji prednost daju prirodi i alternativnim metodama lečenja. Postoje i oni treći, koji tvrde da je sve ipak u Božjim rukama. Doktor Ivanov je u ovoj konstelaciji jedinstven. Apsolutno je uveren da nauku, prirodu i Boga, zarad zdravlja, nipošto ne treba razdvajati

Njegov telefon često zvoni. Uvek odgovara na pozive. Na putu do posla i s posla prepoznaju ga sugrađani, traže savet ili zajedničku fotografiju. Dobijaju oba. Kada stigne posle napornog radnog dana kući, komšije i prijatelji obavezno imaju neko pitanje u vezi sa zdravljem. I na ta pitanja uredno odgovara. Uz prepoznatljiv, širok osmeh, kaže: „Ja sam lekar specijalista interne medicine, zakleo sam se da ću služiti pacijentima“. Sve je stalo u tu rečenicu, jer znamo, lekar se postaje i nastaje predanim radom. Doktor Dragan Ivanov pacijente leči znanjem, iskustvom, srcem i dušom, a pored klasičnih lekova, primenjuje i terapije prirodnim lekovima ‒ biljkama. Otvorenost za stalni rad na sebi, kao i za profesionalni razvoj, stekao je u porodici, ali i s lekarima bez granica, kao humanitarac u Africi.

Neprestano vam zvoni telefon te dosta vremena provodite dajući savete. Ta vaša savesnost ima cenu. Kako pronalazite balans, tako važan za opstanak?

Pre svega, vegeterijanac sam po rođenju, što znači da sam još u majčinoj utrobi, koja je takođe bila vegeterijanka, crpeo samo biljke. Zdrav sam, zadovoljan i pun elana, kao i moj sin, koji je dupla potvrda da se bez mesa može rasti i stasati. Na posao kad god je moguće idem biciklom, provodim dosta vremena u Čurugu na Tisi, širim i dobijam ljubav, uprkos negativnostima koje nas zabrinjavaju.

U stalnom ste kontaktu s ljudima, ali pratite i savremene tokove nauke.

Mi vidimo da se moderan čovek hvali napretkom nauke, tehnologije, nekim novim znanjima koja nisu bila poznata ranijim generacijama, posebno u sferi medicine. Farmaceutske industrije se razvijaju, visoko senzitivna dijagnostička sredstva, aparati… Znači sve je u nekom usponu, s jedne strane, a ljudi su, s druge strane, i pored svega toga sve bolesniji i sve više pate. Opet, imamo takođe apsurdnu situaciju… Istorijski gledano, dugo su glavni problemi po pitanju obolevanja bile zarazne bolesti, epidemije, kuga, kolera, tifus, tuberkuloza, i mi smo se s tim bolestima uspeli izboriti i na neki način stavili smo ih pod kontrolu.

Logično bi dalje bilo da ljudi budu zdraviji, da dođe do nekog procvata, a mi smo došli u jednu drugu situaciju. Nestale su epidemije zaraznih, a nastale su epidemije nezaraznih bolesti, koje su zgrabile savremenog čoveka. I ne samo da su se pojavile u starijem životnom dobu, te savremene bolesti muče i one u srednjim godinama, ali i omladinu i decu. Ako ne zastanemo, ne promislimo, ne pogledamo i ne shvatimo da postoji veza između životnog stila ‒ onoga što mi svakog dana radimo ‒ i ovih bolesti, nećemo se izvući!

Ni lekovi, ni neki drugi medikamenti, ni prirodni preparati tu ne mogu pomoći ako ne napravimo zaokret po pitanju životnog stila. Na kraju, i korona se pojavila u nekom takvom već zabrinjavajućem trenutku. Ovaj virus jeste problem savremenog čoveka i mi treba da ga respektujemo, da budemo oprezni, ne treba da budemo u panici, da kliznemo u anksioznost, ali treba da poštujemo mere i da se upoznamo s principima zaštite našeg zdravlja. Naš imunološki sistem će raditi bolje ako ulažemo u njega i ako ga stimulišemo. To podrazumeva upotrebu zdrave hrane, boravka na suncu, „kupovina“ D vitamina od Sunca, ali i svih drugih neurotransmitera koji utiču na naš imunitet. Treba da spavamo dovoljno, da legnemo pre ponoći da bi melatonin mogao da stimuliše, kontroliše i podigne naš imunitet na viši nivo. Nije problem u gostu, u ovom slučaju u virusu korone, problem je u domaćinu, odnosno u našem imunološkom sistemu.

Vi imate holistički pristup pacijentu?

Zabluda medicine dvadesetog veka jeste mehanički pogled na čoveka. Posmatrajući ga zanemarili smo njegovu dušu, duhovnu i socijalnu dimenziju, a naše emocije se prepliću s našim telom, neodvojive su. U savremenom dobu, najveći izazov mora biti komunikacija protkana emocijama. Adler bi dodao da čovečanstvo u tom slučaju neće propasti.

Šta najviše skraćuje životni vek?

Izolacija. Ali ne ova zbog pandemije koronavirusa, koja je namenska. Izolacija u samoću, namerna ili nenamerna, svejedno je. Ona je tragičnija od nikotina i alkohola zajedno, jer povećava rizik za prevremenog umiranja za 2,7 odsto. Iako je u borbi za ljudsko zdravlje duvan registrovan kao toksičan, još toksičnija je nedruštvenost i izolovanost od drugih ljudi. Darivanje, dokazano je, kao i briga o drugima, utiče ne samo na naše trenutne emocije nego i na naše celokupmo zdravlje, na našu budućnost i dugovečnost.

Šta je sve savremeni čovek zaboravio?

U trci za materijalnim zaboravio je jednu jedinu stvar, a to je da bude srećan. Naglasio bih da je za osećaj sreće potrebna komunikacija protkana spremnošću da se pomogne i razume drugi čovek. Učimo od prirode, i ona ima takav zakon ‒ daje da bi primala!

Očito je da živite u saglasju s onim što pričate, vaš rad s lekarima bez granica u Africi govori u korist ove teze.

Ne samo to, zahvaljujući mojim javnim nastupima ovde, imao sam priliku da budem na svim kontinentima. Ljudi traže određeni tip predavača lekara. Najupečatljivija su mi putovanja po Africi, po Filipinima, Indoneziji. Bio sam i u Ruandi, Burundiju, Kigali. U jednom seocetu nije bilo ordinacije. To nas nije omelo u misiji. Veoma se lako zabodu četiri koca koja se pritegnu ćebadima. U toj impovizovanoj ordinaciji je još stolica za mene, prevodioca i pacijenta. Dovoljno za lečenje.

Koje vam je najdragocenije iskustvo iz Afrike?

Dragoceno je to što sam davao i dobijao. Dobio sam sreću o kojoj pričam sve vreme. Malo je i svevišnji umešao prste, jer pored lepre, terminalnog stadijuma side, ebole i sličnih bolesti, sem crevne infekcije ništa nisam dobio od svojih afričkih pacijenata. Posle sam otišao u Burundi, drugu zemlju po siromaštvu… A kako su nas tamo dočekali neću nikada zaboraviti. Kao kada su naši košarkaši s osvojenim zlatom došli pred Beograđane. Bilo je tu ljudi iz Brazila, iz Rumunije, iz Kalifornije, mi zdravstveni radnici, vaspitači, kuvari i tehničko osoblje, jer smo mi te ljude trebali da edukujemo, a ne samo da ih lečimo. Neko ih je morao naučiti kako da naprave sto, da ne jedu na zemlji; kako da se ponašaju kad mi odemo, jer su njihove bolesti posledica nehigijene i nepostojanja elementarnog znanja o upotrebi vode. Spavali smo u šatorima, organizator je rekao da ću dobiti dva litra vode na dan, da kupatila nema, da ću dobiti banane i možda šaku pirinča. Pitao me je da li sam spreman da idem, rekao sam: „Idem!“ Što je više pretio, ja sam imao veću želju da idem i da testiram samog sebe.

Vojska nas je čuvala, jer je na 70 km udaljenosti bilo nekih sukoba. Dočekali su nas s pesmom i svakog jutra je ispred kampa bilo stotine ljudi koji su čekali da počnemo da radimo. Radili smo kao mašine, bili smo fanatici od ujutro od pola četiri. Jedino što me nerviralo jeste to što je bila gužva ispred „ordinacije“. Ti radiš, radiš, a oni samo dolaze i uvek je gužva. Pada veče, a ispred isti broj ljudi. Nikad nisu videli lekara. Jedan pacijent se, recimo, molio Bogu i zahvaljivao mu na mogućnosti da vidi čoveka s plavim očima. Ili, jedna druga scena koja me baš pogodila, video sam šestogodišnjakinju koja se moli za svoju flašu vode.

To me je preseklo. Taj izraz njenog lica, i uopšte ta situacija… kako ljudi žive, u čemu žive, pogodila me je i osetio sam neki stid i sram. Kada sam došao kući, rekao sam ženi da mi ne kupuje ništa dok ja ne dozvolim. Osetio sam grižu savesti zato što mi ovde nismo ni svesni šta imamo. Imamo vodu kad smo žedni, hranu kad smo gladni, spavamo u toploj postelji… Treba da budemo zahvalni.

Držao sam predavanja u prirodi, u nečemu poput prirodnog amfiteatra. Okupilo se mnogo njih. S jedne strane muškarci, s druge žene, i deca napred. Svi mirni, niko da zucne. Slušaju prevodioca i pišu. Nikad nisam imao publiku koja je tako pažljivo slušala.

Vaspitavamo li dobro decu?

Ja sam odabrao drugačiji put. Odveo sam svog sina dok je još bio student medicine u Ruandu. Sklonivši ga od sveta konzumerizma i komercijale, ponudio sam mu praktičnu medicinu, ali i dao priliku da nauči da bude zahvalan. I danas, dok gledam fotografije s humanitarnog rada u Africi, vidim samo osmehe i ne mogu da se ne zapitam ko je tu kome pomogao, mi njima ili oni nama, da osetimo tu blagost i blaženstvo čoveka kada pomaže drugom čoveku.

Kažete za sebe da lečite, prevenirate i edukujete istovremeno. Kako biste formulisali zdravlje?

Zdravlje je jedan talenat, dragulj koji nam je dat i na kom počivaju svi drugi naši dragulji. Ako izgubimo zdravlje, brojne sposobnosti i veštine koje posedujemo gube svoj smisao. Shodno tome, razumno je izučavati principe zdravlja, truditi se da saznamo na čemu se ono napaja, i da potom to isto zdravlje čuvamo i negujemo, kako bi živeli što duže i što zdravije.

Savremeni čovek je bolestan, hrani se nezdravo, ne praktikuje fizičku aktivnost. To je tako već dugi niz godina. Možemo li dodati i da je to tako jer je pobegao od Sunca?

Pa sve što živi na Zemlji potrebuje Sunce. Od 100 pacijenata koje pošaljem na vađenje vitamina D, 90 ih ima deficit tog vitamina. Imunološki sistem kolabira. Kardiovaskularni sistem ne može da radi kako treba, ne može da pumpa krv. Polne žlezde i endokrini sistem ne mogu da funkcionišu. Mentalni procesi padaju na niži nivo. Depresija se javlja zbog deficita vitamina D. Oni koji imaju maligne bolesti imaju izrazito nizak vitamin D. Autoimune bolesti, Hašimoto, tireoze, dijabetes, sterilitet, poremećaj ciklusa, nedovoljno spermatozoida i testosterona – sve su to posledice deficita vitamina D. Odvojili smo se od prirodne hrane i sada već vidimo da su i naučne studije pokazale da savremeni čovek boluje zato što se loše hrani. Da bi smo se zdravo hranili, za početak moramo da se izolujemo od agresivne propagande.

Apsurdno je da kada nam nedostaje kalcijum, favorizujemo mleko. To nema logike. Otkuda kravi mleko, odnosno kalcijum? Ona ima dovoljno kalcijuma i za sebe i za mladunce i za čoveka, a ne pije mleko. Kako to? Pa biljke su primarni i najvažniji izvor kalcijuma. Mak, rogač, susam, bademi, lešnici, orasi, semenke… prepuni su kalcijuma. Moje kolege medicinari su ubeđeni da se nedostatak kalcijuma nadoknađuje mlekom, a kada bi videli kravu kako pase travu znali bi otkuda toliko kalcijuma u njenom organizmu.

Svakom čoveku je važno da što duže bude, da tako kažemo, „pri zdravoj pameti“. Šta savetujete?

Ako hoćemo da pokrenemo mašinu, mi je napunimo gorivom ili spojimo s izvorom energije. Ako hoćemo da nahranimo mozak, kao naš najvažniji organ, moramo tankovati glukozu, jer je to gorivo na koje mozak radi. Izvor glukoze treba da bude med, voće, integralne žitarice i gradivni materijal: masne kiseline koje potiču iz oraha, badema, lešnika, semenki lana, susama, bundeve, suncokreta. Čitanjem i učenjem dodatno naprežemo čeoni režanj i eto zdrave pameti.

Ugledni ljudi prepoznaju vaš način lečenja, edukovanja i življenja, a među njima je i naš proslavljeni teniser Novak Đoković, koji je u živom prenosu na jutjubu emitovao razgovor s vama. Laska li vam to?

Činjenica je da sam nakon tog, da kažem intervjua, dobio daleko više poziva, na neki način sam zatrpan pozivima i porukama. Zahvalan sam i Bogu i Novaku Đokoviću što je svoj ugled i autoritet iskoristio da bi poslao jednu pozitivnu poruku. Moja misija jeste da učim ljude zdravim stilovima života i drago mi je da je jedan mlad čovek, pritom vrhunski sportista, to prepoznao.