Ečka – Mesto u kom stanuje Banat
Na jedva šezdesetak kilometara od Novog Sada i Beograda, svakim danom sve bliža Zrenjaninu, s dvorcem, aerodromom, u zaleđu poslednjeg ostatka Panonskog mora… Ečka!
Legenda kaže da je vođa Huna Atila Bič Božji, na mestu na kom se sada nalazi selo imao veliki vojni logor. Prilikom jedne šetnje, u blizini logorskog bunara ugledao je prelepu devojku. Svaka njegova želja bila je zapoved. Atila se devojkom ubrzo oženio. Posle samo nekoliko meseci, voljena supruga je umrla. Ostalo je sećanje. Čitav kraj nazvao je imenom svoje nesuđene životne pratilje. Ime joj je bilo Ečka.
Druga legenda, slična ovoj, kazuje da je u logoru od groznice umrla ne Atilina žena, već ćerka. Zvala se Eče. U njenu slavu, otac je čitavo naselje prozvao imenom koje će do nas stići kao Ečka.
Kako bilo, na osnovu pisanih tragova, istorija sela može se pratiti još od 1439. godine. Kada bismo tih 580 godina želeli makar da „preletimo“, trebao bi nam tekst nekoliko desetina puta veći od ovog. Zato se u tu avanturu i ne upuštamo. Nešto drugo nam je na pameti. Ečku, naime, prati sudbina koju imaju sela jasno definisana nekim predznakom. Recimo, kada kažete Morović ili Karađorđevo, nećete pomisliti na selo, nego na nekada moćna vojna lovišta. Iako je Krušedol selo, devet od deset ljudi pomisliće na manastir. Za Bezdan znamo iz izveštaja o vodostaju Dunava.
Horgoš je pre svega granični prelaz… Nijedno od ovih mesta ne prate ona atmosfera, duh i sentiment koje vezujemo za sela u „klasičnom“ smislu, poput Čuruga, Perleza, Golubinaca… Elem, ta sudbina zadesila je i Ečku. Selo se nalazi na šezdesetak kilometara od Beograda i Novog Sada. To je onih „vikendaških“ sat vremena vožnje. Od Zrenjanina, Ečka je udaljena zvanično sedam kilometara, a zapravo se ova dva mesta, industrijskom zonom, faktički spajaju. I onda tome dodajte činjenicu da ogromna većina ljudi za Ečku zna po njenom čuvenom kaštelu. Na sve to, u blizini je i Carska bara, kao poslednji ostatak Panonskog mora. Sve ovo za posledicu ima to da Ečku dominantno prepoznajemo kao idealnu destinaciju za kakav izlet. A zapravo, ovo je selo sa svojom i te kako autentičnom dušom.
Budući da se od neke tačke mora početi, mi predlažemo da to bude 18. vek. Na njegovom početku, u selu su u velikom broju živeli Srbi. Počev od 1758, u Ečku se kolonizuju Rumuni. Kroz čitavu istoriju, u zavisnosti od prilika, ponajviše ratnih i poratnih dešavanja, u selu će biti više jednih ili drugih. Ali ono što je skoro pa neverovatno, s obzirom na to da su se menjale granice država, da su ovde u brojnim bunama i vojnim sukobima prosecani frontovi ‒ ečanski Srbi i Rumuni sve vreme ostali su neverovatno složni! Čak i u jeku najvećih istorijskih lomova, ovdašnji seljani su, poput onog mehurića na zidarskoj libeli, uspevali da nađu središnji položaj, koji bi uspevao da im donese kakav-takav mir. Budući da su i jedni i drugi pravoslavci, dugo vremena delili su i crkvu. I njivu, i školu, i trpezu. Inače, kažu da u selu danas živi 19 različitih nacionalnosti.
Usled opadanja moći veleposeda Ečka, i selo je s vremenom gubilo snagu. A onda je sedamdesetih godina prošlog veka doživelo svoju drugu mladost. Sve ulice su osvetljene, asfaltirane i kaldrmisane, urađeno je pedesetak kilometara trotoara, podignut je dom zdravlja s apotekom, izgrađen je dom kulture, urađen vodovod, izvršena kompletna gasifikacija… Ečka je pre tridesetak godina dostigla preko 5.000 stanovnika.
Ako su iza nas decenije u kojima je osnovni problem bio nedostatak posla, onda danas stvari stoje drugačije. Odmah iza „ćoška“ je sve gušća industrijska zona Zrenjanina. S druge strane, Ečka ima za jedno selo neobično velik broj malih i srednjih preduzeća. Ali, nešto drugo brine… Od ukupnog broja domaćinstava, preko polovina ima samo jednog ili dva člana! Broj stanovnika pao je na jedva nešto preko 3.000. I sve ih je manje. Džaba i priča o tri crkve, o čuvenom aerodromu s kog su poletali avioni u desantu na Drvar, o carevima i velikašima što su kroz selo prolazili… ako ne bude nikoga da te priče pripoveda.
Ali pretrajala je Ečka i mnogo teža vremena. Pa će i ova.
Živi bili pa videli.
KAŠTEL KAO SUDBINA
Istorija kaže: Posed Ečka prodat je na licitaciji u Beču 1781. godine, jermenskom stočnom trgovcu, uzgajivaču i liferantu Lazaru Lukaču. Tadašnji Ečani postali su kmetovi, a Lazar Lukač dobio je titulu grofa i postao feudalac. Naravno, za sve nas koji nismo poreklom ovdašnji, najznačajniji podatak jeste da je na njegovom imanju podignut dvorac „Kaštel“. O tome koliki je to događaj bio, govori podatak da je na otvaranju ovog zdanja u engleskom stilu, 29. avgusta 1820, svirao čuveni pijanista Franc List. U međuvremenu, sudbina dvorca pratila je sudbinu sela. I obrnuto. U njemu su boravili grof Esterhazi, car Franja Josif, snimani su filmovi, priređivane gala večeri… da bi potom dugo tavorio. Danas ovo luksuzno zdanje, sa velelepnim parkom koji se prostire na preko 20 hektara, ima 38 soba i sedam apartmana i izgleda potpuno nesvakidašnje. A usput nam je!
SVETINJA OD ČERPIĆA I ŠINDRE
Jedan od najstarijih verskih objekata u Vojvodini jeste srpskа prаvоslаvnа crkvа posvećena Svetom Nikоli. Prеmа nеkim izvorima, pоdignutа је 1711. gоdinе. Međutim, о crkvi i svеštеnstvu pоstоје pisаni pоdаci iz 1744. gоdinе, kаdа је nаstао stаri ikоnоstаs. Zidаnа је pо uzоru nа brvnаrе, sа dvоvоdnim krоvоm оd šindrе, dоk su zidоvi оd čеrpićа i spоlја i iznutrа оblеplјеni blаtоm. I sve je u ovoj crkvi zadivljujuće. Kao da ste se, u trenutku, vratili u vreme nastanka Vojvodine stare i atmosferu „Seoba” Miloša Crnjanskog. Važno je reći ‒ o crkvi se stara jerej Goran Boloban, koji je, uverili smo se, i vrlo vešt pripovedač. On će vam vrlo rado ispričati sve što zna o ovom zdanju. A zna gotovo sve.
BANATSKA PRERIJA
Na našim putovanjima po Vojvodini upoznali smo mnoštvo ratara i tek ponekog farmera. A Adam Bugarin ne samo što je farmer, nego sve što radi, radi na jedan potpuno drugačiji način. S jedne strane, on je inženjer poljoprivrede, a s druge, kao da je iznikao iz teksaške prerije. Jaše neobuzdane konje, vitla lasom dok dovodi u red svojih 140 goveda, koji u staju ulaze jedva 10 dana godišnje. Ostalo vreme, poput bizona, provode na otvorenoj paši. Isključivo ih koristi za uzgoj teladi. Mi smo Adama snimili među konjima. Goveda su bila negde kilometrima daleko. Može im se kod ovakvog gazde!
KNJIGA SVIH KNJIGA
Onog momenta kada je sa svojih 18 godina došao u Ečku, Ervin Gazdag joj je napravio uslugu koje će tek mnogo kasnije postati svesna. Ervin je, naime, idejni tvorac monografije „Ečka – mala istorija Banata“. Uz pomoć Mirona Grgića i Vasilija Novaka, radio ju je punih deset godina. I isplatilo se. Ovo je najmonumentalnija knjiga te vrste koju smo ikada videli. Na 585 strana, formata školskog dnevnika, ilustrovana sa 1.200 fotografija, knjiga nudi nekoliko hiljada podataka, činjenica, prikaza, likova… koji zajedno tvore ono što Ečka jeste, od pamtiveka do danas. Rad dostojan bilo koje naučne institucije. Da, ne daj bože, jednog dana celog sela nestane, a ova knjiga ostane – o Ečkoj bi se u večnosti znalo baš sve! Svaka čast.
