Godina i tri meseca
Iako su svi racionalni razlozi ovog sveta govorili u prilog tome da upišem pravni fakultet, otišao sam na filozofski. Jednostavno, vuklo me je. I nisam se pokajao. Tih osamdesetih godina bilo je to sasvim pristojno mesto za ulazak u život. A onda mi nije trebalo mnogo vremena da shvatim da se svi profesori mogu podvesti pod jedan od tri osnovna tipa.
Jedni su oni koji se očas transformišu u najbolje drugare svakog iole radoznalog i prijateljevanju sklonog studenta. Takvi su, recimo, bili Sava Damjanov i Pera Mužijević. Pri čemu je ovaj drugi, znatno stariji, bio mešavina Tina Ujevića, helenskog peripatetičara i jurodivih likova iz čitanki. Nemaran, ležeran, beskrajno mudar, u valerima između verbalnog orgazma i potpunog nihilizma. Sava je bio moderniji tip. Tanka žica po kojoj je hodao bila je istkana od flerta, pijanstva i beskrajnih intelektualnih igara koje je priređivao očaranoj publici.
Na čelu onih kojima je čitav fakultet bio samo pozornica po kojoj su hodali u baroknom kostimu glavnog glumca nalazio se „prvak drame“ Milorad Pavić. Uživao je samozaljubljeno u svojim lulama od višnjevog drveta, iz kojih se izvijao dim što je nosio udružene arome šljive, badema i karamel krema. Govorio nam je o Gavrilu Stefanoviću Vencloviću i Kiprijanu Račaninu, na način koji je istovremeno bio otmen, superioran i pomalo patetičan.
U trećoj grupi profesora bili su oni kod kojih je učionica imala pomalo crkvenu organizaciju, u kojoj se tačno znalo gde je oltar, gde pevnica, a gde mesto namenjeno verujućima. Svi smo sabrani u ljubavi, ali red je red. Njihov valer kretao se u rasponu od Marije Kleut, dragog Bore Marinkovića, preko Živančevića ili Gordića, do Pižurice ili Petra Milosavljevića, na primer. Profesori koji su nas nastupom pomalo podsećali na naše školske, ali koji su oko sebe uvek imali „kavkaski krug kredom“ u koji se nije ulazilo bez naročite dozvole. A nju nikada nismo tražili. Rodonačelnica ovog „žanra“ za mene je bila Jelka Ređep.
Nju nikada ne bih mogao da smestim ni u jedan dramski žanr. Nikada oko nje nije bilo „buke i besa“. Nikada elemenata od kojih kasnije nastaju anegdote. Nije bilo čak ni onih, za većinu tipičnih, promena u raspoloženju, koje bi uvodile u afekte ili situacije drugačije od uobičajenih. Bila je najbliža onome kako sam zamišljao velike žene iz naše prošlosti, poput Anice Savić Rebac ili Isidore Sekulić. U njenoj interpretaciji, svaka teza imala je autoritet zaključka. Nečega što se ne dovodi u pitanje.
A onda je došao dan u koji se umešao đavolji komedijaš. Početkom osamdesetih, naime, u vreme nakon Titove smrti, kada se stari sistem još sasvim dobro držao, ali ga je valjalo što neprimetnije remontovati, rađale su se silne ideje. Jedna od njih je bila da se vojni rok služi po sistemu „12 + 3“. To bi u praksi značilo da služenje zvanično traje 15 meseci, ali ako redovno studiraš, tri meseca ti se opraštaju. Ako počneš, što su mnogi upravo radi vojske i činili, pa ne nastaviš studiranje, odlazio bi na dosluženje.
E sada, ja sam bio neko za koga su na regrutaciji procenili da sam dovoljno mali da u tenk mogu da uđem, a dovoljno pametan da se u njemu snađem. Ti „mali i pametni“ u 90 odsto slučajeva završavali su u Banjaluci. Oni za koje bi ovi epiteti apsolutno važili, imali su samo jednu adresu: Oklopno-mehanizovana jedinica na Manjači. To je mesto koje je od Banjaluke udaljeno – pola sata i pet meseci! Mislim… leti pola sata, a kada, krajem oktobra, padne sneg, narednih pet meseci grada videti nećeš. Tu sam se ja ispatio i na volšeban način preživeo punu godinu dana. Sve onako klaustrofobičan i lalinski „militaran“, u vojsci sam se osećao kao insekt kad upadne u smolu. Za 100 godina od tebe bude ćilibar, al’ šta ti vredi kad si zarobljen unutra i nije ti ni do čega!
Onda sam krenuo na fakultet. Hese u rancu, Azra na gramofonu, a u hodnicima pet devojčica na jednog dečaka. Prođe prva godina kao tren. Dođe naredni septembar. I onda, jednog jutra – probudim se u bunilu i pogledam kalendar. Shvatim užasnut da imam još tri dana da u vojni odsek odnesem potvrdu o redovnom studiranju i upisu u drugu godinu. Gospode blagi! Novi susret s mirisom naftalina i čizmama u kojima se oznojalo ko zna koliko nogu, od Vardara do Triglava, bio bi mi gori od najcrnjeg košmara. Od njega me je delio još jedan ispit. Bilo koji, samo da namaknem godinu. Pojurio sam do oglasne table fakulteta. Ugledao sam ispit iz srednjovekovne književnosti kao svoju poslednju i jedinu šansu.
Tog 10. septembra 1983, bled i užasnut seo sam pred Jelku Ređep. Da je umesto nje bio neko drugi, recimo Milica Grković iz staroslovenskog, ja bih joj se poverio i još dodao da je moj otac srčani bolesnik a majka domaćica, koja je strašno vezana za mene. Milica bi mi, onako majčinski afektivna, suznih očiju dala 10, a da ne bih ni polagao… Ali Jelka!? Pa ona je stroga. I da mi je grof Đorđe Branković rođak po ženskoj liniji, ako ne znam „povelje“ – pao sam.
Narednih desetak minuta gledao sam u pravcu profesoričinog desnog ramena i zamišljao kako preko mene prelazi gusenica tenka T-40. Pred očima mi je pulsirao vazduh, kao leti pred sunčanicu. Uspeo sam nekako da čujem rečenicu: „Vidite, Ilija, ne ide ovo baš najbolje. A u indeksu su vam devetke i desetke. Hajde da ih ne kvarimo nekom šesticom. Može vam zatrebati prosek. Dođite vi lepo u narednom ispitnom roku“. Kroz osušeno grlo procedio sam siktavo: „Neću moći. Ja sutra dužim ćebe. Idem u vojsku!” Tek tada, postavši svesna da se nešto događa, Jelka Ređep se zgranula: „Šta kažete?!“ Najkraće što sam mogao, objasnio sam joj. Fizički sam osetio koliko joj je neprijatno što se obrela u nečem tako dramatičnom. Dala mi je sedmicu. Ruka kojom mi je predala indeks prenosila je emociju koju ne umem da opišem. Bilo je u njoj i kritike zbog nemarnosti jer sam sve to sebi dopustio, ali i nežnosti prema dečaku od 19 godina kojem je duša bila i biće, važnija od razuma… i osećaja uzbuđenosti zbog susreta sa životom, koji se tog momenta nezvan projavio.
Godinama kasnije, jedne zime, posmatrao sam glave sitnog, ljubičastog cveća koje se pomaljalo kroz koru snega. Belina bez lica iz koje gleda nešto što će joj, iako tako maleno, dati smisao. Smisao rađanja, reda i volje za životom. Nema te raskoši koja se pred ovim prizorom ne bi posramila. Prizorom otvrdlog snega koji se razmiče pred laticama.
Moja profesorica Jelka Ređep, toga svesna, predstave raskoši prepuštala je drugima. Ona je onima koji su umeli da ga prepoznaju – darivala smisao. Koliko je samo važno umeti razlikovati ovo dvoje.
