Da ja vama kažem!
Juče mi se dogodilo nešto skoro uobičajeno. Doduše, retko se događa u gotovo istom danu. Iako, dakle, nije običaj da se za krsnu slavu ide u goste, za ovaj Nikoljdan sam napravio izuzetak. Bez mnogo razmišljanja, jer nisam imao velikog povoda da se u njega upuštam, stavio sam buteljku „Vranca“ u ukrasnu kesu i odneo ga na poklon. Sutradan, isti ti ljudi, sve čari od sinoć, svratili su da na mom terenu uzvrate čestitke. Doneli su mi poklon. Istu onu kesu s vinom koju sam im ja odneo, činilo mi se maločas. Tu činjenicu su sasvim sigurno prevideli, ali meni se, moram priznati, taj čin nekako ispostavio previše nepažljivim. To me je u ovo vreme prazničnog nazdravljanja, čestitanja, i možda ponajviše otvaranja jednih spram drugih, navelo na pomisao kako se većina ljudi s kojima se susrećemo može svrstati u neku od kategorija. Toliko tipičnih, da na njih i ne obraćamo pažnju.
U prvoj su oni koji, bez obzira o čemu im pričate, smatraju da istog trenutka moraju bezuslovno da vas uteše. U toj želji su toliko napadni, da vas neće ni saslušati do kraja. Ako pomenete bolest, nećete stići ni da izreknete šta vam je, a oni će već krenuti sa time kako to „ni slučajno nije ono što mislite“, kako je neko njihov to isto imao i prošlo ga je za tri dana, jer, zaboga, „nije to ništa strašno“. Pri tome, naravno, neće pokazati ni trunku razumevanja i iskrenog saosećanja. Uveravaće vas da to nije ništa kao da teraju bolest sami od sebe. To su oni što na sam pomen dijagnoze kažu: „Pu, puu… daleko bilo! Pomeri se s mesta“.
Ali postoje i ljudi spram kojih će vam ovi prvi doći poput mlakog čaja od nane. To su oni što vas odmah savetuju. Posao, ljubav, zdravlje, porodica… Nije važno. Na vašoj trećoj rečenici, uzvratiće: Ima Boga. Šta ti je sudbina! Da nisi naleteo na mene, ko zna koliko bi se mučio. Je l imaš papir i olovku?
Narednih deset minuta diktiraće vam imena lekara, majstora za „ovo i ono“, ljudi koji upravo prodaju baš ono što vama treba. Naravno, sa sve adresama, nazivima krema, proizvoda, ordinacija… Potpuno je nebitno da li šepate na desnu nogu ili zadihani jurcate na posao jer vam je maločas stao auto. Ako šepate, u pitanju je giht, a „doktor Milinković to leči i sve očas posla bude kao rukom odneto“. Ako vam je stao auto, treba samo da organizujete da vam ga neko otera na Telep, u Subotičku ulicu, a tamo je majstor Rade koji zna šta je kolima i ne otvarajući haubu. Podrazumeva se da ćete odmah dobiti brojeve telefona i doktora Milinkovića i prozorljivog auto-servisera. Uz opasku: „Reci im da sam te ja poslao. Doduše, možda se on mene i ne seća, al ti ga pozdravi, možda se ipak seti!”
Postoji mogućnost da naletite i na treći tip ljudi. Njima ćete, u ne više od tri rečenice, reći šta vas muči. Onda će se oni lagano nagnuti ka vama, sa željom da vas uhvate ispod ruke, i krenuti da vas „kao“ isprate. U boljem slučaju do narednog ćoška, u gorem i čitav sat, slušaćete kako se to isto desilo upravo njima. Naravno, njihova priča je mnogo potresnija, stvarnost gora, a činjenice poražavajuće. Uloge će se začas promeniti. Vi, tako slomljeni, bićete u situaciji da tešite vašeg posrnulog poznanika koji vam upravo otvara srce, kao da je danima stajao na istom mestu i čekao da baš vi naiđete. Usput ćete slušati kako je „sreća da još uvek postoje ljudi poput vas, spremni da saslušaju i pomognu“. Nakon što se rastanete, bacićete pogled i videti kako čovek s kojim ste do maločas pričali gotovo poskakuje. Kako i ne bi kada se olakšao za sve novce. Istovremeno, shvatate da se vi osećate kao limun kog su upravo propustili kroz sokovnik.
Mada, ruku na srce, većini najteže padaju oni koji imaju potrebu da vam u oči saopšte istinu, sa izrazom lica kao što su svojevremeno imali vojni referenti sekund pre nego što vam saopšte da ćete biti vojnik u kasarni u Bileći. „To je zato što ne vodiš računa o sebi!“ „Naravno da te vara kada si slepa kod očiju. Da si mene pitala, još prošle godine rekla bih ti i s kim te vara“. Ili – „Naravno da ti je dete popustilo u školi kada se njime uopšte ne baviš“. Nema situacije koja takve može iznenaditi. Ili si se zapustio, ili pregojio, ili ubledeo, „što, bogami, ne miriše na dobro“. Pri svemu tome, vaši dušebrižnici se trude da ostave utisak kako je njihov život nalik Mekdonaldsu ili kancelariji neke velike banke. Sređen, čist, funkcionalan, jednom rečju – besprekoran. Oni ništa od tih vaših problema nisu imali. Niti će. Sa toliko opreza, takta i urođene mudrosti, njima se tako nešto ne može dogoditi.
Jedna stvar svima je zajednička. Niko od svih ovih ljudi neće pokazati ni gram iskrene emocije. Čak neće mnogo ni skrivati da ih se vaša ispovest tiče samo koliko da im posluži kao scenografija po kojoj će oni hiljaditi put odigrati svoju malu ulogu. Ulogu koja im znači i očigledno ih od nečega spasava.
Ako ste zaista srećni, možda, ali samo možda, naići ćete na nekoga pored koga će biti dovoljno da ćutite. Ni reč ne morate progovoriti, a taj neko pored vas naći će način da vas obraduje. Da vas uteši bez tešenja. Da vam se osmehne u pravom trenutku. Da mu u očima ugledate onu malenu iskru zainteresovanosti za vas kao ljudsko biće. Iskru koja ume da upali vatru koja se vidi do neba. Često verujem da su ti trenuci dobrote jedino što ćemo poneti sa ovoga sveta.
