Iđoš – S mosta, samo pravo!
Otkad je padejskog skeledžiju zamenio most, Iđoš se Novom Sadu opasno približio. Ali ne treba brinuti. Ovo je Banat uvek bio – i biće!
UMESTO LIČNE KARTE
Selo Iđoš nalazi se 12 kilometara od Kikinde, na magistralnom putu Beograd–Čoka–Subotica. Novi most preko Tise kod Ade približio ga je Novom Sadu na 90 kilometara. Prema poslednjem popisu ima 1.825 stanovnika, koji žive u oko 640 domaćinstava. Sve do šezdesetih godina stanovnika je bilo bezmalo duplo više. Sada je prvi put probijena „psihološka“ granica ispod 2.000 žitelja. Kako i ne bi. Prošle godine u selu je rođeno pet beba! Ali, u Iđošu se ne događa ništa što ne prati i najveći broj drugih sela diljem Vojvodine, pa se nad ovom činjenicom i ne treba previše nadnositi.
U vreme kada je Kikinda po stepenu industrijskog razvoja bila treći grad u bivšoj Jugoslaviji, preko 700 ljudi iz sela svakog jutra išlo je na posao u obližnju varoš. Danas jedva ako ih je sedamdesetak. Udruženje za negovanje tradicije, narodnih običaja i rukotvorina „Vreteno“ Iđoš – jednostavno, zar ne? A nije baš tako. Trebalo je mnogo truda, volje i ljubavi da bi ono nastaloKikinda zvanično ima oko 6.000 nezaposlenih radnika, а kolone jutarnjih autobusa koji hitaju ka opštinskom središtu odavno ne postoje.
Sećanja na prošlost su, naravno, neizbežna i pomalo deprimirajuća. A opet, kada se krene prema rumunskoj granici, pa zađe u Hetin, Konak, Među, Neuzinu… Iđošani shvate da njima trenutno i nije toliko loše. Predsednik Mesne zajednice Iđoš Vasa Dudej kaže nam da su još uvek negde u zlatnoj sredini. Doduše, ima stvari koje im svojom nelogičnošću ne idu na ruku. Mokrin, na primer, ima nešto preko 5.000 stanovnika. U oba sela iste su stope samodoprinosa. Mokrin je prošle godine prihodovao 10 miliona dinara, a Iđoš milion i po. Tri puta veće selo, a sedam puta više para!
Elem… selo ima: dom kulture, osnovnu školu, vatrogasni dom, poštu, zdravstvenu stanicu, zubnu ambulantu, apoteku, veterinarsku stanicu, benzinsku pumpu, mlin, crkvu i lovački dom. Šta bi više? Statistički, sve to dobro funkcioniše. Stvarnost je malo drugačija. Naročito ako pitate mlađe Iđošane, kojih je brojčano danas verovatno više u Novom Sadu i Beogradu nego u selu.
Kako god bilo, mi se uvek trudimo da otkrijemo lepšu stranu. Iđoš nije izuzetak. Pa da krenemo…
SEOSKA DIKA
Iđoš je jedno od retkih sela u kom će vam kao seosku diku pomenuti školu. Ajde što škola današnjeg naziva „Milivoj Omorac“ radi u kontinuitetu 151 godinu, već što je zaista uzorna, čak i za one gradske, mnogo veće. Interesantno je da je broj dece koja je pohađaju identičan broju njenih godina. U klupama se nalazi tačno 151 đak. Još je fascinantniji podatak da su u školi, iako naoko možda skrajnuti, i te kako svesni trenutka u kom žive. Za godinu i po dana, putem različitih projekata na kojima apliciraju, u školu je ušlo 3.700.000 dinara! Direktor Dobrivoj Martonoši s ponosom nabraja… U svakoj učionici nastavu je moguće izvoditi pomoću interneta, preko velikih monitora. Sala za fizičko je kompletno obnovljena. Delom zahvaljujući njoj, škola ima izvanredne rukometašice. Mali Iđošani su nedavno sa svojom dramskom predstavom bili na pravoj turneji po Sloveniji. Njihovi drugari iz Kranja bili su im u uzvratnoj poseti. Obrni-okreni – rezultati dostojni bilo koje prestoničke škole.
ČAŠA NA NOŽICU
Kada kažemo da je Iđoš tradicionalno vinogradarski kraj, onda u startu moramo priznati da je ova odrednica krajnje relativna. Dakle, ovde svaka druga kuća jeste imala vinograd, ali su površine i količina dobijenog vina skromni do mere koja ih preporučuje za kućnu upotrebu. U vreme kada je Kikinda po stepenu industrijskog razvoja bila treći grad u bivšoj Jugoslaviji, preko 700 ljudi iz sela svakog jutra išlo je na posao u obližnju varoš. Danas jedva da ih je sedamdesetakDovoljno je imati kakav-takav vinograd na desetak ili malo više ari i imati sopstvenog vina preko cele godine. To vrlo često zna da bude i 200 litara. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati domaćini koji proizvedu preko hiljadu litara vina. Ako znamo da je sve ispod tri hektara vinograda i 10.000 litara proizvedenog vina u rangu hobija, onda nam biva jasnije u kakav su se poduhvat upustili Isa Panić i drugari. Godine 2001. osnovali su Udruženje vinogradara i vinara „Šasla“. Udruženje su krstili po nazivu jedne autohtone vinske sorte. Od samog početka organizuju „Dane vina“ u Iđošu i sebi su u zadatak stavili da podignu nivo vinske kulture na ovom prostoru. Da poboljšaju sortnost u vinogradima, unaprede tehnologiju i proizvodnju i, ako Bog da – dođu do prepoznatljivog proizvoda na tržištu. Sada još uvek svaki vinar radi po sopstvenom ukusu i meraku. A šteta! S brojkama koje se ovde vrte, samo zajednički nastup mogao bi biti berićetan. Isi je to jasno. S vremenom će valjda taj stav pretegnuti. Pa da nazdravimo „iđoškim crnim“!
VOLIM TE, ZELENO…
Kada čujete da Iđoš ima čak dva rasadnika, ne žurite s komentarima. Oni ne samo da nisu međusobni konkurenti, već predstavljaju umešan izdanak porodičnog biznisa, kog bi, da je sreće, bilo na 
svakom koraku. Majka i sin, Zora i Radivoj Lagundžin, vlasnici su šumskog rasadnika „Vikumak“ i rasadnika ukrasnih sadnica „Dorijat“. I sve funkcioniše. Em lepo, em korisno. Proizvodnja sadnog materijala, pošumljavanje, kultivisanje prostora u ovoj našoj najmanje pošumljenoj regiji u čitavoj Evropi, bez sumnje jeste plemenit posao. A ako još uspeš od toga da napraviš posao za čitavu porodicu, kud ćeš više! Rasadnici funkcionišu od 2003. godine i sad su već u svojoj branši stekli ozbiljan renome. Recimo, pre pet godina nosili su projekat „Zeleni Banat“, u kom su u okviru prekogranične saradnje pošumili oko 45 hektara u Opštini Kikinda i još 20 u susednom Žombolju. Mama je inženjer hortikulture a Radivoj – politikolog. Mada, kako nam se čini iz razgovora s njim, u duelu politike i prirode ova druga vodi sa 3:0. U celoj priči dakako i Iđoš dobro prolazi. Ako ništa drugo, ovo je jedan čist, šareni prozor na zajedničkoj im kući.
PREDIVO NAŠEG VRETENA
Udruženje za negovanje tradicije, narodnih običaja i rukotvorina „Vreteno“ Iđoš – jednostavno, zar ne? A nije baš tako. Trebalo je mnogo truda, volje i ljubavi da bi ono nastalo. Predsednica Udruženja Brankica Mikalački i njene prijateljice dođu vam nešto kao konzulat Iđoša. Mesto na kom ćeš dobiti sve informacije i gde će te dočekati širokim osmehom, ceneći tvoj trud da otkriješ Iđoš. Mesto na kom, uprkos svemu, caruju skromnost i vrlina. Prvi put su se okupile pre nešto više od pola godine. U međuvremenu izlažu, putuju, rade ono što ih čini srećnim. Ovo je oaza dobrog Iđoškog duha. Sve je oko „Vretena“ toliko pozitivno da izgleda kao da teraju inat zlom vremenu u kom živimo. Tri generacije Iđošanki uvezane predivom svog vretena.
