Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

ОСТАЛО НАМ У НОСУ

Свашта се о носу прича, препричава и спомиње. Оно што кобојаги није до нас и нисмо баш ми тако казали, онда кажемо то је још кадгод тако било па се ето препричва и дан-данас.

Не турај нос ди му није место, ал’ сам му убрисала нос, добићеш по носу, нос ти твој… Има тога још, зависи од прилике. Два најпознатија носа у причи, оде код нас, су она два; један је дрвени, а други је прави. Сличних су особина и одају намере кад почну да расту. Један је онај што га је имо Пинокио, а онај други би сви да га својатају, кад им бркови нарасту. Обадва су само у дивану и користе се као синоними, а народ ко народ, узима здраво за готово, па верује да је баш тако. Пинокио кад крене да прави лагарије, крене и нос да му расте, па ома сви виде шта ради. За онај други се каже: какав нос, такав и понос. Тај други баш и нису млоги видли, ал’ су се о њега отимале и распуштенице и младе удовице. Канда већма ове прве, мање су биле у жалости.

Ономад је све друкчије мирисало, ни ђубре кадгод није смрдило. Добро, свињско је умело малко, ал’ коњско и марвено – никад. Да није тако било, људи не би ни спавали у штали код коња. Једни су тамо спавали ко бироши, за таке није било места у кући код газде. Други су код коња ноћивали да стражаре, да им ноћу какав Рада из Бингуле коње не украде, а трећи су толко волели коње да су и спавали нуз њи, ту у штали. Нит им је смрдило нит су се зајутра они чули на шталу. Умели су и младенци да побегну часком у шталу, кад се баш здраво зажеле сиротињске забаве, па онда коњи само малко фркну, ал’ онако упола гласа, ко да им пофторавају, а праве се невешти и нит чују нит виде.
Говеђа балега само на око изгледа гадно. Ал’ није одувек било тако. Кадгод су џангризали само они што нису имали краве нег су ишли с кантицом по млеко, кад се краве с паше врате предвече. Док су краве ишле шором, нису водиле рачуна ди ће оставити печат, па кад ударе пред радничком кућом, онда буде малко заврћања носом. Паори нису марили, после почисте и једни и други и радују се и трава и цвеће.

Радовали су се људи кад су собе биле помазане, крпаре затегнуте, фиранге уштиркане, а дуње и јастуци набрекли под ћилимима. Ондак смо имали две врсте дуња: једне су биле с перјом, а друге с воћке. Те с воћке смо онда звали дгуње. После су нас покварили ови што су све „перије мењали за лијо јоргане, лијо јастуке, амбасадор ћебе“. Остале само дуње, ко да смо с дгуњама јастуке пунили. Ни не стоје дгуње више на шифоњерима да нам миришу, нег их ома скркају у ракију и комину, држе дигод доле у шупи која се сад зове гаража. После се фале како им мириши ракија на дуње и какви су мајстори. Права ракија од дгуња никад не мирише тако јако да се с врата осети. Та је крштена с есенцијом, знају то прави ракијаши. А ни дгуње нису нешто издашне у комини, зато се некад и није баш пекла ракија од њих. Пекмез, дунст и китникез и шлус. А најбоље су мирисале кад се онако фришке поређају на шифоњер, па ту с нама чекају да прође зима и да смемо да смакнемо фиранге и да отворимо пенџере.

Дгуње су ту биле само помоћно средство, да малко улепшају мирис у соби. Под је био земљани, зидови од набоја, такође земљани. Таван исто, витловке, земља, плева и малтер. Што је било криво, поправио је ваљак и молерај. Еколошка кућа, кажу данас. Подови се украшавали крпарама, тканим ту, зими, кад се имало више каде.
Под је био помазан и помазиван је редовно. Помазивало се посебно направљеном смешом, више је то био засићен раствор него смеша. Кравља балега, малко жуте земље, малко креча, доста воде и са тим се мазао, помазивао зељани под.

И то је било лепо? Него шта! И лепо је мирисало? Јесте. Тешко, немогуће је то све данас разумети. Неки то не би ни толерисали, речено данашњим језиком. Лако је то тумачити, нису живели у оно време, нису се радовали запећку, шамли око пећке, мирису земљаног пода, молованих зидова и уштиркане постељине, мирису вруће пећке и оном трачку који пробија у предњу собу из кујне, кад матер ил’ баба изваде кромпирачу из пећке ил’ врућ лебац, петком.

А дгуње? Е, оне вам у овој причи дођу као те миришљаве јелкице које качите о ретровизоре, да вам лимузине лепше миришу. Онда јелка мирише на ванилу, на лаванду, на кокос, на киви, на све сем на себе. Наше дгуње су мирисале на себе, једре, жуте, тврде и најдуговечније од свих фришко узбраних. У нашим носевима чувамо тај мирис. Какав нос, такав и понос. Имали смо и дгуње и дгуњце.

Možda vam se svidi...

Dobrodošli