Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Jana Damjanov: Nema meni bez mene

Psihologija je odavno odmakla od zabadanja prsta u šoljicu kafe: sreća, tuga, ljubav, ljubomora… Ovo je ozbiljna nauka, a psiholozima se treba bez zazora obraćati. Jana Damjanov zna i zašto

 

Psihoterapija ima za cilj otklanjanje ili smanjenje tegoba, rasterećenje od unutrašnje napetosti, suzbijanje straha, agresivnosti, osećanja krivice; uspostavljanje mehanizama suočavanja sa stresom kao i razvoj ličnosti u svim njenim performansama… Svako od nas će se bar u nečem od nabrojanog prepoznati. U tom slučaju – na pravom smo mestu.

Koliko su psihologija i psihoterapija u svakodnevnom životu važne vidi se i po tome što se na svakoj listi bestselera nalazi bar nekoliko naslova iz sfere „literature za psihološku samopomoć“. U svetu je „self help“ apsolutni hit. Koliko to profesionalnim psiholozima i psihoterapeutima pomaže, ili možda odmaže – budući da se u naporu da čitava stvar bude što popularnija, odlazi u nedopustivu površnost?

Sve zavisi od toga koje autore imamo pred sobom. Ako, na primer, čitate Irvina Jaloma i dela u kojima se on bavi popularnim filozofima: Ničeom, Spinozom, Šopenhauerom – to je apsolutno pozitivno. Njegova prihvaćenost širom sveta je nešto što može samo da nas raduje. Ali imate, naravno, i pisce koji su zavodljivi, ali potpuno trivijalni, bez suštinskog poznavanja onoga o čemu pišu. To je već ozbiljan problem.

Jana-Damjanov-1Naš glas bi, recimo, otišao Ekartu Tolu.

To što pišu Ekart Tol, Entoni de Melo ili autori sličnog profila jako je dobro i bez sumnje korisno. Ali treba znati – nije primenljivo na sve! Neki ljudi imaju određene probleme, ozbiljne, zbog kojih im treba stručna pomoć. Oni ne mogu dovoljno da budu „sada i ovde“. Mogu oni da vežbaju afirmacije, meditaciju, da se trude. No, ako neko ima snažne napade anksioznosti, fobije ili šta slično, sve to ga silovito odvlači od namere da bude što prisutniji i uvlači ga u sebe, u brigu o zdravlju, strah od smrti… Dakle, ovakva literatura bez sumnje može mnogima pomoći, ali sasvim sigurno – nekome i ne. Uopšte, ne volim podele knjiga na „sjajne i bezveze“. Mislim da treba čitati sve! Ali, nije poenta samo da čitamo i na taj način radimo na sebi. Moramo se u određenim momentima obraćati stručnim licima. A to je opet deo nekog, socijalnog, društvenog narcizma. Pitati za pomoć, doživljava se kao neka vrsta ličnog poraza. Ako nije problem da pitate kardiologa za savet u vezi sa zdravljem srca, zašto bi bio problem obratiti se psihoterapeutu? To je pitanje našeg odnosa prema mentalnom zdravljuImperativ je biti najpametniji, jak, snažan, samostalan… Obraćanje za pomoć doživljava se kao neka vrsta ličnog poraza. Ako nije problem pitati kardiologa za savet u vezi sa zdravljem srca, pitati nefrologa za stanje bubrega, zašto bi bio problem obratiti se čoveku koji je stručan za ovu vrstu problema? To je pitanje našeg odnosa prema mentalnom zdravlju. Koliko je ono od strane društva prihvaćeno, odnosno stigmatizovano. Zašto bih išao kod psihologa, pa nemam ja nikakav problem! U okviru profesionalne prakse sretala sam se sa prenaglašenim zahtevima na poštovanje anonimnosti, koju nam već i sama naša etika nalaže. Recimo, ako jedna osoba izlazi u prostor u kom radite, u trenutku kada druga treba da uđe, morate voditi računa da se one ne sretnu! Toliko je jaka ta fantazija da će biti prepoznati, i samim tim postati predmet prepričavanja, javne sramote. Vi čak možete imati krajnje pozitivan stav i želju da radite na sebi, da se bavite ličnim usavršavanjem – ali vam je neprijatno da drugi za to znaju.

A zašto se onda ne stidimo da idemo kod iscelitelja, astrologa, numerologa, stručnjaka za teta hiling, na časove joge, meditacije… pa sve do samozvanih proroka i vidovnjaka? Šta više, time se vrlo često hvalimo i o tome neskriveno pričamo. A povod je isti onaj koji nas motiviše da odemo kod psihoterapeuta.

Mi psiholozi i psihoterapeuti kao da smo u nekom međuprostoru, koji je za ovo društvo najčudniji i najproblematičniji. Nismo lekari, kod kojih se ide kada imaš neki zdravstveni problem. Mešaju nas sa psihijatrima, koji su tu da odrede lekove, farmakoterapiju u slučaju da imate psihički problem. S druge strane, u našem društvu je potpuno normalno ići kod vračeva, šamana, proročica koje će vam gledati u šolju ili vam prilaziti s neke druge strane, koju možemo zvati magijskom ili kakvom god. Ti ljudi nam podstiču unutrašnji „ego deteta“. To je stanje brige, straha… kojem treba neki veliki, moćni mag, neki autoritet koji će mu reći „šta i kako“. Odete na neki ritual, gde vam kažu „uradite to i to“ pa će vam biti „tako i tako“. I odmah je sve u redu. Ja verujem. Kao kada odete kod lekara pa vam napravi dijagnozu i kaže koje lekove da pijete. Mi psiholozi i psihoterapeuti, em smo nejasni, jer „u kojoj smo mi to sada kategoriji“, em ne dajemo recepte i gotova rešenja. Stvar je u tome da vi zapravo imate odgovore na sva pitanja, a mi samo možemo da pomognemo da ih postanete svesniji. Da shvatimo zašto na njih do sada nismo odgovarali, zašto želimo da nam na njih odgovori neko drugi a ne mi sami!

jana-2Kako u ovoj oblasti odvojiti nakit od bižuterije, žito od kukolja?

Mnogo insistiram na edukaciji. U Srbiji nemamo zakon o psihoterapiji. Mnogo se ljudi zapravo samo izdaje za psihoterapeute ili čak edukatore psihoterapeuta, a da to nisu. Naročito u poslednje vreme. A nemamo zakonsku regulativu za to. Imamo Savez društava psihoterapeuta Srbije, koji je možda najznačajnija organizacija u tom smislu. Koliko može, ona uređuje određene stvari. Znači, psihoterapeuti se tamo registruju, obnavljaju svoje licence i tome slično. U nekim inostranim udruženjima, čiji sam član, to obnavljanje licenci izgleda tako što moraš da prikažeš dokumentaciju da si se u poslednjih godinu dana edukovao iz određenih oblasti, da si išao na neke supervizije… To je regulativa tvog profesionalnog usavršavanja i odnosi se na nas psihoterapeute koji to stvarno jesmo. Ali bez zakona o psihoterapiji nećemo uspeti da se rešimo šarlatana. Dešavalo mi se da ljudi koji su odlazili kod takvih kvazistručnjaka dođu kod mene i na osnovu prethodnog iskustva počnu da kafenišu, krenu s pričama iz života koje nemaju veze ni sa psihoterapijom niti sa bilo čim drugim. Ali nažalost, to je tako.

Ako smo konstatovali da u ovoj sferi imamo dve opcije: Naučno verifikovanu, koja podrazumeva verifikovane psihologe i psihoterapeute, i onu samozvanu, koja obuhvata ljude različitih duhovnih profila do onih koji sprovode najprizemniju praksu, poput praktikanata nekada i doslovno crnomagijskih rituala, postavlja se osnovno pitanje: Čemu mi to zapravo težimo? Sve te hiljade ljudi što se obraćaju jednima ili drugima, zapravo imaju slične motive i ciljeve. Da li mi zapravo težimo idealnoj društvenoj projekciji samih sebe ili zapravo spoznaji i samorealizaciji naših najviših potencijala?

Ovo pitanje se ne može pokriti jednim odgovorom. Da, mi svakako osećamo imperativ samorealizacije. A opet, u svojoj suštini smo društvena bića. Dolaskom na svet, upućeni smo na tuđu negu bez koje ne bismo opstali. Stvari koje radimo na planu samorealizacije, samoaktualizacije, stoje kao takve, ali nam, s druge strane, treba i potvrda društva da je to u redu. U Srbiji nemamo zakon o psihoterapiji. Monogo se ljudi zapravo samo izdaje za psihoterapeute ili čak edukatore psihoterapeuta, a to u stvari nisu. Naročito u poslednje vreme. Nemamo zakonsku regulativu kojom to možemo regulisatiOna nije neophodna, ali ja ne mogu nekoga da uverim da će promeniti svoj život, da će se samorealizovati a da istovremeno ne otvorim pitanje: Kako će porodica reagovati na to? Kako će reagovati moje neposredno kruženje? I to je deo čitavog paketa! Mi moramo posmatrati čoveka kao deo društva. Vrlo često, gomila problema s kojima operišemo jesu direktna ili indirektna posledica stvari koje se dešavaju u društvu. Te stvari ne možemo precizno razgraničiti. Dakle, nije nam neophodna direktna potvrda društva, ali treba imati nekakav kontakt i kompas u odnosu na njega. Stvar je u balansu, mostu između ekstrema isključive samorealizacije i imperativnog društvenog potvrđivanja. Mada je i to individualna stvar. Nekome je dovoljno da živi, radi, stvara u odnosu spram jedne osobe. Nekome je za tako nešto potrebno stotinu ili ko zna koliko ljudi. Najvažnije je biti zadovoljan samim sobom. Biti dovoljno siguran u ono što radiš. A onda na najbolji način „iskomunicirati“ to u šta veruješ. Ta podrška nam nije neophodna u smislu da bez nje nećemo preživeti – ali je važna. Održati taj balans je veliko umeće.

Na ovom mestu moramo da pomenemo jedan od najvećih modernih fenomena – imperativ lične prepoznatljivosti. Manija rijaliti programa, težnja da imamo hiljadu lajkova, stotinu šerova, svi oni milioni selfija koji kruže društvenim mrežama… sve je to deo globalne opsesije da se bude viđen, poznat, prihvaćen u poželjnom izdanju…

Civilizacija u kojoj obitavamo neguje ozbiljne elemente narcizma: Ja moram biti prihvaćen; ja moram biti voljen; ja moram biti lajkovan… ili šta god! Jer bez toga – ja ne postojim. To jeste posledica razvoja tehnologije, novog načina života u koji smo sve dublje ukorenjeni. Ekspanzija interneta i socijalnih mreža ima kao direktnu posledicu, u ambijentu konzumerističke civilizacije, bujanje narcizma, i to isključivo u njegovim negativnim aspektima. A ako je nešto potreba, ako je moranje, onda se neizbežno javlja panika. Ako smo mi, recimo, svoj status na društvenim mrežama pretvorili u potrebu, onda posledično imamo paničan strah od toga da nećemo biti dovoljno prihvaćeni, doživljeni na način koji to nama odgovara… To rađa ozbiljnu frustraciju. Strah od odbačenosti, od „ispadanja“.

jana-3Magistrirala si na psihodrami. Možemo li je ukratko predstaviti?

Psihodrama je prva grupna psihoterapija. Nastala je početkom 20. veka. Tadašnji student medicine koji je želeo da postane psihijatar – Jakob Levi Moreno – krenuo je da obilazi bečke parkove, da posmatra igru dece. Bio je inspirisan spontanošću i kreativnošću koja se razvija u okviru dečje igre. To mu je bila prva asocijacija na to da bi nešto trebalo drugačije raditi. S druge strane, bio je nezadovoljan tadašnjim pozorištem, jer je smatrao da teatar mora menjati stvarnost, da mora imati cilj koji je imao u antičkoj Grčkoj. Tako su započele da se razvijaju ideje i rodila se psihodrama. Karakteristika psihodrame je to što je akciona. To konkretno znači da mi ne sedimo i ne prepričavamo probleme, već ih odigravamo, kao da se dešavaju sada i ovde. Odigramo problemsku scenu. Poenta je da se svako nađe u što više uloga. Dakle, ako je u pitanju neki konflikt, bićete naizmenično u ulogama: počinioca, žrtve, posmatrača… Tako povećavate svoj empatski kapacitet. Na taj način bivamo sposobniji da razumemo drugog. U psihodrami terapeut ima ulogu režisera. Na ovaj način, ona može biti zanimljiva i u raznim drugim kontekstima, koji nisu psihoterapeutski. Ona se mnogo koristi u velikim organizacijama, u poslovnoj psihologiji, u školama, zatvorima… naravno u samim teatrima. Zapravo, o psihodrami je teško pričati. Nju treba doživeti.

Šta bismo mogli izdvojiti kao sasvim praktičnu pouku?

Moreno je smatrao da je mera mentalnog zdravlja nivo spontanosti i kreativnosti koji imamo u sebi. Što je nivo naše spontanosti viši, i naša kreativnost je veća. Što nam je anksioznost viša, to nam je spontanost i kreativnost manja. Za njega je mera mentalnog zdravlja bila balans između ova dva pola. To je najvažnije u životu: Moći biti u skladu sa sobom. Moći odgovoriti na svoje potrebe. Imati što veći kapacitet za ljubav spram sebe, a da ta ljubav, naravno, ne ide u pravcu pukog narcizma. To je dovoljnoDruga dimenzija mentalnog zdravlja, a direktno je vezana za ovo, jeste dijapazon naših životnih uloga. Dakle, što ja imam više životnih uloga, to sam manje anksiozan, veći mi je nivo spontanosti i kreativnosti, pa u određenoj situaciji mogu čak da iskreiram i neku novu ulogu, ili pak fleksibilnije da prelazim iz jedne u drugu. Da odgovorim na zadatu situaciju adekvatno. Tako da kod Morena nije bilo priče o normalnom i patološkom, zdravom i nezdravom… nego upravo o dijapazonu životnih uloga – koliko ja imam uloga, koliko sam fleksibilna u kreiranju nečeg novog ako je potrebno zarad neke situacije.

To bi mogao da bude univerzalni recept?

Mogao bi.

A koji je najdragoceniji nauk koji si ti za sve ovo vreme dobila? Lekcija koja bi istovremeno bila najopštija, u meri da je možemo, evo upravo sada, podeliti s drugima?

Možda bi to bilo ono opšte mesto – biti u skladu sa samim sobom! Šta god to značilo. E sada naravno, kada kažem „biti u skladu sa samim sobom“, to podrazumeva i nastavak – „ne povređujući pri tome nikog drugog“! To je najvažnije u životu: Moći biti u skladu sa sobom. Moći odgovoriti na svoje potrebe. Imati što veći kapacitet za ljubav spram sebe, a da ta ljubav, naravno, ne ide u pravcu pukog narcizma. To je dovoljno.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški i lična arhiva

Možda vam se svidi...