Jedan jedini
Mnogo puta sam slušao kako neko pokušava da dočara Novi Sad nekom strancu koji o gradu ima tek maglovit pojam. I već u uvodu pokušava da impresionira sagovornika značajem i veličinom ovog grada. Uvek, ali baš uvek… osećao bih se neprijatno. Jer, malo je stvari tako pogrešnih kao što je ona da Novi Sad predstavlja grad koji u dve rečenice treba da vas ostavi bez daha. Ukoliko se u tu igru upustite, lako vam se može dogoditi da nehotice, vrlo brzo, demantujete sami sebe.
Ako ćemo se, najprostijom logikom, povesti brojem stanovnika, tek na popisu iz 1961. godine grad je prebacio psihološku granicu od 100.000 žitelja. A to, složićemo se, i nije bilo tako davno. Uostalom i drugi atributi, nama toliko značajni, nemaju ni izdaleka tako „univerzalnu” vrednost kakvoj se nadamo. Jedan od njih je svakako onaj da smo još u 18. veku zvanično postali „grad”. Istoriografski gledano, status „slobodnog kraljevskog grada“, samo godinu dana kasnije, dobio je i Sombor. A epitet „srpska Atina“ nastao je 1864, kada je Matica srpska iz Pešte preseljena u Novi Sad. Smatralo se da Matica oko sebe okuplja najumnije glave, pa je efektna kovanica poslužila kao prigodna ilustracija.
Uostalom, probajte na brzinu da se setite imena ljudi koji predstavljaju sinonime ovog grada. Mika Antić rođen je u Mokrinu. Svetozar Miletić u Mošorinu. Jaša Tomić u Vršcu. Dunđerski su iz Srbobrana. Laza Kostić je rođen u Kovilju. Aleksandar Tišma u Horgošu. Janika Balaž odrastao je u Bečeju… Banaćanin iz Mokrina je i Vasa Stajić, čija su dela ključna za poznavanje istorije grada. Bukvalno jedini iz plejade najvećih rođen u Novom Sadu jeste Jovan Jovanović Zmaj.
A onda dolazimo i do onog najočiglednijeg momenta. Svakako ste bili u prilici da nekog svog gosta povedete u obilazak grada. Budimo pošteni… Koliko je ta eksurzija trajala? Sve važno, od Tvrđave do zamišljene granice duž Bulevara oslobođenja obići ćete za dva, najviše tri sata. Kako i ne biste! Podignut na močvarnom i peskovitom tlu, grad je uvek morao da ekonomiše s prostorom i ne ide u širinu, poput većine svojih panonskih vršnjaka. Ostale su beleške ondašnjih letopisaca o otme kako su se o praznicima i vikendima Novosađani svečano oblačili i odlazili van grada – na izlet u Jodnu banju. A ona je na 20 minuta laganog hoda od Miletićevog spomenika i Gradske kuće! Pa najveća industrijska zona, istorijski gledano „do juče”, nalazila se duž Radničke ulice, koja je zbog ove okolnosti i ponela taj naziv. Geografski, Radnička ulica danas je deo najužeg centra grada. Treba li vam još koji primer? Stoga već u susednoj Mađarskoj ili Rumuniji, istu ili veću turističku ponudu, u prostornom, pa i vrednosnom smislu, imaju i daleko manji gradovi. Uostalom, Novi Sad, nažalost, spada u red onih gradova koji su dva puta i doslovno počinjali sve iz početka. U ovom slučaju, pred sobom imamo taj 12. jun 1849. godine. U revolucionarnom obračunu s mađarskim trupama, koje su ga bombardovale s Petrovaradina, grad je, bez preterivanja, „vraćen na nulu”. Još 11. juna bio je to, u kulturnom i ekonomskom smislu, poletan grad za ono vreme i te kako značajnih oko 20.000 stanovnika. I onda je, doslovno u nekoliko sati, sve nestalo. Od 2.812 zgrada koje su tada bile u gradu, 2.004 potpuno su uništene. Istoričari kažu da je uništavanje Novog Sada bilo toliko tragično da je neposredno nakon bombardovanja u samom gradu ostalo tek nekoliko stotina stanovnika, a krajem 1849. godine, kada se posle gašenja mađarske pobune predala i poslednja posada sa Petrovradinske tvrđave, u Beču se razmatrala ideja da se njegovi preostali stanovnici rasele. Novosađani su tada uspeli da izmole da se odustane od tog predloga. Nakon dobijanja kredita i druge pomoći, počela je obnova grada, a tek 20 godina kasnije Novi Sad će ponovo imati stanovnika kao pre rata i postati Srpska Atina. Za dan ili dva, grad je izgubio čitav jedan vek.
Pravi Novosađani zato o Novom Sadu nikada ne pričaju u brojkama i nizovima pompeznih činjenica. Onaj kome je Novi Sad u srcu, povešće vas u kasno popodne da sednete u neku od bašta Dunavske ulice. Tu ćete posmatrati kako sunce najpre „sedne“ na krov kuće najbliže parku. A onda se, sve do Zmaj Jovine, kotrlja po krovovima. Jer kuće su pravljene tako da u nepravilnom, a idealnom nizu, izazivaju vizuelnu magiju u kojoj se sunce doslovno sliva niz krovove.
Povešće vas na kej, da u istom „kadru“ ugledate Tvrđavu i izduženu figuru spomenika raciji. Simbol najuzvišenijeg domašaja ljudskog uma s jedne, i beskrajnog stradanja, s druge strane. U treptaju oka, Novi Sad nas uči koliko smo istovremeno veliki i koliko mali možemo biti.
Pravi Novosađanin povešće vas na Pozorišni trg, odakle, ne pomerajući se, u krugu ne širem od stotinak metara vidite sinagogu i tornjeve katoličke, pravoslavne i reformatske crkve. Povešće vas na još stotinu čarobnih mesta zbog kojih je Novi Sad za svoje stanovnike najveći na svetu.
I zato se njegova veličina ne meri brojkama i pređenim stopama.
Njegova veličina je u srcu. I tu se, skrivena, najbolje čuva.
