Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Josip Šosberger: Grad u porodičnom albumu

Četiri najstarije relikvije koje Novi Sad ima jesu: Petrovaradinska tvrđava, kuća u Zmaj Jovinoj 28, Nikolajevska crkva i – porodica Šosberger. Njeni članovi, kroz 11 generacija, ovde žive od 1749. godine. Da nije ničeg drugog, ovo bi bilo dovoljno za veliku priču

Naš sagovornik javnosti je poznat po dve stvari. Najpre kao nastavljač porodične sage Šosbergerovih, koja u Novom sadu traje već četvrti vek. Druga stvar se naslanja na porodičnu tradiciju – ali je njoj mnogo više sam kumovao. Josip je autor knjige „Masoni u Vojvodini 1785-1940“, i često, uprkos svim predrasudama, istupa i ističe svoju pripadnost ideji masonerije.

Podatak da vaša porodica u Novom Sadu živi evo već četvrti vek, od 1749. godine, zvuči gotovo nestvarno! To je nešto čime bi grad trebalo da se diči. Zbog čega je onda tako malo poznat? Kao mlada varoš, Novi Sad nema „višak istorije“ i ovo je nešto što mu služi na čast.

– Moja porodica je ponikla u 17. veku u Slovačkoj, u mestu Šaštin-Straže, koje se nalazi u Trnavskom kraju. Početkom 18. veka vlasti su bile zabrinute zbog porasta jevrejskog stanovništva, i da bi to sprečile, izdale su naređenje po kom se jedino najstariji sin porodice mogao oženiti i osnovati novu porodicu (Zakon cara Karla iz 1726). Drugim muškim članovima jevrejske porodice, koji bi prekršili naredbu, pretilo je proterivanje iz zemlje. Zabeleženo je da su se prvi Jevreji nastanili u današnjoj Vojvodini 1693. godine, u Rackom selu, Rozendorfu, potonjem Novom Sadu. Racko selo je bilo prvo mesto koje je prihvatilo Jevreje kao stalne stanovnike, kada drugi gradovi (Sombor, Subotica, pa čak i Pešta) nisu dozvoljavali Jevrejima čak ni da prenoće u njima. Nažalost, tačno je da se u proteklih stotinak godina naš grad malo bavio svojim poreklom i poreklom svojih sugrađana. Nekako, valjda, to se nije uklapalo u mozaik okoline. Ili se bar tako činilo. Poslednjih dvadesetak godina oseća se veliki pomak. Istoriju naše porodice sam sročio. Otac Pavle je uradio veći deo posla i za desetak dana očekujem izlazak knjige „Šosberger – saga o tri veka”.

Znate li možda postoji li još neka novosadska porodica koja može da se podiči ovolikom tradicijom?

– Naravno da postoje i starije jevrejske porodice u Novom Sadu, ali bez kontinuiteta do današnjih dana. Stoga verujem da je naša porodica najstarija jevrejska porodica u Novom Sadu, sa kontinuitetom. Naravno, istovremeno, pa i ranije, doseljavale su se porodice drugih konfesija, koje su možda i starije od naše. Nažalost, o njima nemam podatke, ali možda ova moja knjiga bude pokretač drugima da zabeleže svoju prošlost. U svakom slučaju, imamo osnova da tvrdimo da smo možda zaista najstarija novosadska porodica.

Volimo da se nazovemo Srpskom Atinom, da istaknemo titulu Slobodnog kraljevskog grada… a opet smo, na drugoj strani, toliko nemarni spram sospstvene tradicije.

– Pa, nažalost, u tome ima mnogo istine. Razloga za to je verovatno bilo mnogo. Trusnost područja, šarolikost življa, česte promene vlasti… No, čini mi se da je „nova era” došla, i da je počelo „novo merenje vrednosti” prošlosti, tradicije. Naravno, taj proces traje i meri se generacijama.

Možemo li onda u najkraćem da predstavimo porodičnu hroniku Šosbergerovih?

– Kao što sam naveo, moji preci su krenuli polovinom 18. veka iz današnje Slovačke. Migracija ih je vodila do obale Dunava, pograničnog područja Carevine, gde se svi propisi i nisu baš strogo primenjivali. Uz put, jedan krak porodice ostao je u Mađarskoj. U popisu Jevreja u Novom Sadu prvi su 1782. zabeleženi Jakob i Aleksander Šosberger. Tako se porodično stablo Abrahama Šosbergera razgranalo kroz 11 generacija u Novom Sadu i traje i danas. Najstariji član porodice (o kome postoje pisani podaci), Abraham, vodio se kao „mali trgovac“ odnosno „torbar”, u popisu Jevreja iz 1808. godine. Trgovačkim poslovima nastavlja kasnije da se bavi i njegov sin Moric, što potvrđuju i poreske knjige između 1875. i 1880. godine, u kojima se navodi da je redovno plaćao i porez i prirez u Novom Sadu.

Adolf Šosberger je 1904. godine osnovao svoje preduzeće „Adolf Šosberger – agentura I komisiona radnja”, sa brojem telefona 1–52. Dugo se firma nalazila u kući dr Rudolfa Grubija, u ulici Rakoci Ferenca 50 (kasniji naziv Futoška 28, a danas Jevrejska), preko puta Sinagoge. Pošto je i Adolfova porodica stanovala u istoj kući, njegovi sinovi (Josip, Eugen i Martin) su posle škole redovno svraćali u firmu i učili se trgovačkom poslu. Oko 1920. godine, tada već oženjen i familijaran mlad čovek, Josip – Joka se na poziv svog oca pridružuje poslovima porodične trgovačke firme i vodi „odeljenje za drvo“. Među članovima porodice su bili i dr Geršon Šosberger, koji je već početkom druge polovine 19. veka bio poznati novosadski lekar. Njegov sin dr Aleksandar Šosberger se posle završenih studija medicine vratio u svoj grad, krajem 19 veka, i ugradio sebe u svoju okolinu. Kao viđen, poštovan i cenjen sugrađanin, ali i kao poslanik u budimpeštanskom Parlamentu, ishodio je sredstva za gradnju nove, paviljonske, centralne bolnice u gradu! To je današnja Pokrajinska bolnica, gde još uvek postoje ondašnje zgrade, pa čak i njegova kancelarija u kojoj je, kao prvi upravnik, radio. Kao specijalista ginekologije i rendgenologije doneo je prvi rendgen aparat u grad!

Jedan od poznatih članova porodice pred sam Drugi svetski rat bio je poznati fudbaler „Vojvodine” i „Jude Makabi” – Emil-Pac Šosberger. Moja baka po ocu Paula Šosberger, supruga Josipa Šosbergera, rođena je 27. aprila 1895. godine u Budimpešti. Kao stalni organizator svih kulturnih i dobrotvornih zbivanja u jevrejskoj zajednici u gradu, Paula Šosberger je nesumnjivo bila jedna od najaktivnijih Jevrejki između dva rata u Novom Sadu. Pisala je tekstove, režirala, bavila se scenografijom i kostimografijom za nezaboravne dečje predstave. Tridesetih godina prošlog veka ostvario joj se davnašnji san. Nakon što je položila državni ispit, osnovala je Jevrejsko zabavište u Novom Sadu, koje je opremila svojim sredstvima. Radila je u privatnim prostorijama sve dok se, otvaranjem Jevrejskog kulturnog doma 1935. godine, nisu obezbedile prostorije za zabavište. Rad u njemu bio je na takvom nivou da su roditelji i drugih narodnosti želeli da im deca pohađaju to zabavište. Paula Šosberger je ubijena u Novosadskoj raciji 23. januara 1942, zajedno sa suprugom Josipom i šesnaestogodišnjim sinom Dodikom, na domaku svog doma u Miletićevoj ulici. Grad Novi Sad je 28. septembra 2009. godine doneo odluku da jedna ulica u gradu, na Novom naselju, dobije ime po Pauli Šosberger.

Moj otac Pavle se veoma vredno i uspešno bavio istorijskim radom i spisateljstvom. Napisao je desetak knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine, o Holokaustu, objavljivao niz članka, separata i priloga o Jevrejima i starom Novom Sadu, održao brojna predavanja, učestvovao na tridesetak konferencija u zemlji i inostranstvu, putovao po celom svetu. Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada, kao i u desetinama TV i radio emisija, te pet dokumentarnih filmova. Za svoj plodan i stvaralački rad, Pavle Šosberger dobio je niz značajnih priznanja. Među ostalima i „Zlatnu menoru Jad Vašema“, za Imenik žrtava Jevreja u Vojvodini (1990). Bio je prvi Jugosloven koji je dobio ovo značajno izraelsko priznanje. U znak sećanja i zahvalnosti, Grad Novi Sad doneo je odluku da jedna ulica-prolaz, pored Novosadske sinagoge, dobije ime Pavla Šosbergera.

Znamenita ličnost u našem gradu bila je i Vera Šosberger (1927–1972) koja je Jevrejsku osnovnu školu i gimnaziju završila u Novom Sadu. Muzičku akademiju, u klasi prof. Vukdragovića, završila je u Beogradu (1949), a usavršavala se u Zagrebu kod prof. Stančića i u Švajcarskoj, kod Edvina Fišera. Bila je pijanista, sarađivala je sa Aldom Čikolinijem, Fišerom, Zubinom Mehtom i mnogim drugim vrhunskim pijanistima i dirigentima.

Kao novinar sam imao priliku da razgovaram sa vašim ocem Pavlom. Koliko je vama lično značila ta gotovo neverovatna porodična tradicija? Koliko je u njoj bilo prednosti a koliko vas je možda i omela?

– Od najmlađih dana otac me je upoznavao sa prošlošću porodice, sa događanjima, kako lepim, tako i onim manje lepim. Saopštio mi je od kada smo tu, kako smo se razvijali, ali pričao mi je i o nacističkoj okupaciji, kada je za dva dana u Novom Sadu mađarski fašistički okupator ubio tridesetak članova moje porodice. Među njima i moju baku Paulu, dedu Josipa i strica Dodija. Istovremeno, otac me je naučio da nikada nikoga ne treba mrzeti. Istorija je činjenica koja se mora uvažiti, nikada zaboraviti, akceptirati, i ići dalje… Posebno je on, moj otac, bio poznat po tome. Sarađivao je i pomagao sve dobre i dobronamerne ljude, ma koje vere bili.

U javnosti ste bili najprisutnij kao autor knjige „Masoni u Vojvodini 1785–1940“. Budući da je reč o faktografskom delu na oko 800 strana, najpre vas moram pitati otkuda tolika predanost i posvećenost ovoj temi?

– Moj prvi predak, dr Geršon, aprila 1876. godine predao je aplikaciju za prijem u tadašnju masonsku ložu „Libertas“ u Novom Sadu. Njegov sin, dr Aleksandar, primljen je u masonku ložu „Alkotaš“ u Subotici, decembra 1911. Očev stric Eugen primljen je 1927. u novosadsku masonsku ložu „Mitropolit Startimirović“. Njegova stolica iz lože sačuvana je tokom rata i tokom moje mladosti nalazila se kod nas u stanu. Jako me je intrigirala jer mi je ličila na bioskopsku. Već u ranoj mladosti pitao sam oca šta je to. U početku mi je obećavao objašnjenje „kad porastem“. I, najzad, kad sam imao 12 godina, rekao mi je da je to stolica njegovog strica Eugena iz masonske lože. A na pitanje ko su masoni, odgovorio je: „To su, sine, ljudi koji daju!“ I tako i ostade. Mnogo kasnije, ideja toga bratstva me je „osvojila“. Fascinirala me je interkonfesionalnost, poštovanje svakog dobrog čoveka. Kako se to kaže „svak je brat mio, ma koje vere bio“. Kako o masonima u Vojvodini nije bilo mnogo pisanih tragova, prionuo sam, uz pomoć budimpeštanskih prijatelja, na prikupljanje podatka. I, napokon, posle desetak godina istraživanja, osvanuo je almanah o vojvođanskim masonima.

Naravno da je neizbežna tema kontraverza koja prati sam pojam masonerije. Iako smo dobro zagazili u 21. vek, za masone se još uvek vezuju epiteti ezoterije, sektaštva, zavere… Kako se može uticati na ispravljanje ove duboko ukorenjene, a jednosmerne i u krajnjoj liniji netačne predstave?

– Pažljivim čitanjem mnogih dokumenata, nauka, ali i svaki pojedinac, uočava razloge. Dugo se verovalo da je to tajna organizacija. A zapravo ona je – organizacija sa tajnom! Prvi postulati koji vladaju u slobodnom zidarstvu jesu poštovanje svoje države, pomaganje i davanje sebe njoj. Odmah posle nje je poštovanje svoje porodice, roditelja, dece. Nikada i nigde nije zapisano da se bilo ko mrzi, da se protiv bilo koga bori (u bilo kom smislu). Prva je stvar humanost i pomoć ljudima da bi postali bolji. U svakom smislu. Tome se opirala (već početkom 14. veka) katolička crkva, što je dovelo do uništavanja Templara. Ti problemi su se pojavili u papskim bulama Klementa 12. i ostalih. Po njima, svi katolici koji postaju masoni treba da se izopšte iz vere! Takvih problema nije bilo sa drugim konfesijama. Barem ne organizovano. S razvojem ljudskog društva to se lagano prevazilazilo. Kako se često kaže, masonska loža je mesto gde zajedno sede pravoslavni pop i rabin, bogataš i siromah, kralj i konjušar!

U današnje vreme sazreli su uslovi da se istina o slobodnom zidarstvu što češće saopštava. Da se jasno zna da je osnova toga bratstva humanost, dobročinstvo. Stalno poboljšanje uslova života ljudi. To se saopštava, najefikasnije, putem knjiga i novina, javnim istupima, a posebno činjenjem humanih, dobrih dela! To je jedna od suština rada slobodnih zidara.

Vi nemate nikakav problem s tim da u javnosti istupite kao mason?

– Poštujući svoju prošlost, svoje pretke, njihova opredeljenja i položaj u ovdašnjoj sredini, nisam nalazio razloga da to prećutim. Najzad, sve je to zabeleženo u raznim dokumentima. Naravno, nijednog momenta nisam smatrao da je to neka prednost u odnosu na druge. To je samo mogućnost da možeš i treba više da pomogneš!

Podatak koji je uvek interesantan jeste lista masona kroz istoriju. Kako u pogledu nacionalne, tako i istorije Novog Sada?

– Taj spisak je vrlo dug. U našim krajevima masoni su bili: Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Mitropolit Stratimirović, vladika Josif Šakabenta, Knez Mihajlo Obrenović, Kralj Petar I Karađorđević, Živojin Mišić, Stevan Sremac, Stevan Mokranjac, Stanislav Binički, Slobodan Jovanović, Mihajlo Pupin, Đorđe Vajfert, Jovan Jovanović Zmaj, Branislav Nušić, Veljko Petrović, Ivo Andrić i još mnogi drugi. U našem gradu masoni su bili: Apotekar Karl Grosinger, senator Steva Popović Pecija, dr Geršon i dr Aleksandar Šosberger, David-Daka Popović, čuveni graditelj i prvi ban Dunavske banovine, gradonačelnici dr Žarko Stefanović, dr Branislav Borota. Nadalje, Đorđe Tabaković, jedan od najznačajnih arhitekata našeg grada, akademik dr Branko Magarašević, dr Ignjat Pavlas i još mnogi drugi sugrađani koji su umnogome doprineli razvoju našeg grada.

Vaš otac bio je veliki istoričar i hroničar grada. Sada kada imate sve više vremena, hoćete li i vi pokušati da ispišete bar deo onoga što smatrate važnim, a neotkrivenim?

– Kao što sam malopre naveo, sačinio sam vremeplov naše porodice od dolaska u naš grad polovinom 18. veka do danas. Obuhvatio sam i ogranak porodice koji je ostao i razvio se u Budimpešti, među kojima je bio i jedan nobelovac! Nadalje, pokušao sam da inkorporiram sve druge članove iz raznih vojvođanskih gradova i mesta. Naravno, kao i svako istraživanje, nikad nije gotovo. Uvek je u toku. Nastaviću istraživanje vezano za porodicu i slobodno zidarstvo u našem gradu.

Kako vidite porodicu Šosberger u narednom veku? Hoće li ona i dalje pratiti sudbinu grada za koji je tako neraskidivo vezana?

– Viševekovna prošlost potvrđuje da je realno očekivati produžetak života i razvoja porodice u Novom Sadu. Uostalom, to su događaji od pre dvadesetak godina potvrdili. Ovo je naš grad i doživljavamo ga kao deo našeg života. Neka tako bude!

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški Karadžić

Možda vam se svidi...