Jelena Nestorov Bizonj: Složno, pa kako bude
A biće… Tri godine zadrugarstva, simbolično predstavljene pričom o „čupanju brkova“, ne mogu da pomute tradiciju zadrugarstva dugu 170 godina. Sekretarka Zadružnog saveza Vojvodine to, uostalom, najbolje zna
Prva zadruga u svetu osnovana je u engleskom gradu Rodždelu 1844. godine. Druga je osnovana u Slovačkoj, a već treća u našem Bačkom Petrovcu 1846. godine. Zanimljivo je da su one produkt kapitalizma, i to posle prve industrijske revolucije, a kod nas se po nekoj inerciji zadruge vezuju za socijalizam. Takođe, mi zadruge primarno vezujemo za agrar, iako se zadrugarstvo odnosi na sve segmente rada, ne samo na poljoprivredu. Kod nas je obrnuto.
– Oko 95 odsto zadruga u nas jesu poljoprivredne. U drugim segmentima nisu zaživele, osim donekle u zanatstvu i građevinarstvu, ali je tamo u proteklih 20 godina zbog propisa obesmišljeno. Imamo, naravno, i studentske zadruge za radno angažovanje mladih. Generalno, svrha osnivanja zadruge jeste da njeni članovi, koji će preko nje ostvarivati benefite, svoje poslove obavljaju jednostavnije, jeftinije, smislenije, konkurentnije. Kod nas, osim u poljoprivredi, nema izraženog zadrugarstva, ali u svetu ga ima. Naročito u uslužnim delatnostima. Mada u suštini cela Evropa, koja ima uslove za poljoprivrednu proizvodnju, ima razvijene poljoprivredne zadruge.
Kako to da nam je zadrugarstvo postalo sinonim čitavog jednog društvenog perioda, od onog posleratnog pa sve do ranih devedesetih?
– Mi imamo istoriju zadrugarstva od preko 170 godina. Od toga možemo izdvojiti period posle Drugog svetskog rata, kada su seljačke radne zadruge bile nametnuta forma organizovanja od strane države. One su imale termin „zadruga“ u sebi, ali uopšte nisu odgovarale duhu te organizacije. Jednostavno je postojala prinuda ljudi da se u njih učlanjuju, što je skroz suprotno onom elementarnom principu demokratičnosti udruživanja. U te tri godine stvoren je, uslovno rečeno, „negativan imidž“ u javnosti, koji je doneo više štete nego što je to bila ona materijalna. Taj ružan period od samo tri godine, u kojem su zadruge bile obavezne, ostavio je traga do danas. Većina ne zna koliko je tradicija zadrugarstva u nas razvijena i bogata, već smatra da je sve počelo te 1945. godine. Nakon te tri godine, kada je zakon o Seljačkim radnim zadrugama ukinut, ponovo su se formirale zadruge po normalnim principima, ali u socijalističkom periodu koji je iskrivljavao tu organizacionu formu – ali je nije narušio u potpunosti. I preko njih je poljoprivrednik mogao lepo raditi i ostvarivati različita prava. Jedino što smo bili u sistemu u kojem znamo kakvo je bilo upravljanje i odlučivanje. Ali u ekonomskom delu on je imao benefita od njih.
Pretpostavljam da je za te tri godine osnovna namera bila ispunjena. Što će reći da je izvršen prenos imovine sa starih vlasnika na ono što smo zvali „društvenom“ imovinom“?
– Znate kako, vlasnici su se već bili razvlastili i onda je ovo bila forma, kako da se oni koji su i dalje u poljoprivredi, uključe u neki sistem udruženog rada, na pravnoj osnovi. Da se bezemljašima dodeli zemlja, da se stvori sistem u kojem će se kompletan višak iz poljoprivrede investira u industriju. Sa jedne strane onemogućavate stvaranje velikih poseda, a sa druge podstičete industrijalizaciju kao primaran društveni cilj. Postojali su zemljišni maksimumi koji poljoprivredniku nisu dozvoljavali da postane značajan učesnik na tržištu. To jednostavno nije bilo u duhu socijalističkog sistema. Da neko, na primer, ima 50 hektara zemlje. Time smo dobili siromašne poljoprivrednike umesto da ste im omogućili da postanu preduzetnici.
Kakav je bio odnos zemljoradničkih zadruga i sada već čuvenih poljoprivredno-industrijskih kombinata, popularnih PIK-ova?
– Zadruge su se u selima osnivale potpuno nezavisno od njih. Od privredne reforme 1965. pa nadalje, zadruge su se po tadašnjem propisu o udruženom radu, pripajale preduzećima ili kombinatima. Kao što su na primer bili PIK „Bečej“, srbobranski „Elan“ i ostali… Propisi su bili takvi da im omogućuju da se udruže. Rezultat je bio taj da početkom sedamdesetih više nije bilo samostalnih zadruga, jer su zaposlene, imovinu i sredstva preneli PIK-ovima, i unutar njih su postale, tada čuvene „organizacije udruženog rada“ ili osnovne organizacije kooperanata. Tek krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada je počela tranzicija privrednog sistema, donosi se novi Zakon o zadrugama, po kojem one mogu ponovo samostalno da posluju i da izađu iz tih preduzeća. Tu je za njih nastala velika šteta. Jer one su izašle, ali im imovina nije vraćena. Ono što su sticali i uneli pravnim putem, nije im vraćeno najvećim delom. Neke zadruge su sporazumno iznele deo imovine, a mnoge su vodile maratonske sporove, duge 20–30 godina, a neke ih vode još i dan-danas.
Pretpostavljam da je imovina završila kod onih koji su formalno kupili te kombinate?
– Formalno kod kupaca. I to je zapravo ogromna pljačka. Zadruge su 50-ih i 60-ih, kada su osnivane, mnogo toga mogle da steknu. Otkupljivale su zemlju od staračkih domaćinstava, imale su povoljne izvore finansiranja za kupovinu zemlje i objekata… One su za nekih dvadesetak godina rada, stvorile ogromnu imovinu. Po nekim procenama imale su, recimo, oko 200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Od toga je danas oko 130.000 hektara ostalo „zarobljeno“ u kombinatima. U ovim tranzicionim prodajama bilo je i zadružne i državne svojine. Većinom je to ipak bila zadružna.
I ona je sada formalno-pravno vlasništvo velikih kupaca?
– Tako je. Ili države. Dobar primer je PIK „Bečej“. Usled velikih problema koje je imao, on je zapostavio imovinsko-pravna pitanja. Svoju imovinu potraživale su dve zadruge. Nešto su vratili, nešto nisu… l Šta se desilo sa ostatkom? On je postao državna imovina jer PIK nije imao dokaz da je on stekao tu imovinu. Kada nemate dokaz o sticanju ona postaje državna, posebno kada je u pitanju poljoprivredno zemljište. Tako da, generalno, niko od toga nema koristi. Samo zadruga ima štetu i poljoprivrednici koji su danas njeni članovi.
Šta im je formalno-pravno na raspolaganju u želji da povrate imovinu?
– Jako je to teško. Sporovi su se, da ne kažemo namerno, odugovlačili decenijama. Glavna prepreka je bila ta što je opštinski organ na prvom stepenu trebao da odluči o povraćaju imovine. Na opštinskom nivou, međutim, nije bilo nikoga ko bi bio spreman da oduzme zemlju jednom PIK-u s obzirom na to koliko su oni bili veliki i značajni. Tim pre što su najčešće isti ljudi sedeli u jednom PIK-u i u Opštini. To je bio glavni razlog. Ne mislim da je razlog bio, kako se obično govori, interes nekih tajkuna. Nije to, po meni, prava istina. Jednostavno, presudan je bio položaj koji su ta preduzeća imala. A on se razvukao i dobro posle tih 80-ih, nije on završen početkom tržišne privrede.
Tih sporova i dalje ima?
– Ima i dalje. Baš sam gledala nedavno, tridesetak zadruga nije završilo sporove. To uopšte nije mali broj.
Da li ima primera da je neka dobila ono što je tražila?
– Ima zadruga koje su dobile sporove. Generalno, imamo stotinak zadruga koje raspolažu imovinom. Doduše, mali broj njih je izneo imovinu i raspolagao sa njom od devedesetih pa na ovamo. Zamislite u kakvoj bi situaciji bili danas da su u tome uspeli. Mnoge zadruge su zbog toga unazađene. Umesto da se prilagode tržištu i uspeju, one su bile prinuđene da se bore za svoja elementarna prava.
Koliko ulazak multinacionalnih kompanija menja pravila igre?
– Znate kako, zadruge su više orijentisane na svoja lokalna tržišta. U tom smislu im ne menja mnogo, ali generalno zahteva od njih da se i one ukrupnjavaju, da postaju veće. Složene zadruge, kao legitimna forma, jedini su način da se izbore za svoje mesto na tržištu. Imamo za sada jedan takav primer i nekoliko u najavi. Taj jedan je iz Novog Slankamena. Reč je o složenoj voćarskoj zadruzi. Divan primer. Da bi bili konkurentni u svojoj branši, od postojeće zadruge formirali su Složenu voćarsku zadrugu „Složni voćari“. Njih 42 zadrugara udružili su sredstva za hladnjaču u vrednosti od dva miliona evra. I to nisu imali sopstvena sredstva, nego su se zaduživali da bi ih obezbedili. Ima lepih primera u ovo novije doba, koji nisu vezani za starije zadruge, mada su one i dalje dominantne.
Laički gledano, kakva je razlika između „novih“ i „starih“?
– One su po zakonu iste. I po obliku svojine i po načinu upravljanja. Jedino što nove nemaju probleme koje su stare ponele iz prošlosti. Imovinske probleme prvenstveno, kao ni probleme sa eventualno nekim nasleđem samoupravljanja. Tako da kod starih zadruga često imamo slučaj viška zaposlenih, kao nasleđa iz bivšeg perioda, manjak stručnjaka, imovinu opterećenu različitim problemima. S druge strane, oni koji su rešili imovinske probleme i stavili tu imovinu u funkciju zadruge i zadrugara, do danas su mnogo napredovali. Imamo mnogo takvih lepih primera. U Kleku, Karavukovu… koji su bukvalno povukli napred i unapređenjem zadruge napravili stabilna sela oko sebe. Nove zadruge, koje su devedesetih nastale udruživanjem sopstvenih sredstava poljoprivrednika, po zakonu su potpuno iste. Mi ih zovemo nove-stare, mada lično ne volim tu kvalifikaciju. Neki od njih su zaista mnogo uradili. Lep primer su „Mrkšićevi salaši“ iz Srpskog Itebeja, koji su u suštini nova zadruga, ili „Zlatno zrno“ iz Bačkog Petrovca. Oni praktično zapošljavaju celo selo, jer tamo svi poljoprivrednici sada imaju preko koga da rade. Zadruge su faktor stabilnosti za celo selo. Ne treba zanemariti da one imaju socijalni karakter, koji preduzeća nemaju. One, naravno, posluju radi dobiti, ali finansiraju seoske manifestacije, ulažu u sportske klubove, pomažu seoska udruženja, doniraju rekonstrukcije crkava, svojom mehanizacijom čiste sneg… Rade mnoge stvari koje selu nedostaju usled loše organizacije ruralnog života. Ta socijalna uloga je značajna, naročito u ovo vreme demografskog zamiranja sela. Naravno, u prvi plan stavljam ekonomski momenat i priliku da ljudi koji su udružili sredstva ostvare što veći interes za sebe.
Ali da naglasimo, pošto mi se čini potrebno… Zadruge su jedna apsolutno održiva ekonomska kategorija a ne relikt prošlih, socijalističkih vremena.
– Zanimljivo je da su zadruge nastale u kapitalizmu i baš su kapitalistička tvorevina. I danas one u zapadnim državama koje su imale stabilan put razvoja imaju izuzetno povoljan položaj. I nisu ništa izgubile na značaju u smislu globalizacije i pojavljivanja velikih. Zadruge imaju svoju sferu rada i egzistiraju dalje. Naravno, izloženi su konkurenciji ali to se prosto podrazumeva. Nešto sam pročitala, puno toga i videla… U jednoj Holandiji zadruge su izuzetno moćne. U Skandinaviji je zadrugarstvo otišlo u dimenziju koju mi, verujem, nećemo dostići u narednih 100 godina. Zadruge se udružuju u složenije sisteme i imaju veći kapacitet nego mi u svakom smislu reči. Jedno sa čime mi možemo da se poredimo jeste duga tradicija. Generalno, ovo jeste prirodan način organizovanja poljoprtivrednika i mislim da ima budućnosti. Inače, kod nas je zanimljivo i to što zadruge uglavnom posluju u sferi skladištenja, proizvodnje i prodaje, a veoma malo ih je u sferi prerade. Ali i to ima istorijske korene. Problem je u tome što su zadruge iz pedesetih i šezdesetih godina ulagale sredstva u prerađivačke kapacitete. Pri tome su imale izuzetno dobar položaj. U tranziciji su međutim, izgubili sva svoja ulaganja u poljoprivredno-prehrambene komplekse koji su privatizovani. Odvojena je veza između primarne proizvodnje i prerade. Recimo u Sloveniji su zadruge dobile učešće u prerađivačkim kapacitetima na osnovu besplatnih akcija a na ime srazmernog učešća u izgradnji tih kapaciteta. Dakle, u startu su zauzele položaj upravljanja njima. To je kod nas izostalo i to je ogromna greška u tranziciji. To se više ne može ispraviti. Drugi veliki razlog su nerešeni imovinski odnosi a dok to ne uradite vi se ne usuđujete da idete u nove investicije. A i kada rešite probleme onda prirodno prvo ulažete u skladišta i mehanizaciju a ne u preradu. No, nadam se da će i toga u perspektivi biti sve više. Primer „Mrkšićevih salaša“ pokazuje da je to itekako moguće. Država sve više prepoznaje i zakonskim rešenjima podržava jačanje zadruga, jer u njima vidi oslonac održanja života na selu.
A one naše fraze tipa „Vojvodina, žitnica Evrope“, poljoprivreda kao „lokomotiva razvoja“… Koliko smo mi u tom smislu istinski konkurentni a koliko bismo zapravo samo voleli da budemo?
– Mi smo izuzetno nekonkurentni. Ne sećam se tačno podatka, ali recimo da naš seljak proizvede za 15 potrošača, a nemački za 150. Deset puta je konkurentniji od našeg. U proseku, jedan nemački poljoprivrednik jak je kao naša jedna zadruga. To govori sve. Naravno, ne treba se predavati, već koristiti sosptvene prednosti. Mi, recimo, imamo prirodne uslove da ostvarimo bolji kvalitet. Možemo investirati u intenzivniju proizvodnju, udružiti se i imati bolji finalni proizvod. Kada je kvalitetan naći će tržište. Od pet najvećih izvoznih proizvoda iz Srbije, četiri su iz sfere poljoprivrede. Nažalost, reč je o primarnoj proizvodnji. Sve to ipak govori da prostora ima. Treba samo da prestanemo da razmišljamo u socijalističkim kategorijama. Naš seljak i dalje više voli da bude „gazda“ nego da razmišlja kako da bude ekonomski uspešan. Ali i tu se stvari sve brže menjaju.
