Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Kulpin – Na krilima labuda

Na samo 25 kilometara od Novog Sada, Kulpin je zadržao sve atribute sela. Od početka se razvija kroz suživot Srba i Slovaka, i to ovde svi ističu kao važnu činjenicu 

 

UMESTO UVODA

Od pamtiveka je privilegija bila živeti u Kulpinu. Budući da je u ona vodoplavna i močvarna vremena podignut na, za ravničarske prilike, solidnih 89 metara nadmorske visine, Kulpin je bio pošteđen brojnih nedaća koje su pratile sunarodnike u nizini. Postoje podaci da je selo bilo nastanjeno još u 13. veku. Pod nazivom Kulpin prvi put se pominje u srpskim izvorima i to kao jedno od mesta koje je u prvoj polovini 15. veka držao Đurađ Branković. Ali to su vremena koja se tek naziru u magli istorije. Novi vek Kulpina počinje 10. jula 1745, kada  braća Stratimirović osnivaju današnje naselje. Sa sobom su doveli oko 200 srpskih porodica. O tome kada dolaze prvi Slovaci u Kulpin ne znamo, jer je 1812. izgoreo slovački Parohijski dom, a sa njim i sva crkvena dokumentacija. Ipak, na osnovu jednog dokumenta koji se nalazi u novosadskom Arhivu, Mladi, pa i oni stariji, sve više odlaze. Krajnja odrednica najčešće im je Slovačka. S obzirom na to da ovde svi govore dva jezika, u Slovačku masovno odlaze i Slovaci i Srbiistoričari smatraju da su prvi Slovaci u Kulpin stigli 1755. godine. Ovde će vam svako reći da su ovi podaci tek statistički. Naime, ovde se kroz vreme razvio snažan osećaj lokalnog identiteta. I Slovaci i Srbi smatraju da im je život u ovom selu dao jednu vrstu otmenosti u ophođenju, koja ih kulturološki stavlja u privilegovanu poziciju u odnosu na susedna sela. Biti iz Kulpina – ovde se smatra nečim do čega se i te kako drži! Uostalom, naziv sela duguju staroslovenskoj reči „kolpan“, što znači „labud“. U Kulpinu se elegancija podrazumeva.

Uostalom ovde postoji i „Klub Kulpinčana“ koji je bezmalo kao „krovna“ organizacija, koja se stavlja iznad bilo koje nacionalne, političke, socijalne ili kakve druge podele. Svi smo Kulpinčani – to je dovoljno. Predsednik je Pavel Zima. Klub je organizovao brojne manifestacije i događaje iz sfere kulture, ali je najponosniji na svojevrsnu „aleju velikana“ u parku ispred dvorca. Postavljeno je 11 bisti ljudi koji su rođeni ili deo života proveli u Kulpinu, a učinili su mnogo za njegovu promociju. Jedan uz drugog stoje: general Đorđe Stratimirović, slovački pesnik Janko Kralj, čuveni Pavel Jozef Šafarik, arhitekta Mihal Harminc, političar i jedno vreme predsednik vlade Čehoslovačke Milan Hodža, mitropolit Stefan Stratimirović, patrijarh Georgije Branković, pogledom u zagrljaj sliveni Lenka Dunđerski i Laza Kostić, kulpinski veleposednik Đoka Dunđerski i nedavno bistom ovekovečeni Lazar Dunđerski. Skulpture su dela različitih vajara, što ovoj aleji daje još veću umetničku draž.

Sve u svemu, selo se usred bačke ravnice namestilo tako da ostane u zavetrini (na sredini puta između Bačkog Petrovca i Ravnog Sela), a opet, slobodno se može reći, u neposrednoj blizini grada. Od Novog Sada ga deli samo 25 kilometara. Kulpinčani mogu istovremeno da koriste pogodnosti sela i grada. Selo se diči još i sa svoja dva Kulturno-umetnička društva. „Zvoljen“ radi na slovačkom, a „Mitropolit Stefan Stratimirović“ na srpskom jeziku. Selo se usred bačke ravnice namestilo tako da ostane u zavetrini (na sredini puta između Bačkog Petrovca i Ravnog Sela), a opet u neposrednoj blizini grada. Od Novog Sada ga deli samo 25 kilometaraLjudima koje ovde put nanese, bitna odrednica jeste Lovački dom, sa salom za 300 ljudi i sobama. Ipak, posebne emocije vezuju se uz ovdašnju osnovnu školu „Jan Amos Komenski“. Okružena zelenilom, potpuno opremljena, ima modernu sportsku salu, i što je još važnije – sjajan kolektiv! Problem nastaje što, spominjući školu, otvaramo jednu neveselu priču. Pod njenim krovom, koliko do juče, bilo je preko 400 đaka. Danas ih je oko 240. Naime, ogroman broj Kulpinčana radio je nekada u preduzećima u industrijskoj zoni Bačkog Petrovca ili u Novom Sadu. Danas je taj broj simboličan. Mladi, pa i oni stariji, sve više odlaze. Krajnja odrednica najčešće im je Slovačka. S obzirom na to da ovde svi govore dva jezika, masovno u Slovačku odlaze i Slovaci i Srbi. Selo danas ima oko 3.000 stanovnika, ali mnogi vrte glavom, neverujući da će tako biti još dugo. Broj onih koji imaju osnovu da se uspešno bave poljoprivredom nije veliki, pa je problem svih problema – kako naći ekonomsku osnovu da se ljudi vežu za selo. Odgovor na ovo pitanje odlučiće o daljoj sudbini sela.

 

NE ŠTO JE NAŠ, AL’…

Najvažnije i najprepoznatljivije obeležje sela svakako je dvorac, kog je najverovatnije 1832. u centru Kulpina podigao Vasilije Stratimirović, deda generala Đorđa Stratimirovića. On je i geografski, ali i kulturološki, stub sela oko kog se svašta dešavalo. Početkom prošlog veka Lazar Dunđerski izveo je temeljnu rekonstrukciju čitavog zdanja. A za to što je danas ipak oronuo meštani krive brojne filmske i televizijske ekipe koje su kroz dvorac prodefilovale. Svi oni su dolazili, na brzu ruku prilagođavali dekor svom scenariju, a zatim netragom nestajali ne vrativši stvari u prvobitno stanje. Sada su oči uprte u naslednika Nikolu Tanurdžića. On je dao nekoliko obećanja u koje se meštani uzdaju. Dvorac i poljoprivredni muzej, smešten uz njega, zadržaće sadašnju funkciju. Stari, kako ga ovde zovu „mali“ dvorac postaće muzej Stratimirovića. Nad čitavim zdanjem zavešće se red, baš kao u vreme dok se o njemu brinuo ovde po dobru spominjani Jan Kišgeci, koji se ponašao i te kako domaćinski.

 

DOM U SRCU

Kada Mirjana Ćulum kaže da „obožava Kulpin“, treba joj verovati. Rođena Šiđanka, pa jedno vreme Beograđanka, ima zanat s kojim bi mogla biti bilo gde. Kao diplomirani stomatolog, usavršila je protetiku kojoj je posvetila život. Pa opet, i pored svih izazova, evo je duže od 30 godina u Kulpinu. Nakon službe u Domu zdravlja, otvorila je početkom devedesetih privatnu praksu. Osim brojnih umetnika, sportista, biznismena, u Kulpin su joj stizali i pacijenti sa doslovno svih pet kontinenata. I nikada nije pomislila da ode odavde. A i zašto bi? Selo doživljava kao jednu veliku porodicu. Do Novog Sada, kaže nam, treba joj 20 minuta. Uostalom putem interneta, bez obzira gde živi, čovek je danas u vezi sa celim svetom. I sinovi su joj se baš tako nekako rasporedili. Srednji Marko je sa njom. Đorđe je u Bačkom Petrovcu, a Nikola u Novom Sadu. Centar porodičnih zbivanja, naravno – ostaje Kulpin. Jer dom je tamo gde ti je srce.

 

ZEMLJA KAO MISIJA

U koje god selo da smo išli, sretali bismo se sa bar nekolicinom ratara. Na pitanje zašto se bave tim poslom uglavnom bi odgovarali da su to radili i njihovi preci, ili naprosto imaju zemlju pa – šta drugo! Stevan Kolarski nam je na isto pitanje dao možda najzanimljiviji odgovor: „Radim zemlju jer imam osećaj da je to moja misija!“ Steva, naime, čvrsto veruje da je zemlja živa, čak i u onom duhovnom smislu. Obrađivati zemlju jeste vrsta blagoslova. Na kraju, kao rezultat dobijate hranu koju delite i time umnožavate život. A Stevan Kolarski je tu široke ruke jer radi 70 jutara zemlje. I pazite ono najzanimljivije – po struci je elektroinženjer. Mogao se svojevremeno očas zaposliti u Novom Sadu ili negde drugde. Al’ džaba – njegova misija je na kulpinskoj očevini. Od te sorte su mu i otac Todor i oni pre njega. Stoga bi se u Stevinoj kući od priča i sećanja mogla napraviti ozbiljna hronika sela. Pamti se mnogo. Al’ živi još više.

 

TAKO SE VOLI SELO

Bio je Todor Radanov roker koji je sa gitarom u ruci ludovao diljem bivše Jugoslavije. Svirao je u legendarnoj grupi Drugi način, družio se sa momcima iz Parnog valjka i kime sve ne. A onda se oko svoje tridesete vratio u selo u kojem njegovi žive 272 godine. Učinio je to na sreću Kulpina. Danas je Toša omiljeni profesor istorije u ovdašnjoj školi. Aktivan je u muzeju koji se nalazi pri dvorcu. Promoter bezbrojnih seoskih aktivnosti. Najponosniji je na ovdašnji Odbojkaški klub „Kulpin”. On mu je predsednik. I pazite sad ovo – OK „Kulpin” je daleko najuspešniji klub u Opštini Bački Petrovac i stabilan član Druge lige Srbije. Na odbojkaškim utakmicama u Kulpinu bude više gledalaca nego u Novom Sadu na utakmicama Vojvodine. To je i te kako i Tošino maslo. Jedan je Todor Toša Radanov.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas

Možda vam se svidi...