Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Liturgija svakodnevnog

Živimo u doba „tiranije sreće“. Salvador Dali je još na početku svoje slikarske karijere govorio kako, kada mu loše ide i kad nema para ni za pošten obrok, ulicama hoda sa čačkalicom u ustima. Neka svi misle da se upravo dobro najeo, pa sad ide i „merači“. Od Dalija se to, naravno, moglo i očekivati. Ali danas je to opšta pomama… Sećate se sigurno one dečje igre u kojoj se prebrojite, pa poređate u krug jednu stolicu manje nego što vas ima. Onda trčite okolo i – na znak, posedate. Onaj jedan, što je višak, ispada iz igre. E tako mu nekako dođe ovo danas. Ko ne demonstrira da je srećan, rizikuje da mu se izmakne stolica ispod tura. A to znači da mora da bude zdrav, da je večito zauzet (jer se višak vremena uklapa u definiciju gubitnika), da u svakom trenutku kuje planove za naredni odmor, da ima samo one probleme koje istog trenutka može i da reši.

„Žmurke“ da, „između dve vatre“ da… ali u ovoj igri nikada učestvovao nisam. Odavno znam da sa izmišljenom, pa triput ponovljenom slikom, možeš izazvati utisak kakav hoćeš. Imam za to odličan primer. U školi smo, sećate se, učili o „pionirima manjim od puške“. O dečacima koji su u dobu kada vas učiteljica predaje razrednoj zaduživali oružje i odlazili u rat. Sinonim dečaka sa titovkom na glavi bio je, naravno, Boško Buha. E sada… na drugoj strani imamo mladića zažarenog pogleda i usijane glave, koji je pun gneva, a onako pomalo divalj, stao ispred princa Ferdinanda i ubio ga u Sarajevu. O Gavrilu Principu je reč. Na jednoj strani je priča o nevinom detetu, manjem od sopstvene puške, a na drugoj – o raščupanom odmetniku, zrelom mladiću spremnom na sve. A sada pazite u čemu je štos. U trenutku kada je ubijen Boško Buha, a Gavrilo izvršio atentat – imali su isti broj godina! Princip 20, baš kao i Buha, kojem su njegovih 20, ne bi li ga nekako učinili još mlađim, zaveli kao 17. Dvojica vršnjaka, pri čemu je jedan u kolektivnoj predstavi dete, a drugi zreo čovek. Sve je samo stvar predstave.

To vam je ono poput podatka o tome da 70 odsto sve obuće u svetu čine patike. A samo pet odsto ljudi bavi se sportom. Tako je nekako i sa onim osmehom tipa „čiiiiizz“, što se nekada koristio samo za slikanje, a danas se ne skida s lica. Da li ste primetili da se današnji veliki gradovi prave tako da izgledaju što lepši i grandiozniji gledani odozgo, iz vazduha. Samo, problem je u tome što ljudi još uvek žive na zemlji.

Zato je za mene mudrost Vojvodine lekovita. U ravnici su senzacije retke. Prolazak voza, letnji pljusak, neočekivan zvuk… dovoljni su ne samo da nam privuku pažnju, već da budu povod kasnijim pričama. Pekari, trafikanti, pijačari… ti mali ljudi iz svakodnevice naših ušuškanih varoši, poput začina koji se ne vidi u punom tanjiru, daju ukus i aromu našim životima.

Panonski mudrac Bela Hamvaš rekao je: „Život nema cilja, ali ima smisla“. Zato se i Bog u Vojvodini uvek poštovao onako kako se poštovao car. Bez ljubavi, ali sa osećanjem da tako treba. Važan je smisao, a ne cilj. Ne dopustite da vam, kradom, zamene ovo dvoje.

Neko mora da traga za utiscima, pa putuje. Drugi su kao komad stakla koji propušta zrake sunca. U čudesnoj sinergiji, ti su zraci u stanju da izazovu požar. Potpuno su svesni da, kroz koja god vrata da prođu – kroz sebe su prošli! I zato možete tragati za ostacima tvrđava, gradova, starih civilizacija, gledati kako se menjala priroda, odvajali kontinenti… Jedino za dušom ne morate ići nigde. Ona kroz vreme ne evoluira. Upravo zato mi i danas čitamo i razgovaramo sa piscima koji su pisali pre 2.500 godina. Obrazac romana nastao je u 16. veku. I sve je aktuelno baš kao da je danas nastalo. Naš odnos prema bolu, rastanku, rođenju, ljubavi, smrti, izdaji, prijateljstvu, preljubi… danas je isti kao pre par hiljada godina. Neko u Rumi danas voli ili plače, baš kao što je to činio bezimeni stanovnik drevne Sparte. Zato po ljubav ili radost ne morate ići nigde.

Sava Šumanović, naš veliki slikar, na vrhuncu svog stvaralaštva vratio se iz Pariza u Šid. Dve slike koje su obeležile njegov opus jesu „Pijani brod“ i „Beračice“. Na prvoj je sedam figura, grotesknih oblika, koje čamcem plutaju u apokaliptičnoj atmosferi. Slika je nastala u Parizu. Opet, „Beračice“ su njegovo poslednje delo, nastalo u odmakloj šidskoj fazi. Priča kaže da su mu roditelji, otac Milutin i mati Persida, zabranili da se u Zagrebu, tokom studija, oženi Antonijom Koščević. Neprežaljena ljubav, smatraju neki, uvod je u kasnije ludilo, koje će mu obojiti život i stvaranje. A mi se pitamo: Nisu li Pariz i „Pijani brod“ pitanje – a Šid i „Beračice“ odgovor? Protivteža beznađu jeste – liturgija svakodnevnog. Ne „tiranija sreće“, kakvu je vide Pariz ili njegovi roditelji. Već sreća kao tiha meditacija svakodnevnog.

I to je sve.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...