Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Naše antene

Kadgod je antena bila najglavnija ako je kogod teo da sluša radijo il da gleda televizor. Ode kod nas narod nije gledo TV program, neg se divanilo: ajd da gledam televizor. U to doba je TV aparat bio ko član porodice. Al ajdemo mi redom, o antenama prvo.

Prva antena je bila od parčeta žice koja se utakne sa stražnje strane u radijo. Ondak on bolje vata stanicu. U to vreme je radijo bio češće na stanici neg avtobus. Avtobus je išo dvared-trired na dan, a radijo se nije gasijo. Radio je na struju, al su ga navijali. Naviju ga na stanicu, da se magično oko što više skupi, ondak je bio najbolji prijem i najlepše se čulo.

Bez antene se nije moglo u to doba. Ko nije imo dosta žice da prebaci preko krova, da onaj kraj visi kod komšije pa da antena bude bolja, taj se snalazio s krompirom. Umela je radijo stanica da emituje slabiji signal pa se ljudi mučili da je uvate. Ondak uzmu parče bakarne žice, jedan kraj zadenu u krompir, a drugi u radijo, i bude ko kad upale svetlo – sve se i vidi i čuje. Baš tako, u to doba je narod slušo radijo tako što se okupi oko njega i gleda ga, ko da vidi unutra te male ljude što žive u radio aparatu. Slušaju i ne trepću, da štogod ne propuste.

Onda su došli noviji radijo aparati sa velikim zvučnicima sa strane, došle nove radio stanice, nova muzika, nove frizure. Slušali smo Radio Luksemburg ode kod nas, a oni su baš bili daleko. Slušalo se na srednjim talasima. Sačuvaj bože kad je leto, više krči i šušti kad počnu da se mešaju stanice, neg što se muzika raspoznaje. E, onda kad dođe zima, ko sad, pa kad padne sneg, milina bude. Srednji talas voli sneg. Onda se lakše odbije od zemlje i čuje se i dalje i bolje. A i ranije se smrkavalo, pa ni sunce nije smetalo.

Onda smo odjedared opet bili na mukama. Sloba i Modli počeli da rade u Studiu B. I to na UKT, stereo. Kakva je tek tu bila borba s paučinama po tavanima, sa cevima iznad krova da antena bude bar šest metara viša, da se bolje čuje.

Kako je vreme išto, tako je gužva u etru bila sve veća. Za svaki program po jedna antena. Oživela i televizija, sad nije bio samo jedan TV program. Ni s jednim nije bilo lako, a kamoli sad.

U to vreme, šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka, televizija je na velika vrata ulazila u narod, bio je to nov medij koji je opasno konkurisao da mu se više veruje nego onom „javio je radijo“. Prozor u svet je bio imperativ u svakoj kući. Seća se majstor Sava Mađarov iz Zrenjanina da je trebalo za spektra kolor televizor dobre tri godišnje plate da se ušpara. Brzo smo bili zaboravili crno-bele slike, pomama za ekranima u boji nije marila za cenu! Tih godina se lakše zarađivalo nego danas. Muški su masovno odlazili u inostranstvo da rade, novce da prave, da se ogazde. U  kućama su gazdovale žene. Majstor mlad, kadar, ume da opravi, ne žuri dok dvared ne proveri, pa koja bi se na takog žalila. Televizor ga je i oženio. Dobije majstor Sava nalog od šefa da obiđe Melence, Kumane, Bečej i tamo do Bočara, da opravi šta ne valja, da ne igra ni slika ni ton. U povratku svrati u Kumane kod baba Gage Čurćićeve. Devet sati uveče, noću se radilo, onda je TV programa bilo samo malko uveče, dva-tri sata i fajront, na spavanje. Domaćinski ga pitaju je l gladan. Oće Sava da večera, nije ni stidljiv ni gadljiv, pravi majstor! Skine baba Gaga saćuru jaja sa štelaže, pita Savu kolko, a majstor uncut kaže: sve! Stuče celu saćuru jaja, još je i tanjir omazo. Zatekla se tu i unuka, žmicno majstor na nju, ona na njega i – gotovo momčenje, oženi se Sava! I drugi put kad se Mađarica ženio, opet mu je televizor kumovao. Imala snajka spektra kolor specijal sedamdeset pet, onaj veliki šezdeset tri kile težak. Zgrabi Mađarica televizor, donese ga kući da ga opravi i vrati ga gazdarici, duša mu u nosu, al ne pokazuje, to mušterija ne sme da oseti. Dopala se gazdarica majstor Savi, pa je i televizor tako namestio da mora da ih obilazi bar na dve nedelje, da se ne zaborave. Crkne opet televizor, opet ga majstor donese kući na opravku i opravi ga trajno. Nije više imo računa da ga nosi tamo- amo, preselio je gazdaricu kod njega, lakše mu je bilo tako nego da svaki čas nosi televizor.

Ako ove zime zadremate pored televizora, sanjajte lepo i u boji, za veselje vam ne treba antena. Neka vam bude lepa, vesela i šarena ova godina.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...