Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Novi Bečej – Gde Tisa ljubi nebo

Novi Bečej

Lokalni hroničar Bane Vojnov tvrdi da su San Francisko, Rio de Ženeiro i Novi Bečej jedina tri grada na svetu kojima je centar na reci. Mi mu verujemo

 

Tih par kilometara puta između starog i Novog Bečeja oduvek su mi bili toliko uzbudljivi da sam imao želju da o njima knjigu napišem. Na tom potezu, koliko kamen da prebaciš, nalazi se jedna moćna reka, bivša granica između dva carstva i sadašnja granica među dva mentaliteta i načina življenja. I pri toj podeli uvek sam bio na strani siromašnijeg, ali dušom plemenitijeg rođaka. Banata, dakako. I zato svesno pristrasno, novobečejskom obalom šetamo onako kako to inače ne radimo. Bez želje da saznamo kako se i od čega živi, ima li napuštenih kuća, vraćaju li se mladi kada jednom odu… Ovde smo da bismo još jednom prebrojali razloge zbog kojih u ovu varoš treba doći kada god možete. A možete, jer dolazi se lako, bez obzira s koje strane prilazite. Doduše, za dva zbivanja već dugo vam pozivnica i ne treba. „Cvetanje Tise“ u drugoj polovini juna postaje neka vrsta romantične svetkovine. Prirodni fenomen kad krilati insekt, koji pripada vrsti vodenih cvetova, nakon što je tri godine proveo na dnu reke izleće da bi u narednih nekoliko sati obavio sve što će mu činiti životni vek, svojevrstan je, tragični, ljubavni performans. Tiski cvet jeste i mora biti varoški brend. Drugo zbivanje na koje se gosti više i ne moraju zvati, jer odavno dolaze sami, jesu „Velikogospojinski dani“. To je neka vrsta „svečarskog Egzita“. Koncerti regionalnih muzičkih zvezda, defile konjskih zaprega i još svašta nešto saberu u tim avgustovskim danima na desetine hiljada ljudi.

E sada, ne zbog toga što u kancelariji Turističke organizacije Novi Bečej sedimo s direktorom Sašom Dujinom, već zarad toga što odavno i sami baš tako mislimo, pozivamo vas na hodoljublje koje vam u dan ili dva može doneti energije za godine pred vama.

Krećemo od najurednije gazdačke kuće, a to je ona Glavaševa. Današnji Spomen-muzej „Glavaševa kuća“ nalazi se u centru Vranjeva, naselja koje se  utopilo u Novi Bečej. Podignuta je u prvim decenijama 19. veka i pripadala je uglednoj porodici čiji je izdanak bio Vladimir Glavaš, doktor pravnih nauka, požunski i praški đak. Pre tačno 10 godina počelo je renoviranje ovog objekta, koji je danas u svakom smislu reprezentativan i izrasta u pravi, aktivan, koncepcijski moderan muzejski centar. Domaćin kuće Janoš Koso o zdanju brine kao da ga je ciglu po ciglu, svojim rukama zidao. Nama je u stoletnoj berbernici, smeštenoj uz glavnu zgradu, član Zavičajnog kluba Svetislav Arbutinov demonstrirao kako se radilo u vremenima kada su berbernice igrale ulogu koju danas imaju društvene mreže. One su bilemesto susreta i razmene doživljaja i emocija. Spomen-muzej „Glavaševa kuća“ očaraće vas time što se prošlost ovde iznova stvara. Iz dana u dan.

Baš onako kako se u ovdašnjim dvorcima ne stvara. A mogla bi. Na teritoriji srednjeg Banata ima ih devet. Novi Bečej diči se sa dva. Prvi je Sokolac, na putu za Kumane. Podigao ga je Lazar Dunđerski. Nama je, međutim, zanimljiviji onaj drugi, smešten na preko dve hiljade hektara plodne zemlje, oivičene vodama Stare Tise kod Bačkog Gradišta. Dvorac Gedeona Rohoncija na Bisernom ostrvu zavređuje priču koja daleko nadilazi okvire turističkog bedekera. Ovde je rođen Josif Marinković, veliki kompozitor i horovođa. Baš kao i Dubravka Nešović, vrhunska interpretatorka starogradskih pesama i romansi. Mnogi danas veliki operski pevači ovde su prvi put nastupili. U Novom Bečeju je rođen i Jovan Knežević Caca, osnivač prvog srpskog profesionalnog pozorišta iz čijeg jezgra će 1861. nastati pozorište u Novom Sadu.To je, naime, priča o svima nama, onakvima kakvi jesmo i kakvi bismo mogli biti. Pre rata, za ovo mistično panonsko ostrvo i njegovog grofa znalo se doslovno do Berlina i Pariza. Voće, povrće i vino „Krokan“ koje je proizvodio, stajali su na takvom glasu da su bili skuplji od svoje evropske konkurencije. Inače, ako mislite da se ostrvo zove „bisernim“ zbog grožđa – niste u pravu. Reč je o dinjama. One Gedeonove bile su velike, sa sjajnom korom koja se presijavala na suncu i mesečini. Prolaznici koji su iz čamaca i sa brodića posmatrali taj prizor, imali su utisak da gledaju u rasute bisere! Nakon rata, bi što bi. Grofovsko imanje bilo je prepušteno na milost i nemilost, ali je ovde još uvek postojala osnovna škola, lekar, berber, prodavnica. S vremenom je i njih nestalo. Dvorac i imanje počeli su da propadaju. Formalno, stavljeni su pod zaštitu države, ali stvarni efekat bio je upravo suprotan. Međutim, onda se desilo nešto što je nagoveštavalo totalni preokret. U Novi Bečej je stigao praunuk grofa Roncija u direktnoj liniji – američki biznismen Kristijan Šauška. Čovek ima ideju, i što je još važnije – novac koji je spreman da uloži u revitalizaciju dvorca i imanja. Od svoje dedovine nameran je da napravi priču koje se ni Evropa ne bi postidela. Za razliku od većine vojvođanskih varoši koje su se oduvek sklanjale i bežale od vode, ovde je centar tako smišljen da bukvalno grli reku. Tiski kej je gradski korzo. Treba li vam veći dokaz uzajamne ljubavi?O tome koliko su Šauškine namere da se vrati porodičnom biznisu ozbiljne, pokazuje i to da je on već godinama vlasnik nekoliko vinogorja i vinarija u Mađarskoj. Jednog u Vilanjiju, a drugog u Tokaju, mađarskim gradićima poznatim po vinima. Umesto da čitavu ponudu dočekamo kao dar s neba, koji bi mogao da pokrene čitav ovaj region, nismo makli dalje od tapšanja po ramenu. Šauška do danas nije ušao u posed svoje dedovine. U međuvremenu, da bi sprečio propadanje imanja u periodu tranzicionog menjanja vlasnika i samozvanih zastupnika brenda Krokan, preko svog poslovnog partnera u Srbiji Bore Gvozdenca, na javnom konkursu zakupio je deo Bisernog ostrva. Čitava priča – i dalje je na čekanju. Tema koja daleko prevazilazi okvire ovog teksta.

U neposrednoj blizini varoši nalazi se i specijalni rezervat prirode „Slano Kopovo“. Jednu od poslednjih slatina u ovom delu Evrope najlakše bi bilo opisati kao prizor Vojvodine kakva je bila pre nego što smo se mi, ljudi, u njoj ogazdili. Ukratko, u davnoj prošlosti, nemirna Tisa neprestano je menjala svoj tok, razlivala se i plavila nizine. To su činile i nekada bujne rečice koje su se slivale sa Karpata, doprinoseći tako da se u brojnim reljefskim depresijama formiraju bare, a da pejzažima Banatske ravnice dominiraju močvarni i ritski predeli. Isušivanjem močvara tokom 17. i 18. veka, podizanjem nasipa i prokopavanjima kanala, čovek je mnoge bare zauvek isušio. Jedna od bara koja je izbegla ovu sudbinu jeste Slano kopovo. Ako želite da zavirite „iza ogledala“, ovde ste na pravom mestu.

Konačno – dobra stara Arača! Ruševine benediktinske opatije na Tisi, kraj Novog Miloševa, predstavljaju kulturno-istorijski spomenik prvog reda i verovatno jedan od najomiljenijih vojvođanskih motiva uopšte. U legende prema kojma je u ovoj bazilici podignutoj 1230. boravio lično Ričard Lavlje Srce, koji se ovde lečio banatskim blatom, verujte ako baš hoćete. Mi vam ne garantujemo. Ipak, njene monumentalne ruševine i danas pokazuju da je to nekada bilo velelepno i važno zdanje. Istoričari beleže: U najezdi Kumana katedrala je opljačkana i porušena 1280. Po nalogu kraljice Jelisavete Anžujske obnovljena je 1370. i od tada verovatno potiče gotički toranj koji stoji i danas. Godine 1417. Araču je u posed dobio despot Stefan Lazarević. Uoči turskih osvajanja, Arača je nastanjena srpskim življem. Prepravljena je u tvrđavu 1551, ali je iste godine, za vreme opsade Bečeja, bez borbe predata Turcima. Oni su je spalili i od tada velelepno zdanje nije više obnavljano. Ovde su nas poučili da je početak priče o Arači daleko stariji od njene srednjovekovne istorije. U njenom okruženju arheolozi istražuju preistorijska naselja koja datiraju od doba starčevačke keramike, 5.500 godina pre nove ere. Zemlja Arače pružala je utočište ljudima 7.500 godina, jer je dovoljno uzdignuta te je nisu mogle poplaviti vode Tise i okolne močvare. A opet, uskom zemljanom gredom prema Novom Bečeju imala je suvozemni put do Tise. Imali smo sreće da u ovdašnjem Domu kulture zateknemo postavljenu izložbu „Tajne drevnog Borđoša“, koja nam je omogućila da i vizuelno zavirimo u ovu priču iz naše starine. I stvarno je uzbudljivo!

Priče o Novom Bečeju počinju i završavaju se na Tisi. Za razliku od većine vojvođanskih varoši koje su se oduvek sklanjale i bežale od vode, ovde je centar tako smišljen da bukvalno grli reku. Tiski kej je gradski korzo. Treba li vam veći dokaz uzajamne ljubavi? Tako smo i mi odlučili da našu priču završimo u društvu s „tiskim kapetanom“ Banetom Vojnovim. Zvanično je Bane pukovnik u penziji. Nezvanično je još mnogo toga: upravnik Zavičajnog kluba, hroničar, pripovedač, promoter života na reci. Ovo „na reci“, znači – na Tisi. Uostalom, ima li druge reke osim Tise? Ovde svaka ulica koja izlazi na reku počinje brojem dva. Broj jedan rezervisan je za Tisu.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški i arhiva TO Novi Bečej

Možda vam se svidi...