Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

O bašti i lekovitim travama

Bezbroj puta u životu bio sam u situaciji da razgovaram na temu onoga u šta bi valjalo verovati. Učestvujući u priči koja se, manje ili više iskreno, svakoga od nas dotiče, neretko bih izgovarao kako mi se čini da sam se sasvim spontano i bez jasne namere u životu najviše držao jedne od rečenica kojima se Isus obratio učenicima: „Budite u svetu, ali ne od ovoga sveta“. Naime, ma koliko daleko i duboko tragao, osećao sam da ne treba da se udaljavam od ljudi. A opet, nikada mi se nije dalo da se držim pravila i vrednosti koje se uobičajeno smatraju “normalnim“. Mnogo toga sam, što bi ovde rekli, večito radio „uz očin“.Oni koji me znaju svedočiće da je tako. U svetu duhovnosti to se objašnjava na način da treba – biti na putu, a ne otići od kuće, a opet, biti kod kuće i ne napustiti put.

Nakon što bih to izrekao, neretko mi se dešavalo da sagovornik, zaveden popularnim pravilima o „efikasnosti u svakodnevnom životu“, pobednički iskosi glavu malo na stranu i kaže: „Ej, sve je to u redu. Ali treba gledati ono odčega se živi. Pusti teoriju.U današnjem svetu vrediš onoliko koliko imaš. Daj da mi vidimo kako da napravimo pare!“ Čarobna reč „pare“ u ovakvim raspravama dođe mu kao interpunkcijski znak za tačku. Signal da je priči došao kraj.

Ali… jezik je čudo. Znajući za to odavno, u takvim situacijama obično pitam praktičara preko puta sebe da mi kaže kako se zove ono kada ne mudruješ nego radiš, pa mnogo stekneš.

– „Obogatiš se, brate!“

Istina na kraju uvek dođe po svoje.  Poreklo reči neumoljivo je otkriva. Imati ne znači „onovčiti“ se – već obogatiti se. Vrednost nije u novcu – već u Bogu, kog možete zvati i mudrošću, smirenjem, radošću, ličnom vrlinom.

Uostalom, narod je čoveka koji otklanja bolesti zvao iscelitelj. Nije bolest samo ono kada vam nešto trne ilivas koči, već je najveća onda kada osetite da vam nešto nedostaje. Najčešće u duši. Tada potražimo pomoć čoveka koji ume da prepozna komadić koji fali i vešto ga vrati na mesto. Učini nas ponovo „celim“. Mnogi su takvi i bez pare u džepu. A opet, znate sigurno mnoge „onovčene“ koji iznutra izgledaju kao rasuti delovi dečje slagalice. Ni tri iscelitelja im ne mogu pomoći.

Zašto vam sve ovo pričam?Pa zato što je ovo stota „Vojvođanska fenomenologija“! A za tih 100 meseci, iliti osam i po godina, ne znam ni sam koliko puta su me pitali: „Pa dobro, kako ti ne dosadi da se maješ po budžacima, selendrama i provincijskim zabitima? Da razgovaraš sa ljudima koji ti večito pričaju o boljim vremenima i želji za odlaskom. Kako možeš da se oduševljavaš skromnošću i jednostavnošću, ako vidiš da iza njih stoji naricanje nad sopstvenom sudbinom? Aman više i te tvoje Vojvodine, kraj tolikih lepih tema. Uzmi nešto od čega ćeš imati i zadovoljstvo i vajdu. Mani se više pustara i staraca koji sede po kućnim basamcima!“

I šta sad ja da radim? Kako takvima da objasnim da postoje ljudi koje svetlost privlači.Ali ima i onih iz kojih zrači.Ja sam se uvek među njih umetao. Ako malo bolje zagledate, primetićete da je čovek pomalo kao kaput. Može biti okrenut na spolja ili i na unutra. A ako u to veruješ, onda te svi putevi vode kući. To je zato jer zapravo nema drugog mesta na koje se može otići. Čovek i kada putuje na drugi kraj sveta, putuje u želji za iscelenjem. Putuje jer veruje da će tamo naći lepotu, mir ili uzbuđenje koji mu nedostaju. To je u redu. Ali zašto bi bilo čudno ako neko veruje da mu se lekovita trava nalazi upravo tu, u njegovoj bašti!

Još tri leta i biće tačno 2.500 godina od kako se upokojio jedan kraljević što je živeo u palati od zlata. A onda je otvorio oči spram života i sveta. Probudio se, pa su ga tako i prozvali. On je rekao: „U ovom telu, ne većem od rukohvata, sadržan je svet. Početak sveta i kraj sveta“.Za takav život potrebno vam je nadahnuće, a ne motiv.Zato, udahnite tu gde jeste.Među malim stvarima i skromnim događajima.Večnost je sada.Tako nešto, poput Bude, govorio je i Isus.A šta ako mi je tako nešto u svojoj 102.godini rekao i Branko Kurjački na jednom srbobranskom salašu? Ako sam to isto slušao u Čantaviru?U Titelu i Monoštru. Ako sve stvari služe samo tome da nas dovedu do naše najskrivenije istine – zašto je moja istina veća ako sam je pronašao u Sibiru od one nađene u Manđelosu? Zašto je normalnije isceljivati se na Tibetu nego na Tisi? Pa i na Tibetu je selo za onoga ko tamo živi. Ili nam je, naprosto, ostalo ono iz detinjstva – da su šarenije bombone uvek slađe.One skromne zelene bile su paprene.Tako vam i kada odrastete, istina postane zavodljivija ako je vežete uz nešto skuplje, mističnije i egzotičnije. Tek s vremenom shvatićete da se svet ogledao u svakoj kapljici rose jednako kao u nabreklom jesenjem oblaku.

Čovek koji ume da gleda na svakom zidu napraviće prozor. Mene je Vojvodina naučila da ne moraš biti ni svetac ni mudrac da bi istina došla u tvoj život.

I zato evo – po stoti put pišem o  njoj.

 

tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...