Golubinci – Ruzmarin navek na reveru

Selo je čuveno po svojim crkvama, vodicama, kotobanjama, konjima, zamku Šlos, vašarskim trgovcima anglerima… al’ najviše po doživljaju specifičnog identiteta, koji ovdašnjim ljudima daje osećaj izrazite samosvesti

Golubinci mu dođu nešto kao štrudla s makom il orasima, recimo. Možeš da joj priđeš s jednog ili drugog kraja. Možeš da je presečeš, pa kreneš od sredine, al’ kako god da učiniš, dobićeš isto. Štrudla je štrudla – i to je to. E tako je i sa Golubincima. Možeš da kreneš s jednog ili drugog kraja sela. Možeš da počneš s ljudima, a, hvala bogu, ima ih raznih fela. A možda ćeš najpre obići dvorac Šlos, crkve, vodice, kotobanje… Kako god uradio, ispašće isto. Golubinci su Golubinci. Centar onog trećeg, ”ruzmarinskog” Srema. Ovde žive ljudi odnegovani na kultu da se samo radom i upornošću stiže do hleba. A opet, ljudi koji će vam precizno izračunati da ”redovan” čovek godišnje popije 54,75 litara rakije, i vina koliko mu volja. Pola deci je medicina. Litar je hrana. Sve preko toga je svinjarija. Pa ti biraj šta ćeš.

Jedna od najstarijih porodica u Golubincima jeste familija Sečanski. Ljudi domaćini. Odvajkada se u kući poštovalo pravilo: ”Drži se reda i budi uporan. Ko je ’redan i uporan’ drži život za rogove i neće mu se oteti”. Jovanka Sečanski držala se tog pravila. U Beogradu je diplomirala iz etnologije, a onda otišla u Kanadu. Radni vek završila je u Australiji, gde je bila savetnik u Ministarstvu kulture. Tako to rade golubinački domaćini. Kad ”uhvatiš reda”, gde god mrdneš – ti si čelo stola. I danas na tom mestu sedi. Jovanka je predsednica Udruženja ”Šlos u Golubincima”. To je priča koja će se tek slušati.

Verovali ili ne, priča počinje 1718. godine, posle potpisivanja mira između Turske i Austrije. Srem i Golubinci postali su deo Vojne granice. U selu je bila smeštena Slavonsko-sremska husarska regimenta. Za svoje potrebe, u graničarskom stilu, u centru sela sagrađen je zamak (iliti nemački ”šlos”). U njemu je 1813. godine, Selo ima svoju ”vazdušnju” banju. To su Vagani sa svojom ”slankamenkom”, ”francuzicom” i 17 pudarskih kućicaposle sloma Prvog srpskog ustanka, boravio i Karađorđe. To je činjenica. Priča da je u zamku, u potrazi za izgubljenom dragom, jedno vreme bio i Betoven – u domenu je legende. Lepo zvuči, al’ ima jednu manu – nije istina. Zdanje koje svi poznaju kao Šlos postaće kasnije ambulanta, pa pošta. Onda je napušteno. A kada se nešto napusti, vrlo brzo doživi sudbinu koja se da naslutiti. Objekat kog se jedna Austrija ne bi postidela ostao je golih zidova, prepušten na milost i nemilost. A onda je za ovu priču saznala Jovanka. Rodilo se rešenje. Šlos će postati eko-etno muzej ravan bilo kom sličnom muzeju u svetu.

– Golubinci su smešteni na raskršću puteva, na gotovo jednakom rastojanju od Beograda i Novog Sada. Četrdesetak kilometara kud god da kreneš. Imaju svu čar nekada uspešnog paorskog sela i sav potencijal za razvoj turizma. Bio bi to značajan prihod za ovdašnji živalj, a turizam bi i u kulturnom pogledu obogatio njihov život – kaže nam Jovanka. – Trend odumiranja sela se može zaustaviti samo ako mu se pruže šanse za revitalizaciju, a ona je ovde moguća. Selo je zadržalo tradicijsku logiku razmišljanja da bez rada nema hleba ni života. Rad i red su još uvek na pijedestalu sistema vrednosti, pa ako dobije nove mogućnosti, selo bi uložilo trud – ne odustaje Jovanka od porodičnog nasleđa koje joj je vrednije od najvrednijeg bidermajera.

Jovankina ideja, čiji su prvi obrisi već vidljivi, jeste da zamak, o koji se selo decenijama spoticalo, postane mesto koje će čuvati znanje, pamćenje, ponos na ovo selo i čitavu regiju. Hodeći iz jedne u drugu odaju Šlosa, izlistavali bismo udžbenik u kojem je sačuvano sećanje na sve što smo bili i što sada jesmo. Dokumenta materijalne i nematerijalne kulture ovog kraja bili bi prezentovani na Ovde s gnušanjem odbijaju onu uobičajenu podelu na ”vinske” i ”svinjske” Sremce. Kažu, njih se to ne tiče. Golubinci su – u ”ruzmarinskom” Sremunačin na koji savremena svetska muzeologija to radi poslednjih četrdesetak godina. Po okončanju projekta, Šlos će biti mesto kojim će se Vojvodina i čitava srbija ponositi. A Jovanka će doći na svoje. Ona je ionako uvek tvrdila da je uzrok većine naših nedaća to što se selu već pola veka pripisuju ili negativni epiteti ili, u najmanju ruku, oni koji ga čine inferiornim u odnosu na grad. A u kulturama u kojima je ona po svetu živela uče nas da ovde zapravo ne sme biti nikakvog poređenja. Jedina filozofija koja je ovde važna tiče se – prava na različitost. Na selu se živi drugačije. Ni bolje ni gore. Selo podrazumeva osoben sistem vrednosti koji jednostavno ne trpi nikakva poređenja. Ili ga usvajaš ili ne. Kada to shvatimo, svima će nam biti bolje.

A onda… Tokom našeg razgovora, pojavio se on… Steva Vidović Brica. Fizički, mešavina Emilijana Zapate, Montgomerija Klifta i naših rođaka iz davnih porodičnih albuma. U crnim papučama, razume se. Ono ”Brica” Steva je pokupio i davno pre nego što se rodio. I deda, i otac i mama Vera, bili su berberi. Zapravo, mama je još uvek. Kad namiri sve po dvorištu, i danas, u svojim poštovanja vrednim godinama, naoštri britvu i krene da brije i šiša po selu. Njen otac Luka Putniković bio je dvorski berber kralja Aleksandra. Ekvivalent toj tituli danas je nemoguće odrediti. Tek, zanat je zanat. S njim se rađa i snjim se umire. Ono između se podrazumeva. Da l’ su u svom poslu svašta videli, vrag bi ga znao. Tek, Stevu su držali podalje od češlja i makaza. Al’ od konja nisu mogli da ga sklone. Tu je ljubav na prvi pogled bila toliko obostrana, da je bilo po onoj: ”Čovek važe, al’ Bog presuđuje”. Danas, Steva Vidović Brica, sa svojih sedam konja i ko zna koliko onih što mu prođu kroz ruke, kopito u ruke uzima nežnije nego vi svilenu maramicu. I red se zna…

Po ”vojnički”, kopito se čisti i podrezuje na 45 dana. Dobar domaćin to uradi svaka dva meseca. Al’ ”narod” sačeka da prođe i osam meseci. Konje ionako ne pita niko ništa. A pedikir je jedna od najvažnijih stvari ovih lepotana, po čijem se izgledu nekada ogledao status čitave kuće. Imati lepog, paradnog konja, doskoro je bila poruka jasna poput reklame pre Dnevnika u pola osam. U kući u kojoj se on šepuri – mora da pretiče! Isteraš konja iz avlije, a Putinci, Martinci, Petrovci… pucaju od muke. Ima l’ šta slađe? E zato je ”salon konjske lepote” Steve Vidovića Brice bio na glasu. Koga on utegne – taj je ”zapravo”! Cena, sitnica: 700 dinara potkovana noga bez potkovice. Unutra su ”ruke” i ekseri.

Uopšte, ljubav prema konjima je prelazna. Baš kao bolest. Bricin deda je tako i umro. Od afričke sakagije ili ti ”konjske bolesti”. Kada se onomad javila u ovom delu Srema, veterinari su išli od kuće do kuće, otkupljivali konje po realnoj ceni, aonda ih likvidirali da se bolest ne bi širila. Al’ je deda to odbio. Bolje da umru zajedno nego da mu vode konje! Sudbina je htela da konje izleči. Ali sebe nije. Pa ti sad glumi novinara i postavi pitanje tipa: ”Gospodine Vidoviću, od koga ste nasledili ljubav prema ovim plemenitim životinjama”? Ako je dobro raspoložen, i znate se, Brica će na ovo pitanje samo oćutati. Međutim, ako si ga zatekao posle tri rakije, i ne znate se, mogli biste usput saznati i šta je to ”sremačka budža”. Mi ne znamo, al’ su nam pričali da mnogo boli kad te oplete.

Brica je jedan od retkih ljudi o kojima za života krenu legende. Jedna kaže da je jedared na izlasku iz kafane završio u jendeku. Ozbiljan je čovek, a nema ”redovnog” domaćina kojem se takve stvari povremeno ne dešavaju. Kako, kao pravi Sremac, u kafanu ide konjem, Golubinčani su prisustvovali prizoru koji se i danas prepričava. Konj je, poput najboljeg psa čuvara, sve vreme stajao pored Brice, kojem se baš nešto i nije dalo da stane na noge. Ko god bi mu prišao, rizikovao je da dobije kopito u glavu. Na sreću, naišao je komšija, koji se sa Bricinim lipicanerom znao na ”zdravo–zdravo”. Natovarili su gazdu na konja i Brica je stigao kući. Narednih sati bio je jedini čovek u selu koji nije znao ništa o tome kako se vratio iz kafane.

Uopšte, Brica je čovek sa hiljadu veština. Bećarce peva od ponoći do jutra. Od lokalnih izraza i pojmova koje poznaje dao bi se napraviti lep rečnik sremačkog žargona. Ako vam se, i pored svega, u društvu s njim učini da je razgovor malo zamro, nemojte to ni slučajno naglas reći. Brica će to shvatiti kao poziv na akciju. U njegovom slučaju to, recimo, može značiti da će trojici sagovornika za stolom reći da stave cigarete u usta, a onda će im on izdaleka, sremačkom kandžijom, povaditi cigarete, hirurškom preciznošću. Kratko će vam nešto blesnuti pred očima, i za sekund – cigareta će se iz vaših usta preseliti u Bricin dlan. Ako vam je i dalje dosadno, ima na Bricinom repertoaru još toga. Mi vam ipak savetujemo da, dok on priča, klimate glavom. U protivnom, ono što bi moglo uslediti, za razmaženu gospodu iz grada moglo bi biti vrlo stresno. A stres, jelte, nije preporučljiv.

Za svaki slučaj, imaju Golubinci jedno mesto gde ćete se, ako vas je ova boljka zakačila, sasvim sigurno izlečiti. To su Vagani. Seoski vinogradi, sa 17 pudarskih kućica, gde vetrić pirućka čak i kad mu vreme nije. Odvajkada su ovde stariji ukućani dolazili u rano proleće i ostajali do u kasnu jesen. Vlada Ćaćić nam objašnjava da su ovo mali posedi. U proseku svaki ima oko ”dva fata”, što u prevodu glasi ”četvrt jutra”. Dovoljno da ”slankamenka” i ”francuzica”, tako neprskane, u stanju u kojem su ih nasledili od dedova, daju oko 500 litara vina. Pravom domaćinu to je dosta da kuća prezimi. A onda, s prvog proleća, nazad u Vagane, i ciklus se nastavlja.

Inače, Vlada je i predsednik Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva ”Tomislav”. Društvo ima oko 300 članova u folkloru, školi tambure, dramskoj i sportskoj sekciji. Na ovom mestu, u razgovor se uključuje i Mato Groznica, podsekretar u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice. On je jedan od najvatrenijih zagovornika ideje da dve lokalne osobenosti njegove etničke zajednice postanu brend čitavih Golubinaca. Zamak Šlos prerašće u eko-etno muzej kakvog nema na ovim prostorimaPrva se odnosi na već čuvene Mačkare, pokladni običaj uoči uskršnjeg posta. Ono što je nekada imalo isključivo ritualno utemeljenje u međuvremenu je preraslo u događaj koji bi u budućnosti mogao imati značajan turistički potencijal. Golubinačke Mačkare se, za sada možda stidljivo, stavljaju u red karnevalskih svečanosti najvišeg reda. Uz njih, Mato ne zaboravlja ni ”Golubinačku svadbu” koja po svojoj dramaturgiji predstavlja živopisni događj prepun humora, iskrene energije, emocija i prizora iz sfere kolektivnog pamćenja. Naravno, vreme nosi svoje, pa je i svadbena ceremonija poprimila oblik prave male pozorišne predstave, koja se po potrebi izvodi pred turistima ili posetiocima neke od prigodnih seoskih manifestacija.

Iako je nosilac oba događaja Društvo ”Tomislav”, i Vlada i Mato uglas kažu da je, bez imalo prigodne frazeologije, reč o izrazima autentične ”golubinačke tradicije”. Naime, ako se sećate, na početku smo rekli kako je u vreme Vojne krajine u selu bilo sedište Slavonsko-sremske husarske regimente. Škola je podignuta još 1770. godine, a seoska biblioteka, koja ima bezmalo tri knjige po stanovniku, i danas se smatra najznačajnijom ustanovom tog tipa u Vojvodini. Selo je, takođe, odvajkada čuveno po svojim anglerima. Reč je o trgovcima konjima i krupnom stokom, koji će s vremenom postati vašarski trgovci svim i svačim. Golubinačkih anglera u bivšoj Jugoslaviji bilo je od Triglava do Đevđelije. A kada se sve ovo sastavi, dobije se moć koja ovdašnjim ljudima daje osećaj izrazite samosvesti. Jednostavno – lepo je biti Golubinčanin. Dešavalo se čak da su se na popisima stanovništva pojedinci tako izjašnjavali i u smislu svoje etničke pripadnosti. Sremac iz Golubinaca. Bog te maz’o, nije mala stvar. Ovde čak s gnušanjem odbijaju onu uobičajenu, toliko potenciranu, podelu na ”vinske” i ”svinjske” Sremce. Kažu, njih se to ne tiče. Golubinci su, kako već rekosmo, u ”ruzmarinskom” Sremu. Da l’ stvarno zbog ruzmarina koji se ovde seje u bokorima, il više zbog želje da naglase kako su posebni – ko će ga znati. Al’ da su ”svoji”, svoji su.

I neka ih. Baš nam takvi trebaju.