Pustim ulicama…
Po ocu Slovak, po majci Bunjevac. Zbog svog imena i činjenice da je izvanredno govorio jezik, većina je bila uverena da je Mađar. Opet, pisao je na srpskom, „zavičajnom“ jeziku kojeg je progovorio u rodnom Baču.
Na pitanje „šta je on u stvari“, uvek je odgovarao: „Pa čovek. Šta bih drugo bio“! Nebrojeno puta, sedeli smo u piceriji „Denis“ u Subotici. Tamo bi uz čašu vina, u znak poštovanja, u maloj činiji dobijao i nekoliko maslina. Prijalo mu je to. A ja bih naredna dva ili tri sata, provodio kao na času. Postavljao bih mu unapred spremljena pitanja, pažljiv kakav se jedino i može biti pred retkim i dragocenim profesorom. I možda baš zarad tih sati, na vest da je, samo četiri dana pre svog 90. rođendana, umro čika Bela, osećam se kao da mi je sa mape sveta, otplovio čitav jedan kontinent.
Nama ovdašnjim, pod ovim frtaljem panonske ravnice, Bela Duranci to je i bio.
Na moje pitanje: „Koji su simboli te Vojvodine o kojoj čitav život govorite“, čika Bela mi je svojevremeno odgovorio: „Ima ih, čini mi se, bezbroj. To je jablan koji se pretapa u izdužene skulpture Jovana Soldatovića. Te vertikale dokaz su ambicije da pripadamo svetu. To su zabati na seoskim kućama sa kojih provejava veseli barok. Pa naše čarde, koje su bile ono što su TV ekrani danas. Duž puta od Beča prema Stambolu, u čarde su svraćali putnici namernici sa svojim neverovatnim pričama, koje čak ni varoška gospoda nije znala. Čarde su bile tadašnji “informativni centri”. Ipak, simbol Vojvodine, možda najveći, jeste tolerancija. To je ono kada se trudiš da prepoznaš samo najbolje u svom susedu. Ono kada u zimsko jutro izađeš na ulicu da očistiš sneg pred kućom, pa shvatiš da je komšija pre tebe očistio i barem pola metra tvog puta. Da se razumemo, nije nas mama takvima rodila, već nas je život naučio da shvatimo da je bogatstvo različitosti ono što nas čini posebnim i civilizovanim. Znate, sve zavisi od obrazovanja i vaspitanja. Mi ne shvatamo da je veoma bitna etika. Naš svet je nekada bio radan i vredan. Sticalo se radom, a lopovluk se prezirao. Danas se došlo do toga da su najpoštovaniji oni koji su postali imućni a da im ne znaš ni korena, ni imena, ni imetka. Nije više sramota krasti. Sramota je kad te uhvate.
Danas je patriotizam – cinizam. Ljudi se diče stvarima o kojima pojma nemaju. Ali Vojvodina je neiscrpno ishodište mašte i ponosa. Sačekaće ona da i ovo prođe“.
Jedna zanimljivost, oduvek važna, sada je još bitnija. Čika Bela je naime u školu pošao u Somboru, a onda je treći razred Gimnazije upisao u Subotici. Bila je to čuvena Gimnazija osnovana još 1795. godine. Sve do kraja 19. veka Gimnazija se nalazila ili pri Franjevačkom samostanu ili u neadekvatnim zgradama nedaleko od Gradske kuće. Na zahtev Ministarstva prosvete grad je finansirao izgradnju današnje Gimnazije. Prvi đaci u nju su krenuli školske 1899/1900. godine. Za vreme Prvog svetskog rata u zgradi Gimnazije bila je smeštena Vojna bolnica austrougarske vojske. Igrom sudbine, i pred kraj sledećeg velikog rata, Drugog svetskog, zgrada je ponovo pretvorena u Vojnu bolnicu. Slučaj je hteo da Bela treći razred upiše 1. januara 1945 godine. S obzirom na to da su u zgradi Gimnazije bili ruski ranjenici, đaci su privremeno morali naći drugo stanište. Našli su ga u kući u kojoj je danas poslastičarnica ”Ravel”. Tu, na spratu, useljen je treći A razred subotičke Gimnazije, u koji je, baš tih dana, stigao novi đak – Bela Duranci.
No, kako je razreda bilo nekoliko, nastavu je bilo gotovo nemoguće organizovati. Najpre su useljene sobe. Pa kuhinja. Kada je Belin razred došao na red da odabere ”učionicu”, ostalo je samo – kupatilo. Budući da je bio punačak, Bela je kao najači, umesto simsa na prozoru ili ivice kade, odabrao mnogo zanimljivije i ekskluzivnije mesto – WC šolju! Nasred kupatila bila je stolica na kojoj su se smenjivali profesori a Bela je nastavu slušao sedeći na WC šolji bez poklopca. Onda su se đaci preselili u jednu primereniju zgradu. A varoš u koju je stigao, narednih godina i decenija, sve se više selila u njegovu dušu… U Suboticu su neki ulazili na belim, paradnim konjima. Danas im se ni imena ne zna. Bela je u Suboticu ušao sa WC šolje.
Već odavno je njen počasni građanin.
Ja lično, upoznao sam ga jednog prepodneva, na subotičkom salašu „Đorđević“. Bio je u društvu sa našim čuvenim dramaturgom Jovanom Ćirilovim i domaćinom dešavanja Draškom Ređepom. Odmah mi se rodila ideja, da bismo se mogli naći, tu na salašu, na dva ili tri dana. Za to vreme, svako od njih trojice, odgovorio bi mi na desetak pitanja, vezanih za njihov doživlja Vojvodine. Na kraju bismo imali, završnu sesiju, na kojoj bi se mišljenja ukrstila kroz dijalog. Bila bi to knjiga, kakvoj nema slične. Sudbina je htela, da vrlo brzo, premine Jovan Ćirilov. Januara 2019. i Draško Ređep. Sada i čika Bela. Zauvek ću verovati da smo ostali uskraćeni za nešto čarobno.
Kako god bilo… Puste su ulice bez čika Bele. I tu činjenica, da će se bar jedna od njih, uskoro po njemu zvati, baš ništa ne menja.
