Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Radivoje Petrov Stojković: Zdanje prečanskog duha

Pre tačno 312 godina u porti Crkve Svetog Đorđa u Novom Sadu osnovana je škola. Na istom mestu danas je Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“. Zato je njenom direktoru najmanje bitno da li pišemo guščijim perom, kredom ili kuckanjem po tastaturi. Važni su duh i ideja. Kada njih ima – svega ima. 

Radivoje-1Navršena su dva veka od kad je Osnovno pismo, na Savindan 1810. godine, poznati novosadski trgovac Sveta Vuković darovao školi kao osnivačko pismo i značajan novčani prilog za početak izgradnje „Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu“. Stvorena je gimnazija koja je pružala vrhunsko obrazovanje i vaspitanje svojim učenicima, otvarajući im mogućnosti da budu priznati i prepoznati gde god da kasnije odu. U toj školi je 1821. osnovana biblioteka – prva srpska javna biblioteka u Novom Sadu. Gimnazijski hor osnovan je 1828. godine, to je bio prvi srpski hor, a gimnazija je bila i prvi galerijski i sajamski prostor u Novom Sadu. I danas se u njoj mogu videti vredna umetnička dela Uroša Predića, Petra Dobrovića, Pavla Simića, Graovca i drugih umetnika. Od 1959. godine gimnazija nosi ime velikog pesnika i slikara Jovana Jovanovića Zmaja. U istorijatu gimnazije zapisano je da je njen prvi direktor bio Pavel Jožef Šafarik, da je zgrada podignuta 1900, sredstvima barona Miloša Bajića (unuka Miloša Obrenovića) i drugih dobrotvora, a na mestu prvobitnog zdanja u porti Sabornog hrama Svetog velikomučenika Georgija, u renesansom stilu, po projektu arhitekte Vladimira Nikolića. Danas to zdanje kao značajno arhitektonsko delo predstavlja zaštićeni spomenik kulture. Svkodnevno ga pohađa 1.350 đaka i 100 profesora.

U našoj školi francuski se uči i govori, po najstarijem pisanom tragu, 225 godina. Oduvek se smatralo značajnim govoriti francuski, on je bio mera visokog obrazovanja, osećaja za lepotu i estetiku, dokaz rafiniranosti u najvišim društvenim slojevima u carevini, pa tako i srpskog društvaAmbasador Nemačke u Srbiji Volfram Mas, prilikom obilaska zdanja Gimnazije konstatovao je: „Vi ste već u Evropi!“. Direktorka Francuskog kulturnog centra Paskal Delpeš rekla je da je Gimnazija podseća na francuski koledž „Anri IV“. Pisac Kristofer Houp bio je možda i najslikovitiji: „Obišao sam mnoge škole u svetu. Jedino me ova podseća na Oksford!“

U galeriji onih koji su imali istorijsku privilegiju da budu na čelu jedne ovakve institucije, od 2002. godine nalazi se ime Radivoja Stojkovića. Za to vreme, ne samo da je sačuvao sve stranice „knjige“ koju je dobio u ruke, već ju je u mnogo čemu i dopisao. Pokazalo se da je izbor nekoga ko dolazi iz sveta matematike, a neodoljivo je zaljubljen u istoriju i umetnost – bio dobitna kombinacija. Smisao i osećaj za red, preciznost i perfekcija udruženi sa sentimentom spram tradicije, primeri kulturne prakse iz čitavog sveta udruženi na jednom mestu – naprosto nisu mogli da omanu. 

Već dok prolazi hodnicima Gimnazije, čovek shvati da ste u ovih 12 godina, koliko ste na njenom čelu, spojili ljubav i misiju. Na svakom koraku prepliću se duh tradicije i dostignuća 21. veka. Tradicija i inovacija, ruku pod ruku. Ponosan je, pretpostavljamo, onaj ko ovde samo boravi, a kamoli vi, pod čijom brigom je sve ovo nastalo.

Nikada ne govorim da sam „ja nešto uradio“.  Svako od nas ima svoj priziv koji sprovodi pomoću darova koje je dobio. Dakle, ono dobro što uradim nije proizvod „mog“ pregnuća. Sam čovek ne može ništa uraditi. Sve to samo prolazi kroz mene. Trenutno u Novom Sadu na bilbordima možete videti portrete naših đaka, koji svojim primerom stimulišu druge mlade da krenu njihovim putem. Ti vršnjački primeri su vrlo važniSrećan sam ako ovo nešto, kao rezultat nadahnuća i svakodnevnog truda kolektiva, daje rezultat koji je na opštu korist. Što se mene lično tiče, zaista nemam potrebu da se oglašavam, da se pojavljujem u javnosti svakom zgodnom prilikom… Oglašavam se samo kada zaista imam nešto suštinski novo da saopštim sadašnjim ili budućim đacima i njihovim roditeljima. Recimo, u slučajevima kada je smišljan koncept dvojezične nastave, kada je uveden računarski smer za nadarene učenike, kada je uvedena mogućnost izučavanja manje popularnih stranih jezika, poput japanskog ili kineskog… To je trebalo istaći. A pojavljivanja koja su sama sebi cilj nisu ni umesna ni svrhovita, i u njima se zaista ne pronalazim.

Danas nam se najtežim delom pedagoškog rada čini prenošenje informacije da se znanje isplati. U vreme kontroverznih biznismena i starleta, koji preko noći postaju okruženi medijskom pažnjom i izobiljem, to i nije baš lako…

Zapravo, najteže je učenicima dokazati da su važni. Oni sami su najvažniji. Oni biraju. Sve im je dozvoljeno, ali im nije sve na korist. Da sagledaju sve primere, a da ostanu sposobni da naprave selekciju. Obrazovno-vaspitni proces je jedna celina. Te poruke idu istovremeno. Naš cilj jeste učenik koji je istovremeno obrazovan i osvešćen kao ličnost. Verujem da je to moguće. Vaspitač je taj koji vaspitava. Najviše što pri tome može da preda učenicima jeste radost života. Lični primer je tu daleko najvažniji. Pri tome, mi imamo sreću da radimo sa đacima koji su bolji od nas. To je jedna velika privilegija ove škole. Naša radost, vekovima unazad.

Gimnazija je mnogo puta pomerala granice. Ne samo svoje. Na koji „eksperiment“ ste najviše ponosni? Koja novina se pokazala najboljom?

Radivoje-2Pretpostavljam da je treba tražiti u sferi u kojoj smo se trudili da sačuvamo duh Platonove akademije, dakle, da u radu sa učenicima insistiramo na razvoju celokupne ličnosti. Kao matematičaru, bilo bi mi najvažnije da protežiram matematiku i informatiku. Ali, smatrao sam da je vrlo važno da sačuvamo hor, ponovo osnujemo orkestar koji je Isidor Bajić ovde imao još početkom prošlog veka. Evo, da se pohvalimo… Na Festivalu omladinskih horova održanom ovog marta u Pragu, mešoviti hor Gimnazije osvojio je Zlatnu plaketu i nagradu za najbolje izvođenje obavezne kompozicije. Trenutno hor okuplja 100 učenika od drugog do četvrtog razreda. Inače, hor Gimnazije osnovan je još 1838. godine. Trudimo se da sačuvamo duh Platonove akademije, dakle, da u radu sa učenicima insistiramo na razvoju celokupne ličnosti. Kao matematičaru, bilo bi mi najvažnije da protežiram matematiku i informatiku. Ali, smatrao sam da je važno da sačuvamo hor, ponovo osnujemo orkestar koji je Isidor Bajić ovde imao još početkom prošlog vekaVodila su ga mnoga imena iz sveta naše muzičke kulture. Kada nasleđujete školu stariju više od 300 godina, onda ne smete dopustiti da se išta u njoj ugasi ili nestane. Tako da sve novo što smo uveli, zapravo je utemeljeno pre jednog, dva ili čak tri veka. Sve već postoji, samo se u novim uslovima vraća. Najnovije što smo pokrenuli jeste sekcija za elektroniku. To smo uspeli uz pomoć izuzetnih inženjera. Ona treba da rezultira u pravcu robotike. Jako mi je bilo važno da vratimo orkestar, da unapredimo učenje stranih jezika i upoznavanje s drugim kulturama. Sport nam je izuzetno značajan. Ovde je „gimnastikovanje“ uveliko provodio još Đorđe Natošević. Naša fiskulturna sala jedna je od najstarijih. Matematika, informatika, nauka, muzika, umetnost, kultura, sport – to je jedna celina. Taj celoviti pristup je najznačajniji, jer nam omogućava da potencijal naših učenika pretvaramo u njihov lični, a samim tim i kolektivni kvalitet. Škola je na ovom mestu od početka 18. veka. To je velika obaveza.

A kada govorimo o „novinama“, treba pomenutida smo 2007. godine formirali specijalna odeljenja učenika završnih razreda osnovne škole, kako bi njihova radoznalost i dar na pravi način bili razvijani. Bilo je možda malo bojazni kako će se sedmaci i osmaci uklopiti u sistem rada naše škole. Sada, nakon što je proteklo dovoljno vremena, možemo konstatovati kako smo povukli pravi potez. Upisuju nam se sjajna deca, koja na ovaj način dobijaju priliku da znatno ranije započnu razvoj svojih osnovnih talenata.

Zanimljivo je da sve ovo što radite u Gimnaziji vama predstavlja neprestan podsticaj i za rad na sebi. Prilikom našeg poslednjeg susreta čuli smo da učite francuski. Sada i kineski. Od ranije govorite nekoliko stranih jezika…

Ja pre svega potičem iz porodice u kojoj se negovao odnos prema jezicima i u kojoj ih se govorilo nekoliko. Rodio sam se u Puli. To je grad u kojem je bitan svaki kamen, grad koji je star hiljadama godina. Tamo sam živeo u najranijem detinjstvu, a zatim odlazio svakog leta. Iz Pule mi je majka i to je nešto što svakako naglašava moju posvećenost tradiciji. Otac je odavde i mislim da je to vrlo srećna ravnoteža. Kilometri se osvajaju pređenim stopama. Druge kulture naučenim jezicima. To je nešto što sam poneo iz kuće. Osim toga, oduvek se smatralo gotovo redovnom stvari da profesori ove gimnazije govore latinski, nemački, francuski, mađarski, srpski. Lepa je to tradicija. Ne bih da je kvarim.

Rad Gimnazije odavno je prepoznat u evropskim okvirima. Recimo, ambasadorka Francuske u Srbiji Kristin Moro odlikovala vas je Ordenom akademske palme u rangu viteza. Po njenim rečima, doprineli ste aktivnoj saradnji škole sa Francuskim institutom i stvaranju prvog centra u Vojvodini za polaganje ispita francuskog jezika DELF, u gimnaziji koju vodite.

Visoki orden je priznanje za uspostavljanje višestrukih veza Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ sa Francuskom. Otvorili smo francusko-srpsko dvojezičko odeljenje na našem prirodnomatematičkom smeru, uspostavili saradnju s partnerskim licejima u Francuskoj, imamo program razmene učenika; zatim, đaci idu na jednogodišnje školovanje u francuske liceje u okolini Bezansona; naši profesori i učenici usavršavaju francuski jezik, upoznavaju sadržajnije francusku kulturu i civilizaciju. Sve to ostvarili smo uz veliku podršku i brigu Francuskog instituta u Srbiji, te ogranaka u Novom Sadu i Beogradu, kao i Francuske Ambasade. Veoma nam je značajno i to što naši đaci mogu da, ukoliko požele, nastave školovanje odnosno započnu studije u Francuskoj.

Uzgred, francuski, koji je između dva velika rata bio javni jezik naših intelektualaca, gotovo da više niko i ne uči.

U našoj školi francuski se uči i govori, po najstarijem pisanom tragu, 225 godina. Oduvek se smatralo važnim govoriti francuski i bio je mera visokog obrazovanja, osećaja za lepotu i estetiku… Jednostavno – dokaz rafiniranosti u najvišim društvenim slojevima u carevini, pa tako i srpskog društva. Nastava na francuskom  otvara čitav niz mogućnosti, ne samo profesorima koji predaju na tom jeziku, nego i đacima. Naši profesori su prošli i jezičke i pedagoške obuke u Francuskoj, što je obogatilo njihovu nastavu sa metodičke i didaktičke strane. Nastava matematike i informatike je dvojezična, na francuskom i srpskom. Osim toga, Gimnazija godinama ima lektora sa Francuskog instituta, tako da đaci imaju svake nedelje časove konverzacije sa profesorom francuskog za strance, kome je taj jezik maternji.

I to nije sve kada su u pitanju evropske reference vaše Gimnazije!

Naravno. Recimo, škola je partner u MINT asocijaciji elitnih nemačkih gimnazija kada su u pitanju matematika, informatika, prirodne nauke i tehnika. To znači da nam se otvaraju mogućnosti za saradnju, za razmene i učešća na zajedničkim projektima. Pre šest godina u našoj Gimnaziji na inicijativu Fonda „Ruski svet“ i Društva srpsko-ruskog prijateljstva otvoren je prvi Ruski centar u Srbiji. Mogli bismo o ovim stvarima pričati još dugo. Imam tu sreću da kada odlazim u inostranstvo, mogu da obilazim izuzetne obrazovne ustanove – veoma dobro opremljene, s dugim tradicijama i dobrim konceptima obrazovanja, koji čak i ne pokrivaju razredno-časovni sistemZnate, jako je važno da naši đaci ne idu u inostranstvo isključivo radi turizma. Važno nam je da pre svega imaju prijatelje iz drugih zemalja, da mogu da im prenesu sve ono što je lepo kod nas, ali i da steknu utiske o drugim kulturama i civilizacijama. To će im doneti lično bogatstvo a, naravno, i određene beneficije u daljem školovanju. Jedno je kada u neku sredinu odete kao turista, a drugo kada vas tamo čekaju prijatelji. Jedno je hotelska soba i obilazak istorijskih znamenitosti, a drugo kada uočavate navike, razlike, imate priliku da razgovarate. Đaci ove škole su širom sveta. Njeni bivši đaci. Ali, jednom maturant – uvek maturant. Nemojte nikako smetnuti s uma da su naše gimnazije krajem 18. i početkom 19. veka upravo i stvarane da budu ravnopravan deo evropskih obrazovnih tokova. Bačke vladike su ovu gimnaziju stvarale da bi bila među deset najboljih u monarhiji. Treba li nam bolji pokazatelj u kom pravcu treba razmišljati i raditi.

Svedoci smo da se o ovom segmentu školstva govori i u negativnom kontekstu. Poslednjih godina, poplava gimnazija i srednjih škola raznih usmerenja dovela je do prave „borbe za decu“. Koliko ste je vi osetili?

Što se tiče gimnazija u Novom Sadu, mislim da sve imaju dovoljno đaka. I više nego što primaju. Mislim da svako ima priliku da nađe ono što mu odgovara i da je najvažnije da postoji mogućnost izbora. 

A što se tiče ove Gimnazije, gde joj je granica? Šta bi još moglo popraviti?

Imam tu sreću da kada odlazim u inostranstvo, mogu da obilazim izuzetne obrazovne ustanove. Veoma dobro opremljene, s dugim tradicijama i dobrim konceptima obrazovanja, koji čak i ne pokrivaju razredno-časovni sistem. Postoji čitav niz ideja. Naravno, ne možete ništa prekopirati i iz jedne sredine prebaciti u drugu. Čovek tu vidi šta je globalna tendencija, regionalna osobenost, a gde bi se čak moglo isprednjačiti. Recimo, kada su prirodne nauke u pitanju, smatram da su laboratorijski eksperimenti vrlo važni. Kasno je da đaci u laboratorije ulaze tek na studijama. Ono što je jako važno u ovom periodu jesu eksperimenti i laboratorijske vežbe za hemiju, fiziku, biologiju. Da shvate koliko su to eksperimentalne nauke. To, naravno, zahteva dodatni prostor, dodatnu opremu i dodatno požrtvovanje profesora. Ovo su vizuelne generacije. Radivoje-3Njima je važno da prođu iskustvenom stazom. S druge strane, opremljenost pojedinih škola u svetu je tolika da i mi imamo želju da im se u tome približimo. Sva sreća pa mislim da smo, što se tiče digitalnih standarda, već sada u svetskom vrhu. Živimo u vremenu u kojem je informatička kultura izuzetno važna i tu, srećom, pratimo korak. Profesori i učenici Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, prvi u Vojvodini, odskora u nastavi primenjuju sistem „Pametna kuća“. Interaktivne table, u kombinaciji s internetom, koriste se za edukciju đaka i praktično služe kao elektronski udžbenik. Nastavne jedinice iz klasičnih udžbenika obogaćuju se tekstom s prigodnih internet-sajtova, a zadatak se istog časa prenosi na tablet-računare učenika. Bežični internet pokriva svaku učionicu, imaju 16 novih pametnih tabli. Škola je Učenicima stavljamo do znanja da je ono što se od njih traži u školi zapravo minimum za bilo koji veći uspeh. Miminalna ulaznica za ulazak u svet ozbiljnih ambicijatehnološki opremljena sistemom za 21. vek, kojim su opremljene najsavremenije obrazovne ustanove u svetu. Ukupno 16 pametnih tabli ima pristup kod 60.000 edukativnih baza u svetu. Gimnazija je uspostavila saradnju sa Prirodno-matematičkim fakultetom. Putem interneta imamo pristup bazi podataka ovog fakulteta, što će bitno poboljšati nastavu, a planiramo i video-konferencije širom sveta. Želimo da se tri veka naše škole primete doslovno na svakom koraku. I tradicija i vizija budućnosti kojoj hrlimo.

Šta je zapravo ključ uspeha u radu jedne gimnazije? Šta je presudno?

Mi smo ovde mnogo toga nasledili i naše je samo da to pažljivoodržavamo. A pored toga, vrlo je važno imati komunikaciju s generacijama koje dolaze. Ispratiti njihov jezik, način razmišljanja i biti svestan da drugačije funkcionišu. Nove generacije, nove navike. Škola tome mora da se prilagodi. Komunikacija je danas vrlo značajna.U ovoj školi je 1821. osnovana biblioteka – prva srpska javna biblioteka u Novom Sadu. Gimnazijski hor osnovan je 1828. godine, to je bio prvi srpski hor, a gimnazija je bila i prvi galerijski i sajamski prostor u Novom Sadu. I danas se u njoj mogu videti vredna umetnička dela Uroša Predića, Petra Dobrovića, Pavla Simića, Graovca i drugih umetnika Pri tome, ne smemo ih ukalupljivati, već im moramo omogućiti da svoj potencijal izraze na optimalan način. Najveća radost koja se može osetiti jeste kada sredinom trećeg razreda ili početkom četvrtog vidiš kako pred sobom imaš svršene mlade ljude koji su ovde ušli kao deca. To je taj proces sazrevanja, koji je prelep. I onda posle mnogo godina srećeš ih kao realizovane ljude, na svojim radnim mestima, u roditeljskim ulogama. Mi nemamo iluziju da sve počinje u školi. Mi smo samo važna karika u nizu. To možda može nekoga da optereti, ali istovremeno i da bude velika inspiracija. Škola mora u hodu da se menja, da bi bila uvek aktuelna. Mora da daje smisao novim generacijama. Postoje univerzalne vrednosti, koje ne zavise od epohe, ali i odjeci novog vremena. Tu se mora držati balans.

A opet, s druge strane, primetno je da je mnogim roditeljima važniji prosek ocena njihove dece te vizija njihovog daljeg studiranja od samog kvaliteta znanja deteta.

Vijanje proseka je uslovljeno upisima na fakultete. Tu je sada i novi model upisa. Nekada prosek ocena ni izbliza nije bio toliko važan. Sve ja to mogu da razumem. Sreća pa je profil učenika ove škole drugačiji. U ogromnoj većini im je ipak najvažnije znanje. Jasno im stavljamo do znanja da je ono što se od njih traži u školi zapravo minimum za bilo koji veći uspeh. Miminalna ulaznica za ulazak u svet ozbiljnih ambicija. Velika stvar je što u ovoj školi svako dete nauči samo da uči. To ima svoj duboki smisao. Tako se ovde decenijama radi. Pokušavamo da sačuvamo taj duh stare škole. 

Razgovori s vama, objavljeni u medijima, veoma su retki. Objasnili ste i zašto. Ima li nečega o čemu biste, koristeći ovu priliku, voleli da pričamo?

O našoj deci. Trenutno ćete u Novom Sadu na bilbordima videti portrete i naših đaka koji svojim primerom stimulišu druge mlade da krenu njihovim putem. Ti vršnjački primeri su jako važni. Naša gumnazijalka Tamara Bojanić se pre manje od godinu dana vratila sa zlatnom medaljom upravo sa Juniorske naučne olimpijade u Argentini. Takmičila se iz fizike, biologije i hemije. To je prvi takav uspeh jednog deteta iz naše zemlje. Ona je i poslednja dva razreda osnovne škole završila u Gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj”. Onda, recimo, o našem učeniku Stefanu Velji u svetu se priča kao o „geniju iz Srbije“. Njegovpatent, prezentovan na Svetskom salonu pronalazaka, istraživanja i novih tehnologija Eureka 2014 u Briselu, pobedio je u konkurenciji više od 40 inovacija u oblasti zaštite zdravlja.
Naš Stefan je osvojio prvo mesto, dobio zlatnu medalju, Orden prvog reda Kraljevine Belgije i zvanje viteza. Najmlađi je dobitnik ovog priznanja. Za isti pronalazak dobio je i nagradu Rumunskog ministarstva za razvoj i inovacije i Zlatnu plaketu Instituta za inovacije iz Moskve. A Tamara i Stefan su samo dva od mnoštva od talentovanih đaka u našim klupama. O njima treba govoriti. Uvek i u svakoj prilici.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić

Možda vam se svidi...